Ministri, ugovori i krađe

Povodom sve učestalijih zahteva da se ugovor o koncesiji puta Horgoš-Požega javno objavi jer se sumnja o velikim finsijskim malverzacijama pri potpisivanju tog ugovora

A gde je nestao ugovor sa Ju-es-stilom?

Ne, Vlada Srbije nije nikada ni glasala ni odlučila o tome da se ugovor o koncesiji Horgoš-Požega objavi na vladinom sajtu. Pitao sam premijera, on mi je rekao da su konsultacije oko toga u toku. ali ako Vlada donese takvu odluku, ugovor će istog časa biti na sajtu. Ja ne mogu ugovor da objavim jer ne mogu da platim eventualnu odštetu koja je velika. Vlada može da ga objavi i da plati eventualnu odštetu koncesionaru, kaže u intervjuu za NIN ministar za infrastrukturu Velimir Ilić.

- Da li znate da je ugovor o prodaji Sartida ukraden? Nema ga nigde. Ne postoji. Ja, kao ministar, imam neke obaveze da izvršim prema Ju-Es-Stilu. Kad je Vlada donela zaključak da se te obaveze ispune, nema ugovora u kome to piše. Obaveza je bila da im napravimo deo pruge do pristaništa. Međutim, oni sad prihvataju da sami naprave tu prugu, samo da ne pokažu ugovor. Ugovora nema ni u arhivi vlade, nigde nema ugovora. Zašto gospodin Đelić, koji je toliko transparentan, ne objavi, on je tad bio ministar, taj ugovor na sajtu. Tražili smo ga, ne postoji. Bili smo u Ju-Es-Stilu, oni kažu da ni oni nemaju. Nema niko. I sad Ju-Es-Stil pristaje da tu prugu gradi o svom trošku, to je 8,5 miliona evra, ali da ne tražimo ugovor.

Ko je bio vladin pravni savetnik kod koncipiranja i zaključivanja ugovora o kovcesiji za izgradnju autoputa Horgoš-Požega?
- Mi smo na međunarodnom tenderu odabrali finansijskog, pravnog i tehničkog savetnika. To je bila firma Luis Berger  iz Vašingtona. Oni su radili predlog ugovora o koncesiji, taj ugovor je dobio saglasnost zakonodavstva Vlade Republike Srbije, Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom, Ministarstva finansija i Ministarstva za kapitalne investicije. To je bilo neophodno da bi vlada prihvatila koncesioni ugovor i ovlastila mene kao resornog ministra da ga potpišem. Ugovor o koncesiji je autorsko pravo firme koja ga je radila. Ima tri-četiri firme koje se bave koncesijom, svi imaju svoje autorsko pravo i svoj model i mi taj ugovor ne možemo objaviti bez saglasnosti i te firme i koncesionara.

I vi ste tražili tu saglasnost?
- Da, i oni su odgovorili da nisu saglasni da se obelodani. Ali sada će Božidar Đelić lično da komunicira sa njima i da pokuša da ih ubedi.

Postavlja se pitanje da li je ugovorna klauzula o tajnosti u skladu sa našim propisima. Šta na to kaže pravni savetnik, da li je vodio računa da ugovor bude saglasan i našim propisima?
- Jeste. Naše zakonodavstvo je dalo mišljenje da nismo dužni da objavimo bez saglasnosti koncesionara. Jer u klauzuli ugovora piše da ako se ugovor prezentira javnosti i nanese šteta koncesionaru, ovo što vešto radi Bojan Kostreš, oni mogu da tuže za odštetu.

Svi ministri su bili za potpisivanje ugovora sa jednim uzdržanim glasom. Jer su neki navijali za francuski Buik, i Buik je već otvorio ovde predstavništvo, ali Buik je bio skuplji od njih milijardu evra. Ne možemo dati posao nekome ko je za milijardu evra skuplji

Pre nego što je potpisan, ugovor je prošao kroz vladu. Kad se glasalo, da li su svi ministri bili za potpisivanje ugovora?
- Svi ministri su bili za potpisivanje ugovora sa jednim uzdržanim glasom. Jer su neki navijali za francuski Buik, i Buik je već otvorio ovde predstavništvo, ali Buik je bio skuplji od njih milijardu evra. Ne možemo dati posao nekome ko je za milijardu evra skuplji.

