Jugoslovenska raketa, pala na Ukrajinu

Ja bih ih pitala pre svega – a znate li vi šta je rat? Naš život se za tri sekunde pretvorio u nesreću. – kaže u filmu Denisa Žarkova To nije moj rat majke deteta koje je poginulo za vreme NATO bombardovanja.

Treba nazvati stvari svojim imenom, to je bila upravo agresija, ma koliko se trudili da zamene teze, predtavljajući je kao „humanitarnu intervenciju“ – smatra autor filma, pobednik filmskog festivala 12 duhovnih veza u organizaciji ruskog omladinskog projekta Mreža u nominaciji „Država“.

Sam autor svoj film svrstava u gonzo-novinarstvo, imajući u vidu da su to subjektivne i realističke beleške. Mada objekstivnost im pridaju sprski eksperti koji opisuju političku pozadinu i ekološke posledice bombardovanja. One su između ostalog uglavnom „ top secret ” za obične građane.

U intervjuu za Glas Rusije Denis Žarkov ističe: o događajima u Jugoslaviji treba znati, između ostalog to važi i za ljude mojih godina, koji su 99. bili momci i za koje su ovi događaji prošli bezbolno.

- 18. marta desilo se spajanje Krima sa Rusijom, tim povodom mediji su često pominjali Jugoslaviju. A sasvim blizu je bio još jedan datum, 24. mart, početak bombardovanja, i ja sam krenuo u Srbiju da se razaberem. Putovao sam sa ciljem da snimim reportažu o ratu u dalekoj zemlji, a vratio sam se u Rusiju sa shvatanjem da taj rat nije stvar prošlosti, nije samo spomenik na Tašmajdanu, već raketa koja je u svakom trenutku spremna za lansiranje. Istina o tom ratu je u ljudima koji su ga preživeli, a uzdati se na istinu Evrope, pravednost njenih obećanja – u to se uveravamo, besmisleno je. I sada se isti događaji dešavaju u Ukrajini. Samo to je mnogo bliže mojoj kući.

Kako se odnosite prema ideji filma Drugi susret o pravom prijateljstvu dva jučerašnja protivnika – američkog pilota Zelka i srbskog pripadnika PVO Danija koji ga je oborio. Da li delite ovaj antiratni patos?

- Meni se čini da u tom filmu treba da bude pokajanje, neko treba da prizna da je pogrešio. Važno je da umemo da molimo za oproštaj za greške naše zemlje. To se, jasna stvar, u datom slučaju tiče SAD. Sada, kada je dostupno mnoštvo izvora, postalo je sve jednostavnije, shvatiti šta je dobro, a šta loše. Mi svi znamo kako Amerika vodi rat.

Da li vam se svidela koncepcija festivala 12 duhovnih veza i kakvi utisci su ostali od posete dvema zemljama sa najtežom evropskom sudbinom u 20. veku – Srbiji i Bosni?

- Ponovo sam doputovao ovde, zavoleo sam ovu zemlju – želim da delim toplinu, tim pre imamo bogatu istoriju prijateljskih odnosa. Što se tiče festivala, jasno je da je 12 veza uslovan broj. Neko više, neko manje, ali glavno je da one pomažu da se očuva mir u našoj domovini. Rusija je gromadni dom sa ogromnim brojem soba, koji treba da stoji na jakom temelju.

Emir Kusturica je na sastanku sa vama, mladim režiserima, govorio o tome kako on pravi svoje mini-utopije, samodovoljne prostore, zato što, očigledno, svet u principu ne može da se izmeni. Da li se slažete sa čovekom koji sledeće godine može da bude vaš predavač?

- Meni se čni da svet ne može brzo da se promeni. Ali promenama sve jedno treba težiti. I Andrićgrad je možda jedna od prvih etapa ove globalne misije koju je zamislio Kusturica.

Timur Blohin,