Francuski general Pjer Galoa: Istina o bombardovanju Srbije 1999 (Video)

 Razgovor sa generalom Galoa upriličen je deset godina posle bombardovanja Srbije, 2009. godine. Govori se o razbijanju Jugoslavije, svim planovima o podršci hrvatskom i muslimanskom etničkom čišćenju Srba sa vekovnih ognjišta u prethodnim ratnim sukobima, ideje o okupaciji jednog dela Balkana i nastanka baze Bondstil, i konačnom bombardovanju Srbije 1999…

“Danas se srećemo na jednu veoma tužnu godišnjicu, 10 godina od 1999. godine, kada je zapadna demokratija, predvođena Nemačkom, Engleskom, SAD-om, Francuskom, bombardovala zemlju (Jugoslaviju) Srbiju (SCG tada), grubo kršeći međunarodno pravo, Povelju UN, Helsinški akt i odredbe o nepovredivosti granica, kada je mimo odluke Saveta bezbednosti i bez konsultacija sopstvenih parlamenata ušla u rat.

Ukratko, ova serija nasilja nad međunarodnim pravom, istinska je crna tačka moralnosti zapadnih zemalja, koje su se ponele na način kako se ponašaju autokratije koje prevazilaze sopstvenog poslodavca.

Treba reći da je rasturanje Jugoslavije bila dugo planirana operacija u Nemačkoj. Nije se radilo samo o tome da treba sačekati odlazak Tita 1980. godine, nego i pripremiti period posle, koristeći se njegovim odlaskom, dislocirati teritorije za koje je Nemačka smatrala da nisu nacionalne već teritorija sastavljena od različitih etničkih grupa i religija.
Naravno,  Nemačka je bila vrlo zainteresovana za dobijanje podrške za nameravano cepanje teritorija.

Dogodilo se da sam indirektno bio umešan u tok tih razgovora, na taj način što sam redovno prisustvovao skupovima Žozefa Štrousa, ministra odbrane Nemačke a kasnije ministra finansija, koji su se godine 1976 i 1977. redovno održavali u Nemačkoj, na maloj farmi u okolini Minhena.

Razgovori su obično trajali dva, tri dana okupljali desetak ličnosti i bavili se pitanjima svetske situacije. Tu su bili predstavnik Britanije Brajan Krouzi, predstavnik Španije bivši ministar Sančez Beja, predstavnik Vatikana advokat Pol Viole, ja sam bio predstavnik Francuske… Pričalo se o svemu i ničemu puna dva dana. Ostali su mi u snažnom sećanju ti razgovori u kojima su moji susedi Nemci gledali na Jugoslaviju kao bezživotnu i smatrali da se treba pripremiti, posle Titove smrti, na sprovođenje drugačije teritorijalne organizacije.Nemci, inače jako dobri geopolitičari, posebnu osetljivost po tom pitanju pokazivali su, po mom mišljenju, iz sledećih razloga.
Prvo, želja Nemačke strane da se osveti Srbima koji su tokom Prvog i Drugog svetskog rata bili na strani Saveznika protiv Nemačke. Osim toga, Srbi su 1941. godine predvođeni Mihajlovićem a kasnije Titom, uspeli da zadrže više Nemačkih divizija, inače veoma korisnih najpre za Front Moskve, a potom i Lenjingrada.

Dakle Berlin, tada je to bio Bon, smatrao je da je srbski otpor doprineo da Nemačka izgubi svetske ratove. Trebalo je kazniti narod.
Drugo, druga Nemačka ideja bila je nagraditi Hrvate i muslimane koji su se tokom rata pridružili Nemačkoj, Vermahtu, i zauzeli određene pozicije tokom rata i u Francuskoj, zahvaliti im se jer su prišli opciji Nemačke. Dakle, favorizovati Hrvate i bosanske muslimane.

Treće, treća Nemačka ideja bio je ulazak Hrvatske i Slovenije u ekonomsku zonu EU kojom je tada predsedavala Nemačka. Na taj način ostvarile bi se mogućnosti ostvarivanja Nemačkih interesa na dalmatinskoj obali i tako približavanje Mediteranu.

Ovim razlozima treba dodati i uverenost Nemačke u američku intervenciju s obzirom na važna komandna mesta u NATO-u, vojnim rečnikom govoreći bio je to dobar posao u pripremi.

