Licemerna američka zabrinutost zbog ruskog uticaja na Balkanu

Licemeran odnos i dvostruki aršini Sjedinjenih Američkih Država (SAD) i njihovog pouzdanog vazala Evropske unije su uzrok i generator krize na Balkanu prethodne tri decenije. Njihovo usklađeno subverzivno podrivanje mira i stabilnosti na Balkanu je pojačano prethodnih nekoliko meseci, prvenstveno kroz tolerisanje agresivne najave projekta „velika Albanija“, čiji je ključni akter jedna članica NATO-a (Albanija). Međutim, očevidno je da su, da bi prikrili svoju amoralnost i podmuklost prema Balkanu, a posebno svoju nemoć da imperijalno kreiraju balkansku bezbednosnu arhitekturu, lansirali izmišljotine o ruskoj opasnosti po bezbednost Balkana, koja im se priviđa kroz rusko subverzivno delovanje, maligni uticaj, špijunski centar u Nišu i slično. Očekivano, SAD su se ponovo licemerno legitimisale u smislu kakav je Jovan Ćirić konstatovao u svojoj knjizi „NATO agresija na Jugoslaviju“, Institut za kriminološka i sociološka istraživanja, Beograd, 1999, str. 39.: „U tezi o ruskoj opasnosti i militantnosti skriva se, izgleda, griža sopstvene savesti, tako da izvrtanje istine o drugima (u ovom slučaju Rusima) predstavlja klasičan primer projekcije sopstvene slike na druge“.

Vrhunac njihove podlosti u vezi sa navodnom ruskom opasnošću registrovana je početkom juna (2017) od strane američke ambasade u Srbiji, a osnažena sredinom juna, „preporukom“ visokog funkcionera američkog Stejt departmenta Brajan Hojt Jia da Balkan treba zaštititi od „malignog ruskog uticaja“. Podudarna horska „zabrinutost“ da zemlje „Zapadnog Balkana“slučajno ne skrenu sa „evropskog (briselskog) puta“ je ispoljena i od mnogih drugih zapadnih „balkanologa“.

O čemu je reč? Reč je o pokrenutom rešavanju statusa Rusko-srbskog centra za vanredne situacije u Nišu između Rusije i Srbije i agresivnom protivljenju Amerikanaca s tim u vezi. Na pitanje beogradskog dnevnika „Politika“ s kojim argumentima Vašington insistira da Beograd ne potpisuje sporazum s Moskvom, u američkoj ambasadi su odgovorili „kako veruju da sve zemlje ovog regiona treba da budu oprezne i pokušaju da razumeju šta Rusija pokušava da uradi. Rusija aktivno pokušava da spreči zemlje da sprovode svoje nacionalne strategije, posebno u odnosu na integraciju s evropskim ili evroatlanskim institucijama“ (Cerovina Jelena, „Politika“, Beograd, 5. jun 2017, str. 6.). Brajan Hojt Ji je ocenjujući situaciju u Jugoistočnoj Evropi najpre objasnio da je od vitalnog značaja za SAD da Srbija ide ka EU, iako ima kulturološke i istorijske veze sa Rusijom i potom uputio tipičnu provokativnu poruku: „Brine me takozvani humanitarni centar, ne zbog onoga što je sada, nego zbog onoga što bi mogao da postane. Pogotovo ako Srbija ispuni ono što je Rusija tražila: specijalni status i imunitet za svoje osoblje. Ne verujemo da Rusija ima dobre namere da pomogne Balkanu da ide ka EU. Centar u Nišu je blizu granice sa Kosovom, gde SAD imaju oko 600 vojnika i 4.000 pripadnika NATO mirovnih snaga. Važno je, i to uverenje delimo sa Vladom Srbije, da Srbija ima potpunu kontrolu nad svojom teritorijom i svega što je na njoj. Ako dozvoli Rusiji da oformi centar za špijunažu, izgubiće konrolu nad delom svoje teritorije…“ (NN, Hojt Ji: SAD brinu zbog ruskog centra u Nišu, „Politika“, Beograd, 16. jun 2017, str. 6).

