PODSEĆANJE NA NATO BOMBARDOVANJE SRBIJE : RUŠENJE VARVARINSKE ĐUPRIJE IZ PERA UGLEDNOG PROFESORA DOBRILA ARANITOVIĆA

 PODSEĆANJE NA NATO BOMBARDOVANJE SRBIJE : RUŠENJE VARVARINSKE ĐUPRIJE IZ PERA UGLEDNOG  PROFESORA DOBRILA ARANITOVIĆA

Dobrilo Aranitović

RUŠENJE VARVARINSKE ĆUPRIJE

(Jedna tužna šestogodišnjica)

   Danas se navršilo punih šest godina od rušenja mosta na Velikoj

Moravi kod Varvarina od strane NATO-avijacije. Teško je u istoriji ratovanja

- ako se o nekom „ratu“ ovde može i govoriti – naći primer neviteštva, obesne

bestijalnosti i osramoćenosti ratničkog oružja od bombardovanja beogradske

televizije i varvarinske ćuprije. I pored svega što nam se dešavalo četrdeset

dana pre i skoro isto toliko posle, ovaj događaj me je najviše šokirao tako da

nisam već punih šest godina smogao snage da bilo šta o njemu zabeležim. I ovo

što zapisujem znam da je bezvredno, uzaludno i zakasnelo, ali ne bih mogao da

oprostim sebi ako bih ovaj sraman čin izbrisao iz sećanja.

Toga dana bio je pazarni dan i slava crkve u Varvarinu. A pazar je bio

u samoj blizini mosta, preko puta crkve, na ulazu u ovaj živopisni temnićki

gradić. Nedaleko od crkve nalazi se školska zgrada u kojoj su bile smeštene

osnovna škola „Jova Kursula“ i odeljenje Kruševačke gimnazije u kojoj sam, 1.

septembra daleke 1969. godine, započeo svoje službovanje. Fotografski pamtim

čitav taj mini prostor po kom su padala metalna parčad razorenog mosta. NATO

avioni su toga dana, kao i pre, u više navrata nadletali gradić od ranog jutra

i ništa nije slutilo na tragediju. Kad je pazar bio u punom jeku, na most je

ispaljen jedan projektil koji ga je pogodio ali ga nije srušio. Kad je odjeknula

detonacija, začuđeni narod je nagrnuo ka mostu da vidi šta se desilo i da pomogne

postradalima koji su se tada zatekli na mostu ili se obreli u valovima Morave.

Nedugo zatim usledio je drugi nalet, drugi projektil je razorio most i izazvao

grozno stradanje okupljenog naroda. U tančine se doznalo šta se sve desilo,

ko je i kako nastradao od detonacije, ko je našao smrt u talasima Morave a ko

u porti crkve i za pijačnim tezgama, svojim dvorištima i kućama. Ostala su

najupečatljivija dva detalja: smrt Sanje Milenković, iz obližnjeg sela Donjeg

Katuna, najbolje učenice beogradske Matematičke gimnazije, i smrt sveštenika

pomesne crkve Ćirića, rođenog u obližnjem selu Bačini. Smrt ga je zatekla dok

je u pročelju sofre sedeo sa svojim parohijanima na crkvenoj slavi. Parče železa

letelo je sa bombardovanog mosta par stotina metara i, poput noža, nesretnom

svešteniku - odseklo glavu.

Sve što se toga dana desilo moćni agresori, cinično, bez stida i srama, bez

izvinjenja i kajanja, nazvali su kolateralnom štetom. Licemerno su rekli „da im

je žao“, ali se ne izvinjavaju, ne smatraju se krivim: bože moj, rat je pa se takvi

slučajevi dešavaju a most je, dakako, kao i zgrada televizije „legitimni vojni

cilj“. A o toj „legitimnosti“, i svom legitimitetu da se nazovu „milosrdnim

anđelima“, humanim ljudskim bićima biće još reči.