To su, po mom mišljenju, bili motivi koji su uticali na Nemačku da odigra tu ulogu. Trebalo je takođe uvesti Ameriku i Francusku u ceo taj poduhvat. Tada je u Francuskoj gospodin Kol imao određen uticaj na Miterana, koji je bio oslabljen i bolestan, tada zaokupljen sakupljanjem glasova javnog mnjenja oko aktuelnog Ustava. Praćen Žipeom, svojim ministrom spoljnih poslova, od februara 1994. godine, pridružuje se Nemačkoj vojnoj koaliciji u korist hrvatsko-muslimanske federacije. Ova federacija imala je za cilj da protera Srbe sa njihovih vekovnih teritorija, da ih sa 64% teritorije u Bosni svede ispod 40%.

O snažnoj kampanji laži koja je sve to pratila, reći ću nešto kasnije.

To je bio taj famozni francuski demarš koji je ispratio nemački. Usledila je američka intervencija. Amerika je u početku oklevala sumnjajući u ponuđeni novi reljef. Sumnja je postojala imajući u vidu i rat 1939-45. godine i otpor srbskog naroda pod nemačkom okupacijom. Sumnjali su da će biti angažovani u jednoj vrlo delikatnoj avanturi, teškoj. Pored toga bili su taoci nafte Saudijske Arabije i Iraka, mnogo više nego raoci budućeg protoka nafte putevima Dunava i Beograda Koridorom 8, protokom od Kaspijskog mora do obala Albanije. Sve je to vremenski bilo dalje, nisu se tim opterećivali. Najzad pod pritiskom Nemačke, procenili su da postoji interes da se angažuju. Koji interes?
Prvo, dokazati Evropljanima da nisu sposobni da deluju sami, jer ako bi Amerika bila van toga, tu bi nastao haos, nered, rat, što bi ih ponovo prisililo da se vrate na lice mesta. Ta i takva demonstacija snage samo bi pokazala nužnost i neophodnost NATO-a.

S druge strane, tu je bila Rusija koju je trebalo unapred što više poniziti. U to vreme Rusija je u rukama Jelcina i glava Harvarda koje su trebale da implementiraju tržišnu privredu na teren dotadašnje planske privrede. Ceo poduhvat postavio bi se na taj način i na teren provere i manifestovanja slovenske solidarnosti.

Kako u to vreme Nemačka postaje sasvim punoletna, jedna od ideja je da bi bilo interesantno okupirati određenu zonu na Balkanu. Odatle famozni Bondstil. Kojoj zoni dati prvenstvo, da li Albaniji, Draču, da li raskršće Koridora 8 koji će jednog dana prevoziti naftu iz Kaspijskog basena do Jadrana.

Zbog ovih različitih razloga Amerikanci su intervenisali i ubrzo u potpunosti preuzeli komande operacije. Trupe Nemačke, Engleske, Italije, Francuske, stavljene su pod kontrolu američke flote u Mediteranu. Cela ova operacija imala je veliki značaj za njih jer je u suštini značila presedan za njihove sutrašnje operacije u Iraku.

Operacije na Balkanu vođene su na sledeći način.

Najpre, gromoglasnost kampanje dezinformacija: pričati čiste laži na način koji će u javnom mnjenju fiksirati žrtvu, znači žrtvu jasno označiti kako bi njena odbrana tekla iz opštu saglasnost javnog mnjenja. Iz tih razloga trebalo je izmisliti srbske zločine!

Jedan od prvih izmišljenih zločina bilo je silovanje 48.000 žena. Američki eksperti za Balkan kasnije su tu cifru preinačili u 4.000 žena, kasnije je to bilo 40, a tih 40 na kraju bi verovatno bilo 4, posle čega bi usledila istraga u toku.
Izmišljanja su išla dalje, od eksplozije bombe u ulici Vase Miskina, masakra pijace Markale za koji su okrivljeni Srbi, a zapravo su muslimani pucali na same sebe smišljeno i s namerom da se taj zločin pripiše Srbima.

Stvoren je takođe mit o invaziji Sarajeva od strane srbske armije, da se srbska armija sprema na uništenje Sarajeva, i da to apsolutno treba sprečiti, da je Sarajevo sedište Srba koje su ovi zauzeli i uništavaju ga.

Sve je to bilo netačno, i sam sam bio jedan od svedoka, jer sam u to vreme išao u Sarajevo, bio primljen od strane predsednika opštine, ručao sa njim. Grad je bio podeljen na dva dela, zonu bosansko-muslimansku i deo koji su zauzimali Srbi. Nikakve opsade nije bilo, bila je to čista laž koja jednom lansirana ostaje da važi.

