Mihail Mihajlovič Vesjolkin - zaboravljeni dobrotvor

Piše Boško Antić, kontraadmiral u penziji

Ruski kontraadmiral Mihail Mihajlović Vesjolkin (1871-1918) je kao komandant krstarice «Borodino» delovao na Dunavu ukazujući pomoć Srbiji u Drugom balkanskom ratu, a tokom Prvog svetskog rata rukovodio je Ekspedicijom posebne namene na Dunavu, koaj je imala zadatak da dotura pomoć Srbiji tokom 1914. i 195. godine.

Zapamćen je kao duhovit je i veseljak, koji voli Srbe i često poziva naše oficire na svoj brod, na večeru.

Nažalost, potpuno je zaboravljen admiral Mihail Mihajlovič Vesjolkin i njegovi mornari, a njehova hrabrost zaslužuje spomen na njih.

Odmah po napadu na Srbiju Rusija je izvršila mobilizaciju i već 1. avgusta Nemačka joj objavljuje rat, Austrougarska to čini pet dana kasnije. Tako se Rusija uz Srbiju našla u ratu sa Nemačkom i Austrougarskom.

Već krajem avgusta Rusija šalje Srbiji 120.000 pušaka berdanki, 100 brdskih topova i haubica sa odgovarajućom municijom. Zahvaljujući ovoj pomoći Srbiaj je uspela da zaustavi prvi austrougarski nalet. Slično se dogodilo i sa drugim, koji se završio Kolubarskom bitkom, kada je Rusija poslala velike količine oružja i municije, 200.000 toplih odela i 50.000 kratkih bundi. Sve ove pošiljke slate su Dunavom, konvojima uz oružanu pratnju pod komandom kapetana prvog ranga (kasnije kontraadmirala) Vesjolkina. Ovim putem poslato je i 2.500 dobrovoljaca, bivših austrougarskih vojnika. Dunavom su transportovane desetine vagona sanitetskog materijala, lekova i medicinske opreme.

Panta Draškić, ađutant regenta Aleksandra, u memoarima svedoči: «Puni brodovi stizali su skoro posvednevno u Prahovo i tamo istovarivani kao poklon».

BRATSKI KONVOJI PLOVE DUNAVOM

Krajem avgusta 1914. godine iz Odese u Srbiju upućen je odred kapetana Grigorenka sa minama i opremom. Konvoj pukovnika Vesjolkina krenuo je iz Renija 13/14. oktobra sa vojnom opremom namenjenoj srbskoj vojsci, a u Prahovo je stigao 23. oktobra. To je bila prva ekspedicija koju su činili sedam parobroda i šesnaest barži. Do kraja novembra u Srbiju je stigao još jedan ruski odred sastavljen od sedam oficira i trideset vojnika. Zajedno s njima u Srbiju su istigla i dva motorna čamca, kao i oklopni parni brod «Tiraspolj» pod komandom kapetana Dobrova. Pored pukovnika Dobrova tu su bila još dva potpukovnika, jedan inženjer, jedan doktor-kapetan, pomoćnik brodskog kapetana i 59 mornara: Ova jedinica je uključena u srpsku vojsku, brod «Tiraspolj» je određen za specijalne misije Ministarstva vojnog. Ukupno je tokom prve godine stiglo pet ruskih konvoja.

Pomoć je stizala i naredne 1915. godine. Krajem marta jedan od konvoja sastojao se od 14 parnih brodova i 40 tegljača, 40 barži i 28 pontona. Do kraja istog meseca razmere ovih transporta prevazišle su mogućnost ne samo srbskih pristaništa, već i same luke Reni koja je čak proširivana radi potreba vojne saradnje sa Srbijom.

Ukupno je tokom 1915. godiens tiglo 45 konvoja iz ruske luek Reni us spek luek Radujevac i Prahovo. Obim pomoći je bio toliko velik da je Ruska Carska flota angažovala i privatne barže i parobrode, i pristupila proširenju kapaciteta luke Reni da bi svu pomoć, koja je bila više nego obilna, mogla prebaciti u Srbiju. Dopremljeno su artiljerijska oruđa i municija za njih, stoka, konji, hrana, radio – telegrafska oprema, ugalj, gorivo, sanitetski materijal i lekovi itd.

