BiH u decembru 1995: Srbi pakovali kofere i odlazili iz Sarajeva

Bez obzira na obilne padavine i mraz u regionu, NATO operacija na sprovođenju mira u Bosni tekla je po utvrđenom planu. Francuzi koji su ostali u Sarajevu jednostavno su promenili plave beretke UN zelenim ili bordo.

Amerikanci nisu morali da troše mnogo napora da prebace svoj kontigent od 40 hiljada vojnika u Tuzlu. Situacija u Sarajevu je bila relativno mirna. Vojni analitičari, ne bez osnove, smatrali su da Sarajevo može da bude prvo ozbiljno iskušenje za NATO. Već u decembru Pentagon je ojačao vojno-tehničku podršku. U francuski sektor u Sarajevo bila su prebačena dva radarska uređaja za pronalaženje vatrenih tačaka. U slučaju potrebe ove tačke su mogle da se pogađaju vatrom sa zemlje i iz vazduha.

Srbi nisu imali želje da ostanu sa muslimanima u jednom gradu i da se potčinjavaju njihovim pravilima. Mnogi su pakovali kofere i svoju skromnu imovinu. Engleski list Gardijan je pisao tih dana da su neki očajnici nameravali da odnesu sa sobom prah svojih predaka. Ipak malo ko je znao gde da ide.

Pri tome u čitavom regionu tih decembarskih dana 1995. godine prvi put za mnoge decenije dešavale su se neverovatne prirodne kataklizme. Oko Mostara reka Neretva se toliko izlila da je poplavila ne samo deo grada, već i terenski kamp francuskih legionara. Samo pomoću specijalnih helikoptera pošlo je za rukom da se Francuzi evakuišu na bezbedno mesto. Dosta problema su imali i Amrikanci, koji su gradili specijalni most preko Save u hrvatskom mestu Županja. Preko njega iz Mađarske planirano je da se prebaci veći deo američkog korpusa. Reka Sava je stalno brisala sve pontonske objekte.

Prilično složeni odnosi su nastali između francuskih i britanskih učesnika operacije. U krajnjoj liniji dosta razgovora se vodilo o tome da su Francuzi radi spasavanja života dvojice svojih pilota sa Miraža oborenog u avgustu 1995. godine iznad Pala srbskom raketom, sklopili sa poslednjima tajni dogovor. Pošto su nekoliko meseci držali pilote, Srbi su hteli da od Pariza i njegovih predstavnika u Srajevu dobiju garancije za svoju veću bezbednost. Britanci su tvrdili da im to nije uspelo.

I još jedan problem koji su tada već probali postepeno da reše – izbeglice. Trebalo je ne samo miriti ljude, već i stvarati uslove za njihov povratak. Samo u Nemačkoj za godine rata našlo ih se 320 hiljada. Nemačke poreske obveznike to je koštalo 15 milijardi nemačkih maraka. Muslimanima, Srbima i Hrvatima – ne samo da su isplaćivali pomoć od po 400 maraka mesečno, već su im davali besplatne stanove, medicinsko osiguranje i srednje obrazovanje. Na sitom Zapadu, naravno, bolje je nego u razorenoj i miniranoj na svaki kilometar domovini. U Sarajevu nisu hteli da misle kako da vrate ljude u domovinu.

Disciplinovani i poslušni Nemci su se uvek čudili ponašanju bosanskih izbeglica. Čime se samo oni nisu bavili – falsifikovanjem karata za gradski saobraćaj, radom bez registracije, kriminalom – mada su mnogi imali dobre stanove i nove prestižne automobile.

Još jedan važan detalj. Na one koji su napustili zemlju u najtežim trenucima, čak ne po svojoj volji, u Sarajevu su gledali kao na izdajnike. Oni nisu ratovali i nisu preživeli sva stradanja. Mnogi su smatrali da izbeglice ne samo da nisu poželjne, već su i opasne. Oni su mogli sa devizama da kupe sebi sve: i stanove, i posao, i nova kola. Većina ljudi nije imala novca ni za život i sve koji su se vraćali smatrali su čudacima. Kako se povratnici ne bi vraćali, primenjivali su razne načine – direktne pretnje da će se obračunati za izdaju, useljavanje drugih ljudi u stanove, koji su se skupljali u velikim gradovima čitave BiH.

Konstantin Kačalin,