Zatim je to bio Račak s tvrdnjom da su zločin počinili Srbi, opet netačno, ali je izvanredno poslužilo kao predtekst za početak bombardovanja. Preći u akciju bombardovati tu nesrećnu zemlju podrazumevajući i njeno civilno stanovništvo, upotrebiti osiromašeni uranijum ne ovdeći računa o drastičnim posledicama takvih operacija, ukratko, učiniti da narod strada.

Ceo taj sistem izvođen je u isplaniranim delovima.

Prvo, izrazito loše tretirati narod okrivljen za zločine.
Drugo, uništiti ekonomske resurse zemlje i tako smanjiti snagu volje otpora, što se i dogodilo.
Treće, bombardovati ekonomski aparat zemlje na način da se kasnije teško konsoliduje.
Četvrto, okupirati zemlju totalno što je predviđeno Rambujeom, i jedanput na licu mesta, profitirajući bedu u koju je narod gurnut, odrediti političke vođe koje će biti naklonjene kursu agresora.

Ovaj sistem sastavljen od četiri dela, sprovođen je jedan za drugim, proučeno, inteligentno, a neki njegovi delovi sprovođeni su i u Iraku.
Može se reći da je Balkan za Amerinakce bio jedna lekcija strategije za Irak.
Kao što je poznato, sve to u Iraku završilo se bombardovanjem, torturom, povredama, zatvorima i lošim tretmanom, svim onim sa čim se u određenoj meri eksperimentisalo na Balkanu. Sve to u korist Zapada koji se u oba slučaja poneo autokratski spasiti jednog guranjem drugog.
To je operacija koja me je duboko šokirala jer je bila vrsta modela uzemljenog u javnom mnjenju koje je moglo da apsorbuje svu tu količinu dezinformacija, što je veoma zabrinjavajuće, jer dozvoljava sve buduće moguće ekscese različite prirode.

Danas se osvrćemo na jednu tužnu deceniju tokom koje su Evropljani pokazali da su spremni na međusobno ubijanje, s jedne strane podstaknuti i pod okriljem široke inicijative Nemačke, koja se na mah ponovo ujedilia 1990. i 1991. godine, posle rasturanja Sovjetskog Saveza, i koja nije našla drugo rešenje nego da pokrene taj famozni rat.
Uostalom, 1999. godine, posle Dejtonskog sporazuma i svakako posle odbijanja gospodina Miloševića Plana B, kojim je bila predviđena NATO okupacija srbskih teritorija, u jednom nelemitiranom vremenskom periodu, koji je okupatoru ponudio sve olakšice, aerodrome, puteve, železnicu, i sve to besplatno, što je Milošević odbio, iako ga je to uvuklo u komediju Rambuje, koja se završila bombardovanjem.

Tužna epoha, tužan period na koji se danas osvrćemo sa velikom tugom, jer je zapadni svet pokazao da je sposoban za čiste peverzije, da bi odgovorio jednoj nemačkoj opsesiji koja je poništila sve što je ostalo od Versajskog sporazuma i Trijanona. Što znači, najpre Jugoslavija, a zatim Čehoslovačka što se i dogodilo, kako bi Nemačka izbrisala kartu teritorijalne i političke organizacije koju je obeležila pobeda Saveznika, na način da od nje ne ostane ništa. I Francuska svakako, tome pridružena, što je dozvolila gospodinu Kolu da izjavi da je Dejtonski sporazum i svakako ono što je sledilo, velika pobeda za Nemačku. Na to je gospodin Miteran mogao da doda pod uslovom da je razumeo a što nije bio slučaj, da je to velika greška za Francusku. Velika materijalna greška sa nestankom Jugoslavije, za Francusku.

Nestankom tragova vojnih pobeda skupo osvojenih, masakrom i žtrvovanjem lažnih operacija, na način kako bi se opravdale operacije koje se nisu smele dogoditi nikako i ni u jednom slučaju. Zapadnjaci su se u ovom slučaju pokazali puni neprincipijelnosti, što me je iznenadilo jer to nisam očekivao od strane tvoraca koncepcija o pravu čoveka, od Francuske, Engleske, pa i Nemačke.

Ali, stari demon, posebno blagosiljan Nemačkom iskočio je, krenuo ka aktuelnom haosu oji postoji na tim teritorijama, bilo da se radi o Republici Srbskoj, bilo da se radi o Kosovu. Kosovu naravno, izvornom srcu Srbije, gde je samo za kratko vreme od strane muslimana uništeno desetine i desetine remek dela religiozne umetnosti srbskog naroda, što je u suštini masakriranje srbskog naroda, na isti način kako bi se masakrirao francuski uništavanjem doline Loare i njenih zamkova ili Il de Fransa.