DVOJNIK CARA NIKOLAJA DRUGOG ROMANOVA

Prema svedočenjima dr Milutina Velimirovića, o admiralu Vesjolkinu među našim oficirima u Dobrudži se priča da je vanbračni sin cara Aleksandra Trećeg, te je po tome, brat cara Nikole Drugog. Admiral mnogo liči na cara, a i sa njim je, kažu, na "per tu". Duhovit je i veseljak, voli Srbe, i često poziva naše oficire na svoj brod, na večeru.

ADMIRAL VESJOLKIN I CAR NIKOLAJ DRUGI

Dr Velimirović je zapisao da su se prilikom ukrcavanja na šlepove kojima će zaploviti uz Dunav, pojavile dve srpske lađe – «Takovo» i «Đerdap» - koje su nakon austrougarsko-nemačke ofanzive u jesen 1915. godine uspele da se spuste niz Dunav i sklone u Reniju, gde su ušli sa sastav Dunavske flotile admirala Vesjolkina.

Nekima su se, zapisaće kasnije Velimirović, oči napunile suzama, kada su ugledali vijorenje srpske trobojke, i srpske trobojne krugove oko dimnjaka. 

BRANIOCI BEOGRADA

Srbskim trupama pružana je znatna pomoć u artiljeriji, minama, torpednim baterijama, reflektorima i avionima. dva ruska brodska topa kalibra 150 mm, tri torpedne baterije i nekoliko minskih prepreka na Savi i Dunavu.

Ruska baterija protivoklopnih topova, piše Svetomir A. Đorđević, stigla je u Beograd i bila je na Kalemegdanu. Nišandžije i posluga topova bili su podoficiri, a tumač ruski kadet i naš drug Đoka Pantelić iz Beograda. Svi su bili mladi, stasiti i odabrani, dobri artiljerci i junaci. Brzo su učutkali pojedine neprijateljske topove i monitore oterali iza Zemuna. Ako bi poneki top ili ratni brod noću uznemirio grad, naš drug Cukavac brzo bi reflektorom pronašao monitor, a Rusi priskočili topovima: ‘Davaj’ - i granatama oterali Švabu...».

Osnovni zadatak ruskih mornara bla je borba protiv austrougarskih monitora, ali oni su svojim prisustvom obogatili život srpske prestonice. Često, pred veče, u vreme borbenog zatišja, ruski mornari su sa kalemegdanske tvrđave, gledajući ušće Save u Dunav, zapevali u horu: Volga, Volga, matь rodnaя/ Volga russkaя reka/ Ne vidala tы podarka/ Ot donskogo kazaka....

Moćni i složni glasovi ruski razlegali su se po obalama reke. U sećanju savremenika posebno je ostala epizoda kada ruski artiljerci, vraćajući se sa položaja, marširaju po gradu vođeni ruskim kadetom Đorđem Panteličem, pevaju uz zvuke harmonike ratnu pesmu: Serbiя, Serbiя, žalь mne tebя, Proklяtaя Germaniя idet na tebя. Avstriя, Germaniя, kak vas zvatь, S kem tы voюešь,... tvoю matь!?

RUSKI OBALSKI TOP ISPOD KALEMEGDANA

Vojna parada u razrušenom Beogradu, strojevi korak, zvuci harmonike i pesma ruskih vojnika privlačila je veliku pažnju – žene i devojke se bacale vojnicima cveće, a bosonoga deca trčala su za «paradom». No, spektakl je prekidan neprijateljskim bombardovanjem grada, ruski artiljerci su zauzimali svoje borbene položaje, a kada su približavanjem večeri austrougarska oružja začutala, vojnici su nastavaili sa praznovanjem.

