CRKVA SVETOG JOVANA KRSTITELJA U ŠEKULARU

 

              Stihovi iz narodne pesme ''Margita  devojka i Rajko vojvoda'' u kojoj se pominje Šekular i  vojvoda Petar Šekularac kao rodonačelnik Vojvodstva Šekularskog i kao  jedan od dvanaest srbskih vojvoda.

                            Šekularci su najstarije srbsko pleme koje je naselilo ove prostore, a samim tim, najstarija pravoslavna etnička zajednica na ovom širokom prostoru. Ta činjenica, kao i činjenica da su do danas održali svoja temeljna narodna obeležja, dovoljne su, makar i za pretpostavku, kroz kakve je sve golgote prolazio ovaj narod u vekovnoj borbi za opstanak, očuvanje slobode i identiteta. Nema sumnje da je pravoslavna vera bila jedan od osnovnih stožera oko koga se odvijao ukupan život Šekularaca i za koji je nesebično prolivena krv njihovih sinova. Škularsko vojvodstvo zauzimalo je daleko veći prostor od današnjeg. Taj prostor su ''čerupali'' kako Turci tako i ostala plemena koja su kasnije naseljavala Polimlje. U Svetostefanskoj povelji i Dečanskoj hrisovulji spominje se Šekular kao metoh manastira Dečani. Petar Šekularac je sagradio dvorac u Budimlji na prostoru gde je današnja ciglana, koje se i danas naziva Šekularevina. Po mnogim dokumentima i legendama Šekularci nisu Turcima davali poreze, pa je i to bio jedan od razloga što su Turci zbog ne definisanih granica Šekulara njegovu teritoriju smanjili i sveli ga na stepen kneževine pa Radoje Kastratović smatra da je zadnji vojvoda, a prvi knez bio Daša Šekularac. Posle smrti Dašine, Šekularom su vladali Vuk Ljevak, Arso Vukov Dašić, kojeg je u Gusinju obesio Mehmed-paša Šabanagić, Labud Rmuš-otrovali ga Turci(sipali mu otrov u kafu). Posle njega knez u Šekularu  bio je Radonja Dašić.

 

Prema današnjim  još ne ispitanim ruševinama može se zaključiti da je u Šekularu postojalo nekoliko crkava. Najpoznatiji lokalitet je crkvište u današnjim Ćelijama. Crkva je u nekoj povodnji skliznula i zaustavila stotinak metara niže iznad današnje Osmogodišnje škole. Nažalost, taj lokalitet nije uopšte istraživan i smatram da bi se tu mogao pronaći neki trag o dalekoj prošlosti Šekulara. U zaseoku Tomovići nalaze se ostaci zida bogomolje u kojoj su stanovnici ovoga zaseoka palili sveće. U kasnijem periodu Šekularci su pravili crkve od borovine ali su ih Turci palili pa su rešili da sagrade crkvu od kamena. Radovi su počeli 1875. da bi bili odmah sledeće 1876. godine prekinuti zbog srbsko-turskog rata. Taj i sledeći stalni ratovi omeli su da je ne dovrše oni koji su je i započeli ili njihovi neposredni potomci. Vreme u kojem su Šekularci živeli u slobodi, koju su sa ostalim srbskim plemenima i bratstvima izvojevali u vekovnoj borbi sa inovernim osvajačima, uglavnom nije bilo naklonjeno ni veroispovesti a kamo li izgradnji božjih hramova pogotovo proteklo pola veka, te su do današnjeg dana, od crkve ostale samo zidine. Crkva je bila sazidana do svodova i do 29. juna 1994. je ostala na milost i nemilost zubu vremena. Te godine,  je uz blagoslov Mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija Radovića, osnovan Crkvenoopštinski odbor za izgradnju crkve, kada je i počela obava, osvećenje početka radova i obavljeno masovno krštenje Šekularaca (kršteno je oko 200 građana). Tim činom otpočela  je rekonstrukcija i izgradnja hrama. Tada je Mitropolit dao Odboru rok od 10 godina da dovrše crkvu. Od tada počinje mukotrpni rad na obnovi kako hrama , tako i obnova duhovnosti u Šekularu. Crkva je osveštana 2005.  a osveštao ju je Episkop budimljansko-nikšićki Joanikije Mićović sa sveštenstvom.

          Deo prvog Odbora za izgradnju crkve u Šekularu. Na fotografiji sleva na desno:    Milan Labudović(drži kišobran), Danilo Lekić, Žarko Živković, Risto Popović,Strašimir Živković, Miodrag Lekić, Radojica Živković i Blagoje Šarić(između Žarka i Rista je Vladica Živković-nije član Odbora)

 

        Inicijativu su pokrenuli 1991. Blagoje Šarić, Žarko Živković i Radojica Živković koji su otputovali na Cetinje i sa Mitropolitom se o svemu dogovorili. Na   Zboru građana 6. maja 1992. godine formiran je Odbor koji je rukovodio izgradnjom.

Blagoje Šarić, predsednik, Risto Popović, blagajnik, Jerej Dragan Ristić, sekretar, Žarko Živković, potpredsednik, Miodrag Lekić, potpredsednik, Radojica Živković, Tomica Božović, Đorović Golub, Žarko Bulić, Dušan Tomović, Radoslav-Lala Spalević, Dragomir Deletić, Vojislav Rmuš, Danilo Lekić, Ilija Portić, Miraš Tomović, Vučelja Spalević, Stojadin Rmuš. Zavičajni Klub Šekularaca u Beogradu delegirao je u Odbor: Dragana Brakočevića, Neđeljka Lekića, Milorada Radevića, Vladislava-Bata Deletića, Iz raznoraznih razloga Odbor su odmah napustili neki članovi pa je uz blagoslov Mitropolita Amfilohija u Odbor su uključeni: Milan Labudović, Strašimir Živković, Popović Milan, Božidar Lekić, nadzorni organ.

