Istočno partnerstvo: ralni ciljevi i lepe deklaracije

Projekat Istočno partnerstvo pojavio se 2008. godine na inicijativu Poljske i Švedske. On je sračunat na Ukrajinu, Moldaviju, Gruziju, Belorusiju, Jeremeniju i Azarbejdžan. Od samog početka njegovo autori su izjavili da su njihovi napori usmereni na razvoj demokratije i stabilnosti, ekonomsku saradnju i energetsku bezbednost, takođe jačanje kontakata među ljudima.

Između ostalog uz pomoć uprošćavanja viznog režima. Ipak u praksi Evropa predlaže da se vodi dijalog sa tobože ravnopravnim partnerima isključivo po njenim pravilima. Sebi ona poklanja ulogu potpunog autoriteta, nekakvog starijeg brata koji ima pravo da uči mlađeg rođaka kako da živi.

Neki eksperti kažu da evropske stratege na postsovjetskom prostoru pre svega interesuju jeftini radni resursi, novi tržišni palsman, mineralne sirovine i kontrolisane elite sa jasno izrađenim antiruskim trendom. Idirektan zadatak je da se odigura tranzit ruske nafte i gasa u Evropu preko teritorije Ukrajine, Belorusije i Moldavije, a još bolje da im se nađe bar delimična zamena. U tom svojstvu se razmatra Azarbejdžan bogat naftom. Evo šta je tim povodom za Glas Rusije rekao direktor Instiuta za strateško planiranje i prognoziranje Aleksandar Gusev:

- Nesumnjivi cilj ovog projekta je da se odvoje zemlje bivšeg SSSR, a sada suverene države, od RF. Sasvim logično pitanje: a zašto u tom programu nije zastupljena Rusija? Evropski komesari kažu da je takav predlog postojao, ali je ona odbila. U stvari to deluje smešno, zato što Rusiji niko ništa konkretno nije predlagao. Ideolozi Istočnog partnerstva videli su i sada vide osnovne zadatke da zabiju klipove pod točkove odnosa Rusije i zemalja koje ona želi da vidi u okviru evroazijskih integracionih procesa.

Carinski savez Rusije, Belorusije i Kazahstana sa perspektivom formiranja 2015. godine, otvoren za nove članove Evroazijskog ekonomskog saveza (EES) – kost je u grlu evropskih političara. Svaki pokret u tom pravcu izaziva kod njih napad alergije, a često i neadekvatnu reakciju. Nije slučajno Brisel vrlo bolno reagovao na nedavnu odluku Jermenije da se pridruži Carinskom savezu, a zatim uđe i u EES. Ali čitavu buru negodovanja izazvalo je zamrzavanje pridruživanja EU od strane Kijeva.

Ekspert Instituta za humanitarno-politička istraživanja Vladimir Bruter predlaže da pogledamo geopolitičku stranu pitanja:

- Proširivanje Evrope je svojevrsni imperativ za nas. Osnova aktualnog sveta u ekonomskoj i političkoj dimenziji premešta se iz EU u Jugoistočnu Aziju. I ako evropske zemlje ne budu vodile zajedničku politiku, one rizikuju da dospeju van zone gde se donose najvažnije odluke na planeti. Zato EU i pokušava da proširi svoj uticaj. A bez realne mogućnosti za integraciju istočnoevropskih zemalja i država ZND, ona pokušava da im da neki veštački status, koji će ih vezati za EU, pri tome bez jasnih grancija stupanja u nju i prava glasa.

Najverovatnije sudbina projekta formiranja antiruskih kvazikolonija na evroazijskom prostoru nije ni iz daleka očigledna. Previše je mnogo neuspeha u poslednje vreme. Između ostalog Evropa, kako pokazuje praksa, teško da će predati svoje pozicije tako lako.

Ilija Harlamov,