Gromki ruski zvuci čuli su se na pešačkim i četničkim položajima duž Save i Dunava, do Donjeg Grada i Kule Nebojše. Inače, Rusi su bili omiljeni među Beograđanima, njihovi mornari su pozdravljani gromkim aplauzima kad bi nedeljom posle bogosluženja u Sabornoj crkvi, marširali ulicama grada uz pesmu. I ova jedinica se povukla sa srbskom vojskom 1915. godine. Njihov komandant bio je kapetan fregate Grigorenko.

Da bi se suprostavila dejstvima austrougarskih monitora, Srbija je uz pomoć Rusije, Francuske i Velike Britanije počela da minira Dunav i Savu septembra 1914. godine. Rusi su položili morske mine u Savu kod Beograda i Šapca i stvorili ofanzivna minska polja. na jednom od njih, kod Grabovačke ade, potonuo je minitor “Temeš“, komandni brod Dunavske flotile. U Dunav je položeno oko 800 mina. Od tog broja austrougarska flotila je izvadila i uništila svega pedesetak, dok su ostale usled nedostatka uređaja za održavanje položajne dubine pri promeni vodostaja isplivale na površinu.

Srbi su polagali mine čamcima na vesla, iako su to bile morske mine veće težine i većih dimenzija no što su potrebne za dejstva protiv rečnih brodova.

POMOĆ SAVEZNIKA

Ove prve mine postavljene su kod Beograda i na Savi kod Grabovačke ade, nizvodno od Šapca.

Po padu Beograda, krajem 1914. godine, Austrijanci su očistili Savu i Dunav od mina, ali domah po oslobođenju i proterivanju Austrijanaca, ne samo da je miniranje nastavljeno, već je i ntenzivrano. Već 31. decembra 1914. stigle su nove ruske mine. I već 6. januara je pukovnik Miodrag Vasić započeo miniranje Dunava kod Beograda, a 11. januara je ruski kapetan Grigorenko postavljao minske prepreke (zagrade kako su se tada zvale) od ruskih mina na Savi uzvodno od Šapca, kod Drenovačke ade. Intenzivo miniranje Save i Dunava nastavljeno je sve do povlačenja srpske vojske. Poslednju minsku prepreku su postavili Rusi oktobra 1915. godine kod Kladušnice, a sastojala se od elektrokontaktnih mina. Saveznici su na Dunavu i Savi položili oko 800 mina, i to na Savi kod Šapca, Ostružnice i Beograda, a na Dunavu kod Beograda, Vinče, Guravaje, Kladušnice i Kladova. Samo na Dunavu je bilo 12 minskih preperka. Zbog njih, posle gubitka “Temeša”, austrougarska flotila nije pokušavala da na silu prodre u Savu, a Centralne sile nisu bile u stanju da održavaju saobraćaj do bugarskih pristaništa.

U to vreme, 2. decembra, stigla su u Prahovo dva ruska mornarička topa 152,4 mm.

Odmah po oslobođenju Beograda, 15.decembra, krenula je ruska misija iz Niša za Beograd sa dva topa. Odmah, zatim, 19. decembra, izdato je neređenje za njihovu upotrebu.

Prilikom gađanja jednog monitora 1. februara prsla je cev na jednom ruskom topu. Nova cev je stigla u Prahovo 31. marta brodom.

RUSKI VOJNICI SU PRUŽILI NESEBIČNU POMOĆ SRBIJI U PRVOM SVETSKOM RATU. NA SLICI: REGENT ALEKSANDAR KARAĐORĐEVIĆ U RAZGOVORU SA RUSKIM VOJNICIMA