Povodom podizanja rogova na crkvi 4. novembra 1995. godine organizovano je narodno veselje. Svečano podizanje i zakivanje rogova obavili su Slobodan Tomović ministar vera Crne Gore, Iguman manastira Đurđevi stupovi Nikodim Komljenović , jerej Dragan Ristić i Blagoje Šarić. Sponzor svečanosti je bila Zemljoradnička zadruga ''Javorak'' iz Šekulara(direktor Radoslav-Racko Balević). Po običajima seljani su doneli ponoške, a gosti zdravice o čemu postoji precizna evidencija.

 

Izgradnju su pomogli Ministarstvo vera Crne Gore, Skupština Opštine Berane, gradonačelnici: Momčilo Mićović, Sveto Mitrović i Relja Jovančević. Brojna preduzeća i ustanove.

 

Oko 250 darodavaca je dalo svoje priloge. Većina od njih su dali čamovu građu. Najviše su pomogli: Dragoljub Dašić, Milan Popović, Risto Popović, Danilo Lekić, kojima su i dodeljene Gramate.

 

Napominjem, da su krst i zvono urađeni u Rusiji i poklon su Milana Veljkovog Popovića iz Čikaga(poreklom iz Šekulara). Predsednik Odbora Blagoje Šarić je bio na stručnom usavršavanju u Moskvi i iskoristio vreme da kupi zvono i krst i uputi u Šekular.

 

       Drugog avgusta 2005. godine crkva je osvećena i predata Srbskoj Pravoslavnoj crkvi-Episkopiji Budimljansko-nikšićkoj. Tom prilikom se prisutnima obratio Blagoje Šarić, predsednik Odbora rečima: 

 

                   ''Preosvećeni Vladiko, časni oci, dobrotvori crkve Svetog Jovana Krstitelja, uvaženi gosti, u Hristu braćo i sestre,

 

      Evo, hvala Bogu došao je dan da, Svetom arhijerskom liturgijom i radosnom narodnim sabranjem, proslavimo završetak radova (iako ni jedan posao na njivi Gospodnjoj nije završen) na izgradnji crkve Sv. Jovana Krstitelja, i da je predamo Eparhiji budimljansko-nikšićkoj Srpske Pravoslavne crkve i vernom narodu, da se u njoj sabira, službu vrši i Bogu se moli.
 

        Blagodaran Gospodu što je učinio da stanem na ovo mesto, s osećanjem izuzetne počasti, želim da sve vas, u ime Crkvenoopštinskog odbora Šekular-Berane, kao njegov predsednik, srdačno pozdravim i poželim da nam ovaj dan, i svi dani budući, budu ispunjeni slogom i ljubavlju, bogougodnim trudovima i molitvama za uspeh u svakom radu koji je od koristi za rod naš pravoslavni. A jedno takvo delo je upravo ova crkva koja je, ujedno, i zadušnica našim precima i zaveštanje našim potomcima. Ja ću, s timu vezi, samo podsetiti, da su njeni temelji postavljeni pre 130 godina i da je sudbina bila da njeni zidovi punih dvanaest decenija odolevaju zubu vremena i istorijskim ćudima, čekajući bolja vremena, nove ljude i nove graditelje. I dao je Bog da se, pre desetak godina, saberemo i, s blagoslovom Visokopreosvećenog mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija, odlučimo da završimo ono što naši preci nisu mogli. I, evo, uradili smo onoliko koliko smo mogli, zvono, iz majke Rusije, se oglasilo a oltar propojao. Sa ikona nas gledaju oči svetitelja, a na nebesima se raduju duše naših slavnih predaka Petra Šekularca, Ljevačine Vuka, Daše Vojvodića i  Komnena Barjaktara čiji barjak i njegovo mahanje svi danas osećamo, i drugih vitezova koji su iz ovog vrletnog gnezda na srbsko nebo uzleteli, i svih njihovih potomaka koji su, kroz istorijske Scile i Haribde, provodili staro srbsko pleme Šekularce, teritoriju mu, i identitet, sačuvali do dana današnjeg, na oltar srpstva nebrojene žrtve prinoseći.

                Poštovani sabore,

 

        Tog dana je i obavljeno masovno krštenje (oko pedeset duša), prestao je mandat starom Odboru. U međuvremenu obavljeno je i prvo venčanje u crkvi. Venčali su se Nenad Živković i Radojla Vuletić, venčanje je obavio sveštenik Milivoje Jovović-paroh šekularski. Uz blagoslov  Episkopa budimljansko-nikšićkog Joanikija izabran je novi Odbor koji će voditi dalje aktivnosti oko dovršetka radova  i drugih poslova i aktivnosti vezanih za život crkve i duhovni preporod naroda: Miloš Brakočević, predsednik, Vladica Živković, potpredsednik, Aleksandar Labudović, blagajnik, Jerej Milivoje Jovović, sekretar, Jovan Dašić, Vesko Davidović, Dragoljub-Šujo Lekić, Dejan Spalević, Saša-Sajo Rmuš, Željko Babić, Blagoje Šarić.

 

Drugi Crkvenoopštinski odbor Šekulara -sleva stoje: Vesko Davidović, Dašić Jovan, Miloš Brakočević, predsednik, Paroh Milivoje Jovović( sada Jerej Stamenko Stanković), Vladica Živković i Blagoje Šarić,čuče sleva: Željko Babić, Aleksandar Labudović, blagajnik i Dragoljub-Šujo Lekić.

Autor teksta: Blagoje Šarić