Kako objašnjavate to što kolege-ministri iz sadašnje vlade nisu javno stali iza vas i ovog posla, nisam čula da je ikoj avno izašao i rekao: ovaj posao je dobar; i čini li vam se da je animozitet, koji vi lično izazivate u delu medija, prenet i na koncesiju o kojoj je reč?
- Slušajte, ne mogu da me brane ministri koji ništa ne znaju ni o ugovoru, ni o koncesiji, ni o koncesionim zakonima, nemaju pojma. Ali ceo posao je prošao regularnu proceduru. Skupština Vojvodine se nije žalila u postupku odlučivanja, Izvršno veće Vojvodine nije imalo nikakvu primedbu, poslanici iz Vojvodine nisu u Narodnoj skupštini imali nikakve primedbe. Koncesioni ugovor se nigde u svetu ne objavljuje. Ne postoji država u svetu koja je objavila svoj koncesioni ugovor. Mogu u arhivi vlade određene institucije da ga pogledaju.

Ipak, logično bi bilo da predsednik Skupštine Vojvodine ima pravo uvida u taj ugovor?
- Posle odluke Skupštine Vojvodine. Ako Skupština Vojvodine donese odluku da želi da njena ekspertska grupa pregleda ugovor, što su u postupku odlučivanja imali pravo i iskoristili ga stavljajući i neke primedbe koje su u ugovor ugrađene, dobiće ugovor. Deo je ugrađen, a za deo im je vlada odgovorila da nije u skladu sa zakonom i odbačeno je. Ne znam detalje, nisam ja pisao ugovor.

Da preciziram pitanje: čini li vam se da neki ministri u sadašnjoj vladi imaju rezerve prema ovom poslu?
- Slušajte, ministri iz prethodne vlade svi su imali ugovor u fazi odlučivanja i svi su ga dobili. Neki su ga odneli kući, neki su ga ostavili u svojim kabinetima. Sadašnji ministri, ko god je tražio dobio je primerak ugovora. Na primer, Božidar Đelić je tražio i dobio je. U arhivi vlade može svaki ministar da ode i podigne ugovor. Ja sam više puta na vladi pitao: ima li neko nešto protiv, da stavi primedbu javno, svi su ćutali.

Rekli ste da je ceo ugovor tajan.
- Nije tajan, on je javan, čim ga čitaju ministri, čim je on u arhivi, nije stavljena tajna na njega, ja nisam stavio strogo poverljivo. Ako vas interesuje, ja vam mogu dati ugovor kad god hoćete da ga gledate, 1.100 stra-na, ako vas interesuje, nikakav problem to nije.

Ako ja sad tražim da pogledam ugovor, vi ćete mi ga dati?
- Odmah. Ali ne možete da ga slikate, nosite.

Znači, Bojan Kostreš može doći sa ekipom pravnika i ceo dan ga ovde čitati?
- Da, i Kostrešu sam dao da ga čita, ali on je hteo da ga nosi, da ga kopira, da ga umnoži, da ga objavi na sajtu, a to ne može. Hoćete vi da ga vidite, evo sad ću da ga donesem, evo dajem vam ga. Gde je ovaj ugovor ovde. Kod Đelića? Zovi ga neka ga donese.

Da li je koncesionar već počeo da naplaćuje putarinu na delu puta Horgoš-Požega koji je završen?
- Ne, nije. On je prvo sa nama osnovao koncesiono preduzeće, pa je morao da uplati garanciju za ceo posao, desetine miliona evra, ako odustane od posla da obešteti Vladu Republike Srbije, i on je i to uradio. Sad je faza da nađe banke koje će taj posao finansirati, mislim da za to ima rok od 90 dana.

