Đukanović i zauvek

Iako od poznatog „državnog“ šverca cigareta u Milov džep nije završio nijedan cent „državnog budžeta” te, da “do danas” niko o njemu nije otkrio ništa nezakonito, ovih dana je tek tako kupio 10% akcija Crnogorske banke u iznosu od oko pet milona evra. 

Bivši crnogorski premijer i predsednik Milo Đukanović kaže da se “slatko ismejao” kad je pročitao rezime istrage koja se protiv njega i još nekoliko osoba iz Crne Gore vodi u italijanskom gradu Bariju u vezi njegovog navodnog učešća u nezakonitoj trgovini cigaretama u periodu od 1995. do 2000. godine. On je za podgorički list Republika od 12. jula 2007. izjavio da će “na svakom mestu dokazati da nijedan cent državnog budžeta” nije završio u njegovom džepu. Dodao je takođe da “do danas” niko o njemu nije otkrio ništa nezakonito: “ni tajne ni javne bankovne račune, ni vikendice, ni avione, ni kamione”.

Ostavljajući po strani mogućnost da neko nešto ipak može otkriti, recimo koliko sutra, jer ovo “do danas” ističe već sa sledećom ponoći, šta je u stvari to što Đukanović poručuje? Jer iako govori tečno i mnogo, on zapravo kaže malo, tačnije ništa bitno. Navodeći da nije on taj koji je grabio cente iz državnog budžeta, otvarao javne i tajne bankovne račune, i kupovao vikendice, avione i kamione, umalo najbolji sin svih naroda i narodnosti Crne Gore će izvrtanjem džepova – koji su, naravno, prazni – pokušati da još jednom ubedi običan svet koji dobro zna koliki su centi iz budžeta otišli gde nije trebalo a, s obzirom na veličinu Crne Gore, i ko sve ima ono o čemu do juče nije mogao ni da sanja, te da njihova lakovernost, njegove veštine i ničija odgovornost čine kombinaciju u kojoj Crna Gora sigurno dobija. Kao i 2000. godine kada je uporno noseći gipsanu kragnu oko vrata dokazivao da ne može na sastanak sa tek izabranim predsednikom Jugoslavije Vojislavom Koštunicom jer se oporavlja od saobraćajne nesreće (u kojoj smo ga, nedaj Bože, mogli i izgubiti), tako i sad nudi dokaze u vidu izvrnutih, načisto praznih džepova, toliko praznih da se pitamo da li će imati čime da kupi primerak novina u kojima je tako lepo i istinito dokazao da je on zapravo samo običan građanin Crne Gore. Jer, kao i oni, i on nema ono što oni nemaju, tj. nezakonito stečena blaga, i, on, kao i oni, ima samo ono što i oni imaju – znanje da su vlasnici navedenih dobara i para svoju imovinu stekli kršeći makar obično ljudsko poštenje, ako ne i zakon. 

Ne verujemo da će uslediti nastavak ovog spontanog razgovora u kome će bivši premijer i predsednik reći i ono što ovom prilikom nije stigao da objasni – kako su ti koji su stekli to što su stekli na način poznat svim stanovnicima Crne Gore, uspeli da to učine u vreme kada je on naizmenično zauzimao jedan od dva najviša položaja u svojoj nevelikoj otadžbini i šta je on učinio da ih u tim nezakonitim radnjama spreči, što mu je, pretpostavlja se, bila jedna od ne baš beznačajnijih dužnosti? Ili zašto se tako uporno, natežući i ustav i zakon, selio iz svoje premijerske u svoju predsedničku kancelariju i obratno ako u tim svojstvima nije mogao da učini baš ništa da svoju čestitost proširi i na svoju okolinu, ako mu se zaista nije sviđao protivzakonit način na koji ti, istina neimenovani “oni”, gomilaju “budžetske cente” i skupa prevozna sredstva?

Kad bi bilo nastavka tog spontanog razgovora i kad bi bilo novinara i novina možda bismo saznali i da je pokušavao. Možda se uporno trudio da ih spreči, a “oni” mu uzvratili tako što su ga poturili istražnim sudijama u Bariju i izložili sveopštem klevetanju? Možda je mislio, “Ako ne mogu danas, moći ću sutra”, pa se tako od danas do sutra, od sutra do prekosutra, to složilo u godine u kojima on, seleći se iz jedne kancelarije u drugu, nije stekao ništa osim praznih džepova i pretnje da će ga strpati iza rešetaka sve trudeći se da pomogne Crnoj Gori da preživi, kako je ustvrdio, “osudu na smrt”, protiv vlasnika navedene nezakonito stečene imovine, eto, ne uspevši da učini ništa delotvorno, osim da ih ovako, javno – i pozno – razobliči? 

