Kad su treptale crvene lampice: Sovjetski oficir koji je sprečio Treći svetski rat

21.09.2017. god.

Sovjetski potpukovnik Stanislav Petrov preminuo je u Moskovskoj oblasti u maju 2017. godine. Svet je saznao za njegovu smrt tek nakon nekoliko meseci i pored toga što je upravo taj čovek spasao čovečanstvo odlukom da se ne izdaje naredba za nuklearni napad na SAD posle lažne uzbune.

„Ja nisam heroj“, u više navrata je govorio Stanislav Petrov sa izvesnom dozom negodovanja. O njemu je 2014. godine snimljen čak i film pod nazivom „Čovek koji je spasao svet“.

„Samo sam bio na pravom mestu u pravo vreme“, rekao je Petrov. On je tvrdio da stranci preuveličavaju njegovo herojstvo. Izgledalo je da je pomalo umoran od pažnje koju mu posvećuje javnost.

Sa druge strane, bilo bi čudno da ga mediji nisu proglasili za heroja. Cela planeta je 26. septembra 1983. godine bila u njegovim rukama, jer je on morao da donese paklenu odluku – početi nuklearni rat ili ne. Srećom, doneo je ispravnu odluku. Da je odlučio drugačije, možda danas ne bi bilo ni nas.

Na ivici rata

Mladi Stanislav Petrov.

Legion Media

„Uključio se alarm na komandnom mestu. Na terminalu su treptale crvene lampice“, pričao je Petrov u jednom intervjuu. To se dogodilo u zatvorenoj vojnoj bazi Serpuhov-15, gde se nalazio komandni centar sistema za rano otkrivanje lansiranja interkontinentalnih balističkih raketa.

Petrov je bio u svojoj smeni kada je sistem obavestio oficire da je lansirano šest američkih raketa. Ako je Vašington zaista pritisnuo dugme, to je značilo da počinje nuklearni rat.

U to vreme su odnosi dveju nuklearnih supersila bili gotovo katastrofalni. Samo tri nedelje pre ovog slučaja SSSR je iznad Sahalina oborio korejski Boing koji se udaljio od svoje putanje čitavih 500 km i ušao na teritoriju Sovjetskog Saveza. Američki mediji su odmah posle ovog incidenta nazvali SSSR „imperijom zla“, a predsednik Ronald Regan se zalagao za borbu protiv nje. S obzirom na uzajamne pretnje, nuklearni rat je delovao kao nešto što se zaista može dogoditi.

Sudbonosna noć

Petrov je trebalo da proceni jesu li SAD zaista lansirale rakete ili nisu. Njegov kompjuter je rekao da jesu, i na svih 30 nivoa sistema je potvrđeno da je napad izvršen. Imao je samo 15 minuta da to saopšti pretpostavljenima.

Da je poverovao kompjuterima on bi javio sovjetskim vlastima da uzvrate punom merom i unište gotovo polovinu stanovništva SAD. To bi bio početak Trećeg svetskog rata.

Sa druge strane, da je zaista došlo do napada a Petrov nije reagovao, stotine hiljada njegovih sunarodnika bi uzalud izginule. Možemo samo pretpostaviti koliko je teška bila ta odluka. Sekunde su brzo proticale.

Treći svetski rat odložen

Konačno je doneo odluku, a kada je zazvonio telefon za vezu sa sovjetskim rukovodstvom digao je slušalicu i rekao: „Naš sistem vam daje pogrešnu informaciju“. I bio je u pravu: sistem je reagovao na retku pojavu poravnavanja sunčevih zraka i visokih oblaka. SAD nisu lansirale nikakve rakete.

Odgovarajući na pitanje kako je doneo odluku, Petrov je rekao da on jednostavno ne veruje da će Vašington napasti SSSR sa samo pet raketa. Da su zaista napali, učinili bi to iz svih raspoloživih sredstava.

Pored toga, Petrov je detaljno proučio kompjuterski sistem koji je koristio SSSR i rekao da je on skeptičan prema kompjuterima uopšte. „Dao sam sebi za pravo da nemam poverenja u sistem jer sam ja čovek, a ne kompjuter“, izjavio je on u inervjuu za portal Gazeta.ru.

Ni kažnjen ni nagrađen

Posle ovog incidenta ruski oficir nije ni pompezno nagrađen, niti ozbiljno kažnjen. Po njegovim rečima, komanda nije žurila da ga zvanično pohvali jer bi se tako otkrili ozbiljni nedostaci u sitemu za rano otkrivanje nuklearnog napada (što vlasti nisu bile spremne da učine).

Šefovi su se zadovoljili blagom pohvalom Petrova, ali i blagim prekorom zbog toga što „nije kako treba popunio zapisnik“ za vreme incidenta.

Javnost nije znala za ovu lažnu uzbunu sve do početka 1990-ih, kada je general Jurij Votincev, bivši komandant protivvazdušne odbrane SSSR, objavio svoje memoare u kojima je pomenuo incident i veliku ulogu Stanislava Petrova u njemu.

Pažnja medija

Bivši oficir sovjetskih snaga protivvazdušne odbrane pozira na fotografiji u svojoj kući u Frjazinu, Moskovska oblast, Rusija.

Posle toga su mediji, naročito zapadni, posvetili veliku pažnju Petrovu koji je u međuvremenu otišao u penziju. Njemu lično se ta pažnja nije mnogo dopala. Živeo je u malom stanu u Frjazinu (Moskovska oblast), a sa novinarima je nerado komunicirao i uvek je insistirao na tome da on nije heroj.

„To je bio samo jedan slučaj na poslu“, govorio je on čak i posle Drezdenske nagrade koju je dobio 2013. godine i filma koji je posvećen njemu.

Ako je Stanislav Petrov želeo da ga ostave na miru, onda je dobio šta je hteo. U septembru 2017. godine nemački list WAZ je saopštio da je Petrov preminuo još u maju 2017. godine.

Međunarodni mediji su sasvim slučajno saznali za njegovu smrt i saopštili o tome. Naime, Karl Šumaher, Petrovljev prijatelj iz Nemačke, telefonirao je da mu čestita rođendan, i tada je saznao da je njegov prijatelj umro u 78. godini.

Oleg Jegorov,
Russia beyond