Nakon par godina ranjeni most, „varvarinska ćuprija“ koju je podigla

Kraljevina Jugoslavija, obnovljen je. Obnovljeni deo koji je NATO avijacija

srušila u Moravu obojen je crvenom bojom, bojom prolivene krvi nedužnih

žrtava. Da se zna i pamti. Prolazio sam njime od tada u više navrata, tužnim i

veselim povodima. Prve vesti na televiziji o njegovom razaranju, kad sam se

pribrao od šoka i neverice, podsetile su me na naslov Špenglerove knjige

Sumrak Zapada. I učvrstile me u uverenju da je NATO agresija na Jugoslaviju

definitivni sunovrat, samourušavanje i pokop temeljnih evropskih vrednosti.

Varvarinski most nije imao nikakav vojnički značaj izuzev što je njime

decenijama unazad prelazio po koji nekadašnji vojnik na odsluženje vojnog roka

ili na odsustvo. Preko njega sam i sâm prešao sredinom novembra 1971. godine sa

vojničkim pozivom u džepu i krenuo vozom sa železničke stanice u Ćićevcu (iako

rođen preko trista kilometara odatle) na odsluženje duga tada jedinstvenoj

Domovini u garnizon trista kilometara daleko u bivšoj „bratskoj“ repoublici.

Kilometrima odatle nije bilo nikakvih vojnih objekata. To su savršeno znali

oni koji su ga srušili. I znali su, i videli su, da se u njegovoj neposrednoj

blizini toga dana, na praznik i pazarni dan, okupio silan narod. Znali su za

moguće žrtve i namerno ih izazvali, kompjuterski precizno, sa dve „pametne

bombe“. Osiono, siledžijski, bezdušno, dvadeset najmoćnijih sila sveta obrušilo

se avionskim bombama i raketnim projektilima na srpsku zemlju i na vararinsku

ćupriju oko koje nije bio ni jedan naoružani vojnik, nijedna puška, nijedan tenk

kamoli kasarna ili fabrika oružja. S očitom namerom da uplaše, ponize, rane,

izmrcvare, ekonomski unazade toliko puta u proteklim stolećima ranjavan i

satiran narod Pomoravlja. Iz iracionalne osvetoljubivosti što neko na ovoj

planeti ima kuraži da im se suprotstavi, za nauk drugima, pod najlicemernijim

izgovorima od kad je sveta: da štite ljudska prava, da brane civilizacijske

vrednosti Evrope i Zapada od „nenarodnog srbskog režima“ i da tako pomognu

srbskom narodu da taj režim sruše. Ubijati nedužni narod kako bi mu se

pomoglo, razarati njegovu infrastrukturu nakon višegodišnje blokade,

uranijumom trovati ljude i njihovo potomstvo, oranice, voćnjake, livade, reke i

vazduh – to je logika u američki jaram upregnutog sveta Zapada. Takovom Zapadu

danas bi Gebels izgledao kao učitelj etike.

Odmah s leve strane mosta, na omanjem uzvišenju, nalazi se crkva koju je

podigao temnićko-levački knez Mileta Radojković, uz koju se nalazi i njegova

grobnica. Pobuna protiv samovolje i despotizma kneza Miloša januara 1935.

