Informacioni ratovi: Od prvog svetskog do naših dana

U Beogradu je završen međunarodni naučni forum "Veliki rat i početak novog mira: aktuelni dnevni red za čovečanstvo", posvećen stogodišnjici početka Prvog svetskog rata. Na konferenciji su učestvovali naučnici, političari i novinari iz 33 zemlje. Diskusije su se vodile na okruglim stolovima i duskusionim panelima. Na jednoj od njih bilo je pokrenuto pitanje o ulozi profesije novinara u vreme ratova i konflikata.

Naučnici su koncentrisali pažnju na to da prvi put objektivni karakter novinarstva pokoleban je za vreme i odmah posle Prvog svetskog rata. U vreme Drugog svetskog rata počeo je da funkcioniše sistem informacione propagande, a za vreme krize na teritoriji bivše Jugoslavije počelo je da se govori o informacionom ratu. To znači da informacije koje su predstavljali mediji bile su brižljivo pripremane, birane, sortirane, pri tome se koristila nedorečenost, izvrtanje činjenica, a ponekad i otvorena laž.

Mediji koji su odustali od uloge objektivnog posmatrača, odigrali su u jugoslovenskom konfliktu, može se reći, zloslutnu i neoprostivu ulogu. Nastavljen je informacioni rat i u Ukrajini, samo zbog aktuelnih geopolitičkih uslova koriste se prljavija sredstva, u medije stižu krajnje izvrnute, falsifikovane informacije. O tome je između ostalog na forumu govorio francuski novinar Dmitrij de Koško. Prema njegovim podacima, za smenu vlasti u Kijevu Zapad je potrošio 5 milijardi dolara. Novac je otišao na podršku ekstremizma, na destabilizaciju ekonomske situacije, demonizaciju rukovodilaca zemlje. I ovde je on video paralele sa događajima u Jugoslaviji, kada je pripremana smena vlasti Slobodana Miloševića. Uoči građanskog rata u Siriji, smatra novinar, za „novog Hitlera“ „imenovan“ je predsednik te zemlje Bašar Asad, a ove godine Vladimir Putin.

Upravo početkom 90-ih godina pojavile su se specijalne firme koje su za novac pripremale informacije. Da podsetimo da su Hrvatska, muslimani i hrvati u BiH angažovali kompaniju Ruder Finns Global Affairs i platili joj da slika građanskog rata u Jugoslaviji bude „modifikovana“. Zapadni mediji su optuživali za raspirivanje konflikta jugoslovensko rukovodstvo, dokazivali svojim čitaocima da se u Jugoslaviji vodi nacionalistička propaganda, komunističke parole se menjaju nacionalističkim, stvara se atmosfera straha i agresije, vrši se priprema za rat. 1994. godine Međunarodni institut štampe - elitni novinarski klub koji sebe smatra garantom slobode štampe u čitavom svetu – sproveo je istraživanje Uloga medija u jugoslovenskom konfliktu, prema kojem su mediji zemalja bivše Jugoslavije prvo radili za rat i 90-ih godina postali jedna od glavnih gorivnih komponenti tog rata.

Mnogi mediji su hotimice ili nehotice stvarali stereotipe i utvrđivali ih u svesti čitalaca i slušalaca. Pre svega, isticalo se na forumu, Zapad je odredio cilj propagande: treba podeliti predmet napada na „loše“ i „dobre“. Zatim stvoriti od novinarske bratije jedinstveni združeni kolektiv. Radi toga su se održavali seminari, usavršavanja gde su učili kako da se informacija predstavlja u potrebnom ključu, kako pravilno da se predstavlja laž, istakao je Dmitrij Koško. Mnogo pažnje se poklanja odabiru reči, smešnih ili uvrednjivih priloga. I informacione bitke postaju sve žešće: front sada prolazi među onima koji žele da sačuvaju svoju nezavisnost i onima koji priznaju nadmoć SAD, podvukao je novinar i pisac iz Velike Britanije Nejl Klark.

Zabrinutost novinara je jasna. Jer iskustvo Jugoslavije nam demonstrira ne samo metodiku informacionog rata, već i konačni rezultat tih napora. Jednostrana slika događaja i njihovih uzroka, odražena u medijima, dovela je do toga da je u javnom mnjenju nastao stabilni stereotip razloga i sadržaja događaja koji su se dešavali na Balkanu. A to je sa svoje strane vrlo ometalo mirovni proces, jačalo neprijateljstvo među narodima, koje ne može da bude prevladano do danas.

Za mnoge novinarske publikacije posvećene događajima na Balkanu bilo je karakteristično predstavljanje srpske strane kao agresora i krivca za rat u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Kosovu, a muslimana i Hrvata kao slabo naoružanih ljudi koji trpe stalne poraze i ne dobijaju potrebnu podršku Zapada. Već 29. aprila 1992. godine SAD su uputile Srbiji protest, optužujući je za raspirivanje konflikta, aktivno su se zalagale za uvođenje sankcija i isključivanje Jugoslavije iz međunaordnih organizacija. SAD su osujetile potpisane planove koje je razradila Međunarodna konferencija za bivšu Jugoslaviju pod okriljem EU. Formiran lik Srba krivih za konflikt i raspad Jugoslavije zahtevao je odlučna dejstva. Usledile su sankcije (1992), kratkotrajni napadi NATO-a na srpske položaje (1994, 1995), a zatim i agresija NATO-a protiv Jugoslavije koja je trajala 78 dana (1999).

Ako su se Slovenija, Hrvatska, pa čak i Kosovo brižljivo pripremali za informacioni rat, Srbija je smatrala da je istina jaka sama po sebi, da je ne treba štititi. Bivši komandant armije Republike Srpske general Mladić rekao je u jednom od intervjua: nikakva nije tajna da je Hrvatska uložila kolosalan novac u propagandu... Ipak mi nismo ulagali sredstva u sličnu propagandu, nas ne zanimaju na taj način konstruisane istine. Sve je tačno, samo Slovenija i Hrvatska su dobile tu informacionu bitku i dostigle postavljeni cilj.

Zabrinutost sveta koji piše zbog događaja u Ukrajini, na Bliskom Istoku, jasna je. Na konferenciji u Beogradu oni su pozvali novinare između ostalog na nepristrasnost u osvetljavanju događaja, na formiranje instuticija „pravednih informacija“, kako bi se svet ubuduće sastojao samo od ravnopravnih.

dr Jelena Guskova,