Srbska Vrhovna komanda je 6. marta 1915. godine naredila da se svim sredstvima zaštiti Prahovo. Ovo obezbeđenje je povereno ruskom kapetan Semenovu, koji je položio minske prepreke na kanalu između Sipa i Kladušnice. Od Sipa do Kladušnice postavljeno je sedam minskih linija između ostrva i rumunske obale. Jedna prepreka je postavljena između ostrva i srpske obale. Ukupno je položeno 54 mine. Na trećem bezimenom ostrvu, prema rumunskoj strani, postavljena su dva torpedna aparata. Pored toga, preko kanala zategnuto je čelično uže i lanac. Pored zapadne strane ostrva Ogradine pukovnik Aljin je postavio dve grupe od po šest mina sa eletričnim paljenjem. Za zaštitu minskih prepreka postavljena su dva ruska mornarička topa kalibra 75 mm sa pancirnim zrnima na Brzujki (preko puta ostrva Adakale), a druga dva sa reflektorom kod Sipa. Kod Prahova su bila dva naoružana ruska parobroda («Tiraspolj» i «Grof Ignjatijev»), od kojih je ovaj drugi stražario noću kod sela Davidovca. «Grof Ignjatijev» je bio naoružan sa tri topa 75 mm i dva mitraljeza, a «Tiraspolj» sa dva topa 47 mm i jednim protivavionskim mitraljezom.

Sve do septembra 2014. godine nije bilo spomenika koji bi nas podsećao na Ruse poginule braneći Beograd,a tog dana otkriven je spomenik u čast ruskim i srbskim vojnicima, poginulim u odbrani Beograda tokom Prvog svetskog rata, na Kalemegdanskoj tvrđavi je svečano otkriven spomenik u obliku krsta s uklesanim likom Svetog Đorđa Pobedonosca. Svečanosti otvaranja spomen obeležja i ceremoniji polaganja venaca prisustvovali su njegova svetost patrijarh srbski Irinej predsednik Srbije Tomislav Nikolić, načelnik Generalštaba Vojske Srbije general Ljubiša Diković, predsednik Popečiteljskog saveta Međunarodnog društvenog fonda „Centar nacionalne slave“ Vladimir Jakunjin, ambasador Ruske Federacije u Beogradu Aleksandar Čepurin i gradonačelnik Beograda Siniša Mali. 

Obraćajući se okupljenim gostima i velikom broju Beograđana, prisutnih na otkrivanju spomenika, predsednik Srbije Tomislav Nikolić je, između ostalog rekao da spomenik podignut ruskim i srbskim braniocima Beograda u Prvom svetskom ratu predstavlja kamen međaš kojim iskazujemo poštovanje za nesebičnu žrtvu i zahvalnost za naše živote u slobodi. 

OTKRIVANJE SPOMENIKA NA KALEMEGDANU

- Kad je Austrougarska objavila rat Srbiji, a Beograd bombardovan s druge strane Save, i sama nespremna za vojevanje, Rusija ipak mobiliše svoje snage, ulazi u rat i Srbiji počinje da šalje vojnike, finansije, ratni materijal, čak i onaj koji je sama uvozila, ili ga ni za sebe nije imala dovoljno. Bila je to neophodna pomoć za odbranu srpske prestonice, naročito na njenim rekama. Nepunih mesec dana kasnije u Srbiju iz Rusije stiže prvi minsko torpedni odred, a za njim i baterije topova koje su se junački borile od Šapca do Kladova. Braneći Beograd i 1915. godine ruski mornari, artiljerci i inžinjeri herojski su položili svoje živote. Danas počivaju u zajedničkoj grobnici Ruske slave na beogradskom Novom groblju. Do kraja velikog rata, od civilnih i ratnih brodova Rusija je formirala rečnu flotu čiji je zadatak bio da dotura vojnu pomoć Srbiji. Ovu rusku ekspediciju, pored brodova, činili su i obalna i protivavionska artiljerija koja je obezbeđivala protok konvoja i dotur pomoći. U toj misiji svoje živote za slobodu Srbije položilo je više od 1500 ruskih vojnika, rekao je između ostalog predsednik Srbije Tomislav Nikolić.

Zahvalnost za nesebičnu besplatnu pomoć bratske Rusije nikada ne smemo zaboraviti a ovaj skroman tekst neka bude mala zahvalnost kontradamiralu Vesjolkinu i njegovim mornarima za hrabrost u ljubav prema srbskom narodu.

Boško Antić, kontraadmiral u penziji