Možda on i nije hteo da sedi u tim kancelarijama, ali je morao, zbog svojih ubeđenja i iz vernosti svojoj viziji o tome kako njegova otadžbina treba da izgleda, žrtvujući život običnog čoveka i građanina, takoreći primajući na svoja pleća tuđe grehe i nedaće? Možda će uskoro napisati i potresne memoare o tome kako ga je Crna Gora izneverila – njega koji joj je nesebično, bez ikakve koristi na umu, poklonio svoje najbolje godine, ne bi li povratio njenu državnost i sve ono što je imala nekad a potom izgubila? Da bi, nezahvalna, ipak postala ovo što je danas.

Sve ono ludilo koje se sa cigaretama prelivalo u Srbiju s kojom je Crna Gora – uz carine, pretrese na “granici” i antidinarski ali eufonetski “euro” – ipak još bila u zajedništvu (i zvanično govorila isti jezik: srpski), a koje je njen bivši premijer i predsednik uporno i dosledno pothranjivao – počev od onoga da se svim biračima starijim od 60 godina dozvoli samo pola glasa u referendumu o nezavisnosti koji je tada još lebdeo u nekoj neodređenoj budućnosti, pa do uskraćivanja prava glasa svima koji su mogli omesti njegovu viziju konačnog svođenja Crne Gore na njenu pravu meru, do naprasnog stvaranja crnogorskih iseljeničkih organizacija po raznim zemljama sveta, te vazdušnog mosta kojim su iseljenici ponajviše albanske nacionalnosti sa svih strana šara dovođeni u gotovo zaboravljenu prapostojbinu ili čak parapostojbinu na glasanje, uz istovremenu zabranu domorodnim, neiseljenim Crnogorcima da i peške uđu preko Brodareva i Jabuke, pa makar bili u biračkim spiskovima, sve one priče o srpskoj okupaciji i bolesnoj srpskoj želji da dominira đukanovićevski ponositom Crnom Gorom, trućanja njegovih funkcionera o Sinjajevini kao “evropskoj” planini na ilindanskim planinskim saborima, na koje je polovina prisutnih uniformisana pristizala u policijskim ladama nivama a druga, po nešto starijem običaju, na neosedlanim konjima, sve projekte, programe, donacije, obuke i ekološke planove mimo otpada i đubreta po svim vodama, šumama, gajevima, livadama i budžacima “Montenegra” podsticao je, ako ne i lansirao Milo Đukanović, sve te cente (to jest, milione dolara ili evra) po tuđim džepovima, avione, kamione, vikendice, betoniranja obale i prodaju đedovine, Mesića kao počasnog građanina Podgorice i Jevrema Brkovića kao akademika pa žrtvu zavere, previđao je ili odobravao on – ako ništa, po “komandnoj odgovornosti” – time svrstavši i sebe među retko sretne ljude koji dožive da njihova vizija postane stvarnost. Zaista: kad neko ostvari svoju viziju, treba li mu išta drugo?

U vremenu sveopštih reformi i promena, brozovski omladinski kadar pa miloševićevski pobočnik Đukanović se nije izmenio ni za zeru. Jednako je uspravan i dostojanstven kakav je uvek i bio: s kragnom oko vrata i izokrenutim džepovima, uvek će se musolinijevski zadignute brade hrabro suočiti sa svakim slobodno postavljenim novinarskim pitanjem i naći odmeren i pravi odgovor na utehu svojim prostodušnim podanicima. Verovatno će se potom, otkopčavši kragnu i udenuvši džepove u pantalone, u stanu u kome poseduje najviše jednu sobu, pola kupatila i jedan kuhinjski šuko utikač, ne odlazeći po pozajmicu kod brata Aca ili gazde od Budve Sveta Marovića, ponovo slatko ismejati, ubeđen da je to što je postigao jedino vredno postizanja, i da će se njegove smicalice i veštine uvek isplaćivati, jer za njega “danas” očito znači zauvek.