Je li ugovorom precizirano koji je krajnji rok za početak izgradnje dela puta Beograd-Požega?
- Jeste. To je negde kraj ove godine, mislim novembar-decembar. Tek kad počne sa izgradnjom, a počinje se istovremeno i od Horgoša i od Beograda, počeće sa naplatom putarine. Ne pre. Pošto se izgradnja puta Beograd-Novi Sad, uključujući i most kod Beške, finansirala iz kreditnih linija, koncesionar se obavezao da se deo putarine koristi za otplatu tih kredita, čiji je garant i bila putarina. To buni Kostreša, on to ne zna, misli da je to ostalo van sistema. I plus deo putarine se daje Putevima Srbije za održavanje puteva u Vojvodini. To je sve precizirano u ugovoru.

Vi ste pri potpisivanju ugovora rekli da će koncesionar davati garancije fazno. Šta to znači?
- Imamo dve vrste garancije: jedna je za ukupan posao, a druga je po fazama. Ako ne završe ukupan posao, oni gube garanciju koju su već deponovali. Ne znam kolika je ta garancija, piše u ugovoru. Pošto je to veliki posao, 1,6 milijardi evra, koji će trajati četiri-pet godina, kad bi za ceo posao odmah dali garanciju to bi koncesiju opteretilo za nekoliko stotina miliona evra. Zato smo se dogovorili da se daju i fazne garancije, po delovima puta. U svakom momentu presek radova se preračunava sa putarinom, brojem vozila i brojem godina. Ako stanje u zemlji bude dobro, kupovna moć stanovništva veća, pa putarina može da raste, onda se broj godina koncesije smanjuje; ako broj vozila raste, putarina može da se smanjuje.

Znači, ni u kojoj varijanti koncesija ne bi mogla da padne na teret budžeta?
- Ne, promenljive su samo visina putarine i broj godina koncesije. Mi ćemo u koncesionom preduzeću imati svoje kontrolore i pratićemo i broj automobila. Visinu putarine određivaće naša država. Njena će se visina kretati u okvirima Evropske unije.

Dobro, kad će biti završen autoput Beograd-Novi Sad?
- Taj autoput je završen i predat. Ali sada je doneta odluka da se rekonstruiše druga, stara traka, to je van ugovora o autoputu. To će biti gotovo za nekoliko meseci, dva-tri meseca. Naravno, ostao je deo Beške i navoza na most Bešku, to je deo koji ima svoju proceduru i to je posebna kreditna linija, ostala je Novosadska petlja, ulazak u Novi Sad što nije deo autoputa, i Batajnička petlja, koja je najskuplja i biće glavno čvorište. Dobanovačka petlja je završena i uklopila se u sistem. Ove petlje nisu bile deo ugovora o autoputu. To će biti završeno, dok se most kod Beške završi.

U javnosti postoje i nesporazumi oko toga da li je ili nije počela izgradnja mosta kod Beške, koju je dobila takođe austrijska Alpine Majreder sa nemačkom firmom Dillinger?
- Jeste, pre nekoliko meseci. Ali ti su radovi nevidljivi, najveći su radovi u samoj reci, šipovi, kesoni, priprema konstrukcije. Most ima dosta duge navoze, jedan oko 1.000 metara. Naša Mostogradnja je podizvođač kod Alpine".

Poslednjih ste meseci bili vrlo aktivni oko interesa Srbije za luku Bar. Postoji li neka detaljna analiza koja dokazuje da je Srbiji, sad kad je Crna Gora druga država, od većeg ekonomskog interesa da se usmeri na Bar, nego na Solun ili čak neku drugu severniju luku?
- Cela strategija razvoja saobraćaja Srbije podešena je ka luci Bar. Ne možemo ostati bez luke. Recimo, Crna Gora donese odluku da zatvara luku, a mi čitavu strategiju od Soluna prebacili prema Baru.

