Dve izložbe fografija, koje simbolišu solidarnost Rusije sa Srbima na Kosovu održavaju se u Moskvi istovremeno

 Izložba umetnice Natalije Batrajeve, postavljena u studentskoj crkvi Moskovskog univerziteta u ulici Mohovaja predstavlja fotografije snimljene od 2004. do danas, uključujući one napravljene u februaru, posle proglašenja nezavisnosti. Na snimcima su srpske porodice, izgnane iz sopstvenih kuća, majka na sinovljevom grobu, deca sa portesnim plakatima. Na drugi aspekt kosovske tragedije — uništene spomenike pravoslavne umetnosti, fokusiran je pogled fotografa Valerija Bliznjuka, čija je izložba otovrena ove nedelje u Centralnom domu umetnika na Krimskom valu u Moskvi. Naš izveštač Nadežda Denisova boravila je u Crntralnom domu umetnika i razgovarala sa Valerijem Bliznjukom. Evo šta ona govori.
Prvo što primećuje posetilac čim prekorači prag Centralnog doma utemnika na Krimskom valu su plakati sa natpisima: Kosovo i Metohija – čuo sam blagovest. U velikom holu zdanja postavljena je izložba fotografa Valerija Bliznjuka. Na štandovima su izložene umetničke fotografije pravoslavnih spomenika na Kosovu i Mehtohiji – Peć, manastir Visoki Dečani i Gračanica, kao i obitelj Banjska. I treba reći da malo ko od posetilaca prolazi mimo izložbe, ne zaustavivši se pred živopisnim prizorima. Mada, osim pitomih pejzaža koji odišu starinom, na fotografijama su zabeleženi i položaji NATO-a, automobili za pratnju, upozoravajući natpisi na crkvama da se ne sme ulaziti sa mobilnim telefonima i oružjem. A izložbu otvara jedinstvena fotografija, na kojoj je razrušena crkva. To je crkva Svete Trojice u selu Petrić, koja kao da je položila glavu u neravnopravnoj borbi – tako izgleda oštećena kupola. Pored snimka je tablica sa rečima da je od 1999. godine na Kosovu srušeno 150 crkava. Da li ćemo videti preostale sutra? – pita se autor natpisa. Kako se priznao sam Valerij Bliznjuk, on nije želeo da previše uznemirava posetioce izložbe snimcima razaranja, dao je prednost onim duhovnim i moralnim vrednostima koje su još žive na Kosovu.

To je kao neki krik bola, zaot što od mnogih srušenih crkava na Kosovu nije ostao čak ni temelj, a ovde je ostao, govori umetnik o crkvi u selu Petrić. Mislim da je ostavljen svesno. Jer on stoji na putu kojim idu hodočasnici prema manastirima. Razrušena crkva preti ovim ruševinama koje od tada stoje nesklonjene sa puta, baca izazov. Jer jasno je da dok postoje ta jedinstvena remek-dela svetske umetnosti, te svetinje sa njihovim relikvijama – do tada se varvari neće smiriti, do tada oni do kraja neće moći da nazovu ovu terotiroju svojom.

