Zašto sveštenici idu u vojsku

Jednom prilikom budući protojerej Mihail Vasiljev, na obuci kod Vjazme, samo što nije poginuo: padobranska kupola se uplela, i on je padajući sa visine od 600 metara, iz sve snage „odvrtao“ skoro otromboljenu kupolu i prizemljio se sa poluotvorenim padobranom. Rukovodilac sektora Vazdušnodesantnih jedinica Sinodalnog odeljenja za odnose sa Oružanim Snagama Rusije, i organima za sprovođenje zakona, je ubeđen da se spasio uz Božiju pomoć. Ipak, taj događaj nije prošao neprimetno: zbog žestokog prizemljenja, povredio je kičmu. Skakanje padobranom nije ostavio.

„Shvatate li, stvar nije u tome što se tamo neki pop nije razbio, dok je skakao neotvorenim padobranom. Mnogo je važnije, ako se neko zapita: a šta uopšte taj pop radi u vojsci?“ — kaže on sada. 

Orden Hrabrosti, medalju „Za zasluge pred Otadžbinom“ II stepena i orden prepodobnog Sergija Radonježkog III stepena — to su nagrade koje je otac Mihail dobio za službu u desantnim jedinicama. On je učesnik mirotvornih operacija u Bosni, na Kosovu i vojnim akcijama na Severnom Kavkazu, Abhaziji, Kirgiziji.

Otac Mihail se među vojnicima oseća kao svoj na svome, iako oružje ne uzima u ruke — samo duhovno rukovodi pripadnicima desantnih jedinica, podiže borbeni duh. Tako, kada se na narednoj obuci jednom vojniku nije otvorio padobran, i niko nije želeo da skače, sveštenik je prvi zakoračio iz aviona. A ostali za njim.

„Sveštenik ne treba da bude ni general, ni oficir. Naš osnovni zadatak nije da povećavamo stepen patriotizma. Mi pomažemo ljudima u uniformama da realizuju svoje pravo na slobodu savesti“, — objašnjava on svoj sadašnji zadatak.

Prema njegovim rečima „ u Vazdušnodesantnim jedinicama koje ja duhovno rukovodim poslednjih 17 godina, među vojnicima je oko 96 procenata vernika. Vojnici su vernici jer je drukčije, na primer, teško skakati padobranom iz aviona u letu. Vazdušne jedinice su vojska za rat. Ti vojnici su naša pastva, a mi, sveštenici, se nalazimo uz njih već odavno, i nadam se da će zauvek tako ostati“.

Učešće u masovnim kupanjima u fontanama na Dan Vazdušnodesantnih jedinica on ne podržava: važnije je proslaviti praznik nebeskog pokrovitelja desantnih jedinica — proroka Iliju. „ I bez mene ima ko da se kupa u gradskim fontanama“ , — govori otac Mihail. 

Vazdušnodesantne jedinice nisu jedini rod vojske, u kojem služe sveštenici. Na primer, sektorom saradnje sa Vazdušno-kosmičkim snagama Rusije upravlja protojerej Konstantin Tatarincev. On je sam iz vojne porodice. U mladosti je sanjao da postane pilot, zato se interesovao za egzaktne nauke i upisao se na Moskovski energetski institut.

Ipak, uspeo je da poleti: vojni rok je služio kao poručnik u 840. teškom bombardersskom aviacionom puku. „ U vojsci sam nastavio da se bavim naukom, dok sam paralelno radio na trenažeru... Prvo sam učio da letim na njemu, a zatim sam počeo da pomažem drugim pilotima da savladaju upravljanje trenažerom“, — priča on.

Otac Konstantin je čak i budućeg predsednika samoproglašene Čečenske republike Ičkerija Džohara Dudajeva učio da upravlja avionom. Istina, ne na nebu, već na trenažeru. „Kada je Dudajev počeo da vozi avion, prilikom sletanja je ispustio zakrilce na 40 stepeni, i kao rezultat vertikalna brzina se jako povećala. Izgubio je kontrolu i simulator aviona se srušio na krilo“, — prepričava on. Dudajev je rešio da je trenažer bio loš, te je poručnik Tatarincev morao da dokazuje pukovniku kako to nema veze sa tehnikom.