Upoređenjem agresorskog angažovanja SAD na Balkanu u poslehladnoratovskom periodu i aktuelnih sugestivno-ultimativnih poruka, pre svega, upućenih Srbiji, lako je uočiti malignu nervozu Vašingtona i Brisela zbog sporog osvajanja Balkana, koju pokušavaju da izleče pogrešnim lekovima. Naime, u nedavnoj prošlosti, oni su svoju opsednutost za brzo osvajanje Balkana, pored ostalog, pokazali i upotrebom sile, naravno grubim kršenjem Povelje OUN i međunarodnog prava. Posledice toga su kataklizmične a svojevrsna polu-rešenja (npr. proterivanje Srba iz Hrvatske, uspostavljanje nefunkcionalne BiH, lažna država „Kosovo“…), nesumnjivo zasnovana na proceni da će tadašnji njihov unipolarni svetski poredak večno trajati i da će srbski narod prihvatiti nametnuta rešenja, suprotna sopstvenim nacionalnim interesima. Aktuelne „sugestije“ Vašingtona odražavaju njegovu opsednutost za ponovno osvajanje Balkana, naravno u multipolarnom svetu. Međutim, dovoljan je samo običan pregled (ne analiza) pomenutih upućenih poruka, pa zaključiti da odišu tendencioznošću i daleko su od realnosti. Njihova suština prvenstveno se svodi na omalovažavanje patriotizma i sposobnosti vrhovnog menadžmenta Srbije da samostalno procenjuje, ocenjuje i ostvaruje nacionalne ciljeve i interese i na neosnovano registrovanje „malignog ruskog uticaja“ kao prepreku njihovom pohodu za ponovno osvajanje Balkana.

S tim u vezi, karakteristična (providna) provokacija predstavlja Hojt Jiova ocena da se Centar u Nišu nalazi „blizu granice sa Kosovom“ i „ako Srbija dozvoli Rusiji da oformi centar za špijunažu, izgubiće kontrolu nad delom svoje teritorije“. Evidentno je da dotični američki „specijalac“ za Balkan ne uvažava Ustav Srbije, jer, u tom slučaju bi znao da između administrativnih celina u Srbiji postoji administrativna linija, a ne granica, koju uporno pokušava da napravi Vašington i njegovi sateliti, nagrađivanjem terorizma albanskih separatista lažnom državom „Kosovo“. Posebno je neozbiljna Hojt Jiova sumanuta tvrdnja o perspektivnom ruskom „špijunskom“ centru u Nišu koji bi ugrožavao američku bazu Bondstil kod Uroševca na Kosovu i Metohiji i da bi Srbija izgubila kontrolu nad delom svoje teritorije. Ukoliko stvarno misli ono što je izjavio, on i američki spoljnopolitički menadžment čiji je pripadnik, očigledno imaju veoma skromno znanje iz oblasti špijunaže. Bez namere da konstatovano potkrepimo činjenicom o tome da ni posle pola godine Vašington ne može ustanoviti obim i karakter „ruskog uticaja“ na rezultat američkih predsedničkih izbora, smatramo da je važno istaći sledeće: bivši američki predsednik (Obama) je pred Vest point akademijom (2014) rekao: „Ja verujem u američku izuzetnost svakim delom svoga bića“. Ne sumnjamo da je pri tome imao u vidu „američku izuzetnost sa 662 vojne baze u 153 zemlje sveta“(Sociolog sa Harvarda Danilo Mandić, Izuzetni i još izuzetniji, „Politika“, Beograd, 12. Februar 2015, str. 11.). Imajući na umu da vojna baza Bondstil predstavlja samo jednu od 662, uputno je zapitati se, s jedne strane, da li je Vašington preventivno onemogućio uspostavljanje špijunskih centara neke(-ih) zemlje(-alja) u blizini svojih vojnih baza kako sada insinuira na račun Rusije i Srbije, i sa druge strane, ako zadejstvovanjem inostranog špijunskog centra na teritoriji neke zemlje dotična zemlja gubi kontrolu nad delom svoje teritorije, šta reći o izgubljenoj kontroli sopstvene suverenosti uspostavljenom nekom stranom vojnom bazom, posebno mogućnošću da je reč i o špijunskoj bazi.