Valerij Bliznjuk je u prvom redu slikar, ikonopisac. A fotograf je postao zato što se pojavila nasušna potreba da se ovekoveči ova drevna lepota, čiji svedok je Valerij bio u Grčkoj, Italiji, u drugim zemljama koje je posetio dok je učio ikonopisanje. Da ovekoveči za sebe i za druge ljude, jer mnogi objekti vizantijske kulture, po rečima umetnika, malo su proučeni, materijal često nigde nije objavljen. Otuda i profesionalno interesovanje Valerija za fotografiju. Posebno je važno očuvati nasleđe drevnih majstora sada kada opasnost preti samom opsanku tih spomenika, smatra Valerij Bliznjuk. Umetnik je ispričao ovakav slučaj:
…
Pre nekoliko godina bio sam u severnom, okupiranom delu Kipra. Prošle su decenije posle okupacije, naša grupa je imala mogućnost da snimi crkve koje su ostale u tom delu Kipra. Kolege i ja smo putovali, tražili preostale crkve. I dobro se sećam crkve iz 14. veka u Lisi, on je iz istog perioda kao i crkve na Kosovu – sa jedinstvenim freskama. Videli smo te freske u albumima i hteli smo da se upoznamo sa njima neporedno. Do večeri smo sa teškoćom našli crkvu u Lisi, obradovali se – ona je bila na divommestu, oko nje nije bilo nikakvih savremenih građevina – crkva je izgledala kao dragoceni biser. Ali kada smo ušli unutra – užas – tamo nije bilo ni jedne freske. Radi se o tome, kako smo kasnije saznali, da su ih Turci izrezali sa osnovom zida i prodali u Ameriku. Postoji tehnologija skidanja po delovima – po metru kvadratnom – i upravo to je bilo učinjeno sa ovim freskama. Sada te svetinje za novac mogu da se vide u jednom od privatnih američkih muzeja. Mi vidimo da Kipru nije pomoglo ni članstvo u NATO-u – sa njime postupaju onako kako je po volji silnicima. Mislim da inicijatori toga nisu bili sami kiparski Turci, već oni koji su želeli da imaju freske kod sebe.
Ali da se vratimo izložbi. Kako je nastala ideja za ovu seriju fotografija, i da i ste bili ranije u Srbiji i Crnoj Gori, pre proleća 2007 godine, kada su napravljeni ovi snimci?
…
Već verovatno duže od 10 godina bavim se temom vizantijske umetnosti, zanimaju me u prvom redu freske i ikonopis, govori Valerij Bliznjuk. Mnogo puta sam išao u hodočašće onim spomenicima koji su se očuvali do današnjih dana uglavnom na Balkanu – u Bugarskoj, Srbiji, Makedoniji, CG, Italiji, Grčkoj. Što se tiče Kosova, odavno sam imao cilj da posetim pokrajinu. Imao sam veliku želju, ali zbog bombardovnja 1999. propao nam je planirani put. Sve je već bilo spremno, kupili smo aparaturu, objektive, dobili sve dozvole od Likovne akademije. Nismo imali samo karte. I ođednom, sasvim neočekivano započela su bombardovanja, to je bilo strašno. Od tada me nije napuštala želja da posetim ove velike manastire i crkve, i tek 2007. ona se ostvarila. Hvala bogu, to je bilo u proleće, bilo je mnogo lepo. Svugde su cvetale voćke, i same freske na zidovima toliko su se harmonično preplitale sa prirodom da smo bili jednostavno srećni što smo se zatekli tamo upravo u vreme cvetanja.
Primetila sam da je likovno rešenje izložbe dosta suzdržano. Na crnoj pozadini okačene su fotografije prigušenih tonova. Da li ste tako videli lepotu srpskih crkava?

Pravilno se primetili akcenat. Posle posete Srbiji poneo sam snažan utisak. To je bila sveukupnost utisaka i sećanja na prolećnu prologodišnju travu u planinama, lepe šume, fakturu i arhitekturu srdnjovekovnih crkava, starinsku bronzu. Sve to mi se učinilo blizu toplih nijansi antikvarne fotografije. I sve to zajedno, ujedinjeno, dalo je paletu ove serije. Hteo sam da paletom boja podvučem svevremeno ili pre vanvremensko postojanje tih spomenika, od kojih je mnogima preko 700 godina. Oni su i juče bili takvi, i sada su verni sebi. Često govorimo – spomenici prošlosti, ali to su spomenici današnjice, oni se skoro nisu promenili. Ako govorimo o manastiru Visoki Dečani, onda je to izuzetno mesto koje je ostalo isto takvo kakvo je bilo u 14. veku. I mi možemo da uronimo u tu atmosferu. To je neverovatan osećaj, govori Valerij Bliznjuk.
SP: Prema zamisli organizatora izložbe i samog fotografa Valerija Bliznjuka, ekpozicija treba da skrene pažnju ruske javnosti na kosovski problem ne samo u njegovom političkom aspektu, već i u onim aspektima koji se tiču očuvanja spomenika svetskog nasleđa UNESKa. Po mišljenju samog umetnika, sakralni prostor države nikada ne može da bude odvojen od nje, a Kosovo će uvek pripadati Srbiji. To je on i želeo da pokaže svojim radovima.
…
Možte ukrasti dete, dragocenu stvar, ali nikada nećete moći da kažete da je to vaše. Hteo sam da kažem da veliki deo najvećih država sveta nema slično umetničko nasleđe, a Srbija ima. I tu dragocenost nemoguće je oceniti ni u kakvim novčanim ekvivalentima. Kosovo nema cenu. Sudbina koja je zadesila Kipar, a sada Srbiju, prava je tragedija. Smatram da ono što se sada dešava na Kosovu nije problem Srba, već problem svih nas, problem mene lično. Te svetinje su i moje, to su svetinje svakog pravoslavnog čoveka, govori Valerij Bliznjuk. Šta više, video sam na ovoj izložbi i ljude koji nisu pravoslavni, oni su mi govorili da se i oni brinu. Zato što svaki čovek koji shvata lepotu date umetnosti, nosi lepotu i srcu i duši. Ako je tako, on je naslednik, a kao naslednici dužni smo da čuvamo naše blago. Svako od nas treba da nekako učestvuje u njegovom očuvanju. Započeo sam ovom izložbom, rekao je umetnik, ikonopisac Valerij Bliznjuk.
Slušali ste prilog našeg izveštača o izložbi fotografija koja je otvorena ovih dana u Centralnom domu umetnika u Moskvi pod devizom Kosovo i Metohija – čuo sam blagovest.