Zato što nam se više isplati ili zato što smo u vreme donošenja strategije bili jedna država?
- To je i najkraći put. I nema razloga da se to menja jer je već uloženo u prugu, Srbija je koristila deo skladišnog prostora u luci Bar, srpska preduzeća tamo imaju svoje predstavnike. A nijedna severna luka nije isplativija, uvek je južnija luka isplativija i to je evidentno. Sa Jadrana ploviti je znatno povoljnije nego iz Egejskog mora. Zavisi i kuda ide roba, za koju državu.

Vaše nastojanje da Srbiju vežete za Bar, je li ono ekonomski ili politički  motivisano?
- I ekonomski i politički. Mi veliki deo robe izvozimo u zemlje koje koriste vezu sa Italijom. Dosta robe preko Srbije prelazi za Italiju, pa je veoma povoljno preko Bara i Jadrana. Nećemo sad preko Soluna ići za Italiju. Pa i Italija koristi taj pravac za transport sirovina iz Italije, od tranzita Rumunija-Italija ubiramo jako mnogo prihoda.

Sad imate opet novu priču sa firmom odabranom za izgradnju poslovnog prostora u stanici „Beograd centar" u Prokopu. Kao resorni ministar smatrate li da je komisija koja je odabrala firmu Trigranit stručno i odgovorno radila svoj posao?
- Da, stručno i odgovorno. Problem je grad Beograd. Demokratska stranka je bila u opoziciji i nije davala određene saglasnosti da krene taj projekat, jer su obaveze prema gradu za infrastrukturu bile velike, negde 260-280 evra po kvadratu. I to se ne isplati, ako izvođački deo košta 300 evra. Ulaskom DS u vladu, grad je voljniji da se o tome razgovara. Ta je infrastruktura već izgrađena, ali grad se pozivao na zakonsko pravo od još jednom naplati ono što je već izgrađeno do infrastrukture. Trigranit ostaje u poslu, grad Beograd se još nije izjasnio o obavezama.

I u prošloj vladi ste bili zaduženi za Jat i prošla vlada je donela program ozdravljenja Jata. Kakvi su rezultati tog programa?
- Rezultati su odlični. Što se našeg ministarstva tiče, mi smo naš program ostvarili.

I sad je Jat u boljem stanju nego što je bno na početku vašeg programa?
- Da. Vidite koliko njih se interesuje da ga kupi. Pa, interesuje se Aeroflot, interesuju se Indijci

NEĆU DA SE MENJAM

Naš predsednik Republike je neki dan u Lokarnu dobio nagradu za polntičku kulturu, Narodna skupština menja poslovnik kako bi kulturi privela narodne poslanike, vi ste strašno zaratili sa delom medija. Pa, ko treba da se menja: vi ili mediji?
- Ne, ja neću sigurno da se menjam. Ja ne znam sa kim sam zaratio. To je jedan medij, ima li još neki? Ja nemam razgovor sa medijima koji vode antisrpsku politiku, koji vode jednu ubitačnu antisrpsku politiku. Ja ne želim njih da prevaspitavam; jednostavno, ne moram sa njima da komuniciram. Ja sam jedini ministar od Lazarevca do Makedonije, od Drine do Bugarske. Određene regije imaju po sedam, osam, devet ministara. A ja sam jedini ministar, uz Rasima Ljajića koji je takođe iz tog dela, koji dolazi sa tog područja, koji živi i radi u tom području.

Znači, jedini ministar iz centralne Srbije?
- Ne samo iz centralne, nego zapadne, južne, istočne, centralne. celog Pomoravlja i Šumadije. Jedini ministar. Ja se borim za te regije, za taj svoj narod. I vodim jednu veliku bitku sa mnogima koji kažu da nama ne treba ni autoput, da smo mi prostaci, primitivci, malograđani. Ja se borim da to ne bude tako i protiv onih medija koji vode takvu politiku ja ću se boriti i dalje. A neko neka preispita otkud oni. Oni traže da sve bude transparentno. A ja sam od B92 tražio samo jedno, da pokažu ugovor kako su uzeli prostor. Hajde da oni budu malo transparentni. Zašto taj ugovor nisu pokazali i zašto beže da ga pokažu? A traže od mene da objavim ugovor o koncesiji. Kako su oni dobili poslovni prostor? Da li je njih neko korumpirao, ko im je to poklonio i rade za njega?