godine, koju je predvodio knez Mileta (poznata kao „Miletina buna“) bila je

neposredni povod donošenja čuvenog Sretenjskog ustava. Ispod crkve u Moravu se

uliva Kalenićka reka koja izvire ispod Levačkih planina i pronosi ime dragulja

srpske kulture, manastira Kalenića, koga su srbski neimari podigli a srbski

živopisci živopisali u četrnaestom veku, u vremenima pre tursku najezde kada

se, kako pesnik kaže, približavala „konjica noći“ i zlokobni povik: „Alah,

ilalah!“, u vremenima kada danas svemoćna Amerika još nije bila ni otkrivena,

kad je Kolumbov deda još bio u kolevci. Desetak kilometara od mosta, na putu

prema Levču, kod sela Orašja, na jednom zatavanku, sagrađena je – mnogo puta

rušena i obnavljana – crkvica na mestu gde su se, prema predanju u drugoj

deceniji četrnaestog veka, sreli i pomirili kralj Dragutin i kralj Milutin na

kojoj i danas stoji natpis: „Sej hram voziže Serbljem kralj Milutin“. U Temniću

i Levču, dakle, kraljevalo se i carevalo, kraljevski mirilo i praštalo, u

vremenima kada su širom Amerike milioni Indijanaca išli za svojim bizonima

pre nego što će ih dođoši „bledoliki“ skoro istrebiti u najokrutnijem genocidu

u ljudskoj povesnici. Odmah uz varvarinsku crkvenu portu nalazi se spomenik

Jovi Kursuli koji je septembra meseca 1810. godine obesmrtio sebe i srbsko

oružje par kilometara uzvodno, na sastavu Južne i Zapadne Morave, pobedivši

turskog megdandžiju naočigled srpske, ruske i turske vojske u čuvenoj bici. A

nedaleko odatle, na samom sastavu dvaju Morava, nalazi se grad Stalać u kome je,

prema predanju, stolovao vojvoda Prijezda. Sa ranjene varvarinske ćuprije mogu se

i danas videti razvaline kule Todora od Stalaća. A malopre pomenuti Prijezda

nije hteo da se pokori turskom sultanu već je, nakon junačkog otpora, sa svojom

vernom ljubom skočio u Moravu. Narodni pesnik je docnije izvajao njegov

samožrtveni viteški lik stihovima kojima se oprostio od kratkovekog

zemaljskog života preselivši se „u veselo carstvo poezije“:

Morava nas voda odranila,

Nek Morava voda i sarani.

Natovske kukavičke nišandžije bile su kilometrima daleko ispod morala

osmanlijskog sultana i njegovih ordija, kao što su kilometrima visoko u svojim

bombarderima leteli „viš’ Srbije po nebu vedrome“. Vekovima su sultani slali

na junački megdan sa Srbima svoje ordije u Pomoravlje, ali kako je pevao Alfred

Tenison, „polumesec sav u krvi / s njihovih se vrać’o strana“. Natovske ordije su

sa bezbednih, nevidljivih visina ciljale nebranjenu ćupriju, temnićke seljake

na ćupriji i oko ćuprije, u crkvenoj porti i na pijaci, na crkvenoj slavi, za

slavskom trpezom. Sahranjivali u moravske valove nedužne starce, starice, decu u

kolicima, prodavce za pijačnim tezgama.

Negde oko 25. maja 1970. godine na varvarinskoj ćupriji druga generacija

maturanata Varvarinske gimnazije (rođena 1952. godine) nakon proslave

koja je trajala celu noć, oko sedam časova ujutru, odigrala je, sa svojim

profesorima, „moravac“ i razišla se kućama. Direktor Toplica, profesori

Boža, Ljilja, Dragiša, Branko, Spasa, Milan, Emilija, Miloš, Toma, Vasa i ja

kao dvadesetčetvorogodišnjak. Upravo to mesto gde smo odigrali „moravac“, na

samoj sredini mosta, bilo je meta raketnog projektila tehnički najsuperiornije,

naučno, industrijski najmoćnije civilizacije u istoriji sveta. Zamišljam

ondašnje maturante, danas već 53-godišnjake koji pokušavaju da s lica svojih

nekadašnjih profesora pročitaju odgovore na pitanja: čemu su ih učili u

školi, koju i kakvu su im nauku predavali, šta je ostalo od onih univerzalnih

ljudskih vrednosti u koje smo s optimizmom verovali. Danas su oni stariji od

ondašnjih njihovih profesora i mnogi, verovatno, roditelji već uveliko stasalih

maturanata koji treba da odigraju svoj „moravac“ na crveno obeleženom središtu

varvarinske ćuprije.

     Nakon Drugog svetskog rata, naročito nakon otkrića o stravičnim

zločinima u nacističkim lagerima, legitimno se postavljalo pitanje: može li

se pisati poezija nakon Aušvica i Mautahuzena? Nakon nemilosrdnog nasrtaja

NATO pakta na srpsku zemlju 1999. godine legitimno je postaviti pitanje: ima

li smisla govoriti o međunarodnom pravu, univerzalnim ljudskim vrednostima

Pripremila : Slavica Jovanović