Dragan Bartula: Moja umetnička plodna njiva

Na međunarodnom umetničkom festivalu ArtFest @ Doral održanom prošle jeseni u Majamiju pored predstavnika iz Srbije učestvovali su i predstavnici 25 zemalja sveta gde je počasnu nagradu za zasluge dobila umetnica Isidora Ivanović koja početkom oktobra otvara galeriju DivArt. Član grupe je i moj današnji gost, jedan od dobitnika prve nagrade Dragan Bartula (drugi dobitnik je Vladimir Manić), dobro poznat i priznat umetnik na našim prostorima a i šire na Balkanu. Pričaću sa umetnikom o njegovim uspesima i planovima, teškoćama u radu i smislu putovanja kroz svet izražaja bojom i naravno o prezentaciji knjige i crtežima koji su izvedeni na papiru starom 118 godina...

Dragane, koliko je značajno i da li je stimulans za jednog uspešnog slikara da se izlaže i van granica Srbije? Na primer u Rusiji, Americi pošto tvoja dela tamo ocenjuje sasvim drugačija publika, na drugom nivou i iz drugog ugla.

- Jako značajno, jer sve su to potvrde sopstvene umetnosti i sopstvenog razmišljanja i stava koji umetnik iskazuje na svoj, poseban način. Odnosno svojim stavom prema svom delu. Meni naravno nije prvi put da sam van granica Srbije ili, bolje rečeno, ovih naših balkanskih država. Ali svaki izlazak, svako pojavljivanje izložbom ili studijskim putovanjem je jako bitno. Posebno mi je drago što se sad nalazim u grupi umetnika koji razmišljaju na sličan način kao ja. Draga mi je bila ta izložba u Majamiju i nagrada tamo, ali ovo u Moskvi ima posebnu težinu jer ja jesam rusofil, odnosno veliki poštovalac ruske umetnosti i kulture. Ja se nadam da je moskovska publika i kritika prihvatila naše delo. U svakom slučaju bar za mene je sve to izuzetno važno i značajno i zahvalan sam Isidori Ivanović i Ljubov Kuznecovoj.

Da li se slažeš sa konstatacijom da sve umetnike koji su izlagali u Moskvi na izložbi Boja Srbije povezuje jedna tema, tema nasleđa koja kao da nestaje u današnjici? Šta je za tebe nasleđe?

- Tačno je. Svi na ovoj izložbi se na neki način bavimo nasleđem... Pa kod mene se slike baš tako i zovu... To je kao neka tiha borba ili uzvratni udarac na one koji bi sve da negiraju kao da nikad nismo ni bili ni postojali nego sve počinje od njih, koji se i ne mogu pohvaliti nekim nasleđem. To je svakako za mene moja umetnička plodna njiva koja je neiscrpna. Često se danas, bar nama Srbima govori, zaboravite prošlost, gledajte u budućnost. Pa to je kao da gledaš u zvezde a ne znaš da stojiš na planeti Zemlji... Ja sam ponosan na svoje pretke i nasleđe koje je preteklo do danas, nemam nameru da se bilo čega odričem.

Dragane, da li je postojao taj prelomni momenat u tvom životu kada si shvatio da ćeš se dalje izražavati isključivo bojom i simbolima i gde se krije početak tvog stvaralaštva?

- Ja sam se dugo godina bavio ljudskim telom koje je pognuto, zgureno sa teretom na leđima, to su sve devedesete...Tako smo i živeli, teško sa ogromnim bremenom, sa neizvešnošću. Mada ni danas nije mnogo bolje, manje je tereta ali godovskog iščekivanja čak i previše. To su bile uglavnom bele poludefinisane figure čoveka u stalnom traženju i iščekivanju. A onda se od 2006. godine desilo višegodišnje putovanje po jugu Srbije, Makedonije, Bugarske i Hercegovine, svuda gde je moj predak ostavio neki trag.Tada se javilo nasleđe. Tada sam na istinski način doživeo fresku, ikonu, arhitekturu srednjeg veka. Jer mislim da smo imali paralelnu renesansu.Tada sam otkrio obratnu perspektivu, mali fragment uništene freske, izgreban i oštećen, pun boje koja je izbledela, ali pun energije i snage.Tako se javila ideja o nasleđu. Slike koje su u Moskvi su deo tog slikarskog puta sa nasleđem.

Kažu da se u slikarstvo odlazi na mnogo načina i pod raznim okolnostima. A kako si ti otišao u umetnost?

- Nešto o slikarstvu sam već rekao, to je onako ukratko imalo takav tok, bar ovih zadnjih 20 godina. Rekao bih nešto o jednom presudnom momentu. Naime, 1994. godine u ratnom okruženju i ludilu na Balkanu, moj prijatelj Aleksandar Pribićević i ja smo nekoliko meseci sedeli svaki dan u jednoj staroj lozničkoj kafani i pričali o umetnosti. To je bilo kao neki ritual, svaki dan uz kafu, i nakon jedno dva-tri meseca rešili smo da se odlučimo, ili otvaramo kafanu ili idemo u umetnost. I evo, hvala Bogu, otišli smo u umetnost. On je danas odličan slikar i umetnik, a mene evo kod vas u Rusiji... Hvala na tome.

Uskoro se otvara jedan veoma interesantan umetnički prostor u Beogradu, gde će se održati izložba tvojih crteža na papiru starom 118 godina. Upoznaj nas sa nekim detaljima.

- Pre dvadesetak i više godina u jednoj antikvarnici u Beogradu kupio sam jedan časopis koji je štampan 1894. godine i zove se Strinar. To je ustvari prvi časopis za arhitekturu koji se štampao kod Srba i bavio se srbskom arhitekturom i arheologijom Balkana. A ja sam to „rasturio„ prošle godine i dobio četrdeset i nešto starih listova na kojima sam intervenisao malo bojom, mastilom i kombinovanom tehnikom. Napravio sam jednu izložbu sa tih 46 crteža koji je istoričar umetnosti Dušan Milovanović iz muzeja Primenjenih umetnosti video i onda smo napravili izložbu u kući Đure Jakšića na Skadarliji. Posebno je interesantno da je svaki papir star 118 godina. Ovu knjigu ćemo promovisati 4. oktobra u galeriji DivArt kod Isidore Ivanović. U gostima će nam biti i dramski umetnik Branislav Platiša i zahvalićemo se Rajku Karišiću za vrhunske fotografije i dizajn knjige.

Pored crteža Dragana Bartule u umetničkom prostoru Isidore Ivanović DivArt biće predstavljena i dela članova ove art grupe. Podsetiću, 4. oktobra u 19 sati, na Kosančićevom vencu 3, otvara vrata izložbeni prostor DivArt i izložbu radova likovnog umetnika Dragana Bartule.