„Pokrenuli smo trenažer. On je seo na desnu stranu, a ja na levu. Poleteli smo. Napravili nekoliko okreta, nakon čega mi je Dudajev prepustio volan. Dok je avion sletao, držao sam sve neophodne parametre, i avion se prizemljio mekano i lepo — iskusni pukovnik je bio potresen. Iskreno govoreći, ne znam kakvi su bili odnosi pilota Dudajeva sa pravim bombarderom, ali naši odnosi su sa službenih prešli na drugarske. Posle ovog slučaja, mnogo smo razgovarali, zajedno išli u menzu. O njemu imam jako dobro mišljenje, kako o čoveku, tako i o oficiru. Što se tiče daljih događaja, verovatno da je, pošto je dospeo u visoku politiku, bio prinuđen da igra po tuđim pravilima“ , — priseća se otac Konstantin. 

Tatarincev je rukopoložen 1986. godine. Odnos prema vernicima u vojsci je tada, blago rečeno, bio negativan. Ali poručnik, ni malo se ne kolebajući, napravio je izbor u korist Crkve. Sada duhovno rukovodi Vojno-vazdušnim snagama.

Malo kome je poznato da su mnogi visopostavljeni jerarsi Ruske Pravoslavne Crkve isto bili u vojsci. Na primer, prestojatelj Sinodalnog odeljenja spoljnih crkvenih veza, mitropolit Volokolamski Ilarion je dve godine služio u graničnim jedinicama.

„Zapravo, ja nisam bio pravi graničar, pošto sam služio u orkestru graničnih jedinica. Baza nam je bila u Moskvi, u Medvedkovom. Sa granicom smo bili vezani letnjim putovanjima, kada smo sa orkestrom nastupali u karaulama", — ispričao je mitropolit Ilarion za RIA Novosti. 

Orkestar je imao dva sastava. U prvom sastavu — strojevom — budući vladika je svirao bariton tubu. Bio je još paradni sastav, gde je svirao na klavijaturi.

„Za dva leta smo obišli svu granicu između SSSR i Kine, od Blagoveščenska do Habarovska. U svakoj karauli imali smo koncerte, razgovarali sa graničarima“ , — priseća se predsednik OVCS.

Vojni rok je služio i pres sekretar Patrijarha, jerej Aleksandar Volkov. „ Posle univerziteta, otišao sam u vojsku, jer nisam imao vojni fakultet. Služio sam u kosmičkim jedinicama. Istina, ne onoliko, koliko bi trebalo, jer je u to vreme moja supruga već bila u drugom stanju. Prema tadašnjim zakonima, bilo je moguće mobilisati se u nekom periodu ženine trudnoće. Ipak sam odslužio više od pola godine“ , — priseća se sveštenik.

Danas on govori o tom periodu života „sa blagodarnošću Bogu i ljudima koje je tada upoznao“.

„To je bilo veliko životno iskustvo. Do dana današnjeg mi koristi. Preovlađivanje teškoća, sebe, potreba da se ispune neki zahtevi — uvek je vrlo korisno. Uopšte, smatram da je vojska najkorisnije vreme u životu svakog muškarca“ , — podvukao je Volkov. 

Pa i sam Patrijarh Kiril je istog mišljenja. Prema rečima njegovog pres sekretara „kao mitropolit Smolenski, Patrijarh je upravljao lovcem za koji je prošao adekvatnu obuku. Bilo je to teških 90-ih godina, kada je želeo da podrži momke koji su služili na vojnoj bazi u Smolensku“.

Marija Šustrova
Sa ruskog Iva Bendelja
RIA Novosti

Pravoslavlje