To vi mislite na ministra Dinkića?
- Pa mislim, ministar Dinkić je to poklonio njima. Evo ako i vi kažete i ja sam čuo da im je poklonio, pa hoću da vidim ugovor. I kako je moguće da se tolika državna imovina pokloni nekome, a naša javna preduzeća plaćaju zakup? Evo, Putevi Srbije plaćaju zakup, određene naše službe plaćaju zakup koji je i do 25 evra po kvadratu. Kako je moguće da neko državni prostor da nekome?

Dobro, jeste li postavili to pitanje na vladi?

- Kako da ne! I svi beže da odgovore, niko neće. To ne mora da bude transparentno.
 
Komentar

Potpis iznad zakona

Da li potpis jednog superministra u tehničkoj vladi može imati veću pravnu snagu od zakona? Po zakonu - ne. U praksi - da. Bar kada je reč o Velimiru Iliću i Ugovoru o koncesiji za autoput Horgoš - Požega. Potpisivanje tog ugovora najavljivano je u završnici predizborne kampanje, ali su se stranci u zadnji čas predomislili. Potpisi su stavljeni tek 30. marta. Mada je ministar tvrdio da je Ugovor izuzetno povoljan za Srbiju, građani već četiri meseca ne mogu da saznaju u čemu je ta povoljnost.

Vojvođanski zvaničnici još pre potpisivanja tvrdili su da tu nisu čista posla. Upozoravali su da se u isti lonac trpa i deonica kroz Vojvodinu, koja je davno završena i otplaćena, i ona koja tek treba da se gradi. Po njihovom mišljenju, ministar Ilić poklonio je špansko-austrijskoj firmi nešto što nije njegovo. Ispostavilo se da je poklonjeno još nešto: tajnost. Finansijski deo može da se objavi samo uz saglasnost druge strane, objašnjava potpisnik.

Javnosti nije poznato da li je, osim Ilića, još neko video tajanstveni ugovor. Da li su ga pregledali pravnici tadašnjeg ministarstva za kapitalne investicije i bar neko iz Vlade? Ili je Vlada na neviđeno ovlastila Ilića da prihvati sve zahteve? Da li članovi vlade, bivše i sadašnje, znaju čime je čašćena strana kompanija? Loše je, i kažnjivo, ako znaju i ćute. Još gore je ako se tajna krije i od njih. Pošto ministar Ilić nije pravnik, moguće je da su mu podmetnuli na potpis nešto što nije razumeo. To bi se moglo naslutiti iz njegovog naknadnog objašnjenja da bi u slučaju objavljivanja Ugovora morao platiti odštetu. U vreme potpisivanja nije pominjao ni štetu po državu ni odštetu.

Strani partner mogao je tražiti i da graditelji autoputa svakodnevno dobijaju jagnjetinu i sladoled. Mogao je tražiti da se ukine Ustav i Zakon o dostupnosti informacija. Ili da se u Srbiji ozakoni bigamija. Vlada nije mogla da prihvati takve zahteve, ako drži do Ustava i zakona. Ako je, preko Ilića, obećala nešto čime će prekršiti ovdašnje zakone - strance to ne zanima. Imaju ugovor, imaju potpis, imaju načina da zaštite prava i povlastice koje su time stekli. Kršenje zakona, ako ga je bilo, zanima ovdašnju javnost. Što su objašnjenja mutnija, zanimanje je sve veće. Nije posredi znatiželja, već želja da izvršna vlast podnosi građanima čiste račune.

Ako je Vlada olako dala strancima nešto što ne sme priznati, postoji opasnost da isto učini s Kosovom: da prihvati nezavisnost Pokrajine uz uslov da to, na zahtev stranaca, ostane državna tajna.