Pomenute i slične „dobronamerne“ preporuke Vašingtona balkanskim narodima i državama o neophodnom oprezu prema „destabilizujućem“ ruskom uticaju u regionu prozreo je i demantovao i bošnjački član Predsedništva BiH Bakir Izetbegović, oceniviši da „Rusija nema destabilizujući uticaj na BiH. Rusija ne podržava secesionističku retoriku i otcepljenje Republike Srpske. Takvog uticaja Rusije u BiH, nema… Mislim da je čak obratno. Milorad Dodik došao je sa promenjenom retorikom iz Moskve i rekao da neće ići na otcepljenje“ (Mladen Kremenović, Bakir Izetbegović „brani Rusiju“ od Brajana Hojta Jija,“Politika“, 24. jun 2017, str. 4.).

Konačno, razmotrene činjenice nameću krucijalno pitanje: Zašto Vašington i Brisel u gro planu ističu opasnost od „malignog ruskog uticaja“ na Balkanu, a prenebegavaju svoju subverzivnu angažovanost?

Nesumnjivo, uzimanjem u obzir genezu aktuelnog iracionalnog pohoda Zapada na Istok, ruski predsednik Vladimir Putin je tokom tradicionalne 15. „Direktne linije sa predsednikom“, 15. juna 2017, u vezi sa „beskonačno“ obnovljivim sankcijama Zapada Rusiji, između ostalog, kazao: „Istorija Rusije pokazuje da smo živeli pod sankcijama od trenutka kad smo stali na noge i osetili se snažnim. Kada su druge zemlje osetile konkurenta u Rusiji, odmah bi pod raznim izgovorima uvodile sankcije. Da nije bilo Krima, izmislili bi nešto drugo“ (B.M.: Putin: da nije Krim, izmislili bi nešto drugo, „Politika“, Beograd, 16. Jun 2017, str. 3.).

Reč je nepobitnoj činjenici da Vašington i Brisel u poslehladnoratovskom periodu nastupaju gotovo isto kao što su tokom istorije činili Vatikan i rimo-katolička crkva prema Istoku. „Na delu je ponovno nastojanje američke (i zemalja članica NATO-a) globalne politike i strategije da se ostvari nekadašnja misionarska strategija Vatikana i Velike Britanije (posebno između dva svetska rata), a to je stvaranje pojasa tzv. intermarijuma od Baltika do Jadrana“ (Čedomir Popov, intevju nedeljniku NIN, Beogard, 19. april 2007.). Reč je o pokušaju da se stvori jedna tampon zona (sanitarni kordon) koja će trajno biti neprolazna za Rusiju. Evidentno je da zapadno-vatikanska rusofobija i mržnja, koje su povremeno prelazile u agresiju, pa i genocidnost prema Rusima i pravoslavnim slovenskim narodima, sežu u daleku prošlost. Rusofobija nije prestajala ni kada je protivnik (Rusija) u dobrim (prijateljskim) odnosima sa Zapadom, što je lucidno još 1912. zaključio klasik ruske geopolitike Aleksij Jefimovič Vandam: „Gore od rata sa Anglosaksoncima (Zapadom) može biti jedino prijateljstvo sa njima“ (www.balkans.kr.ru).

Povampirenje takve strategije registrovano je u poslednjoj deceniji 20. veka i još traje. Jedan od poznatih američkih demokrata 1992. izjavio je američkom naučniku S. Koenu: „Naš cilj je da Rusija nikada više ne bude velika sila“ (Vojislav Mićović, Agresija na Jugoslaviju, Beograd, 1999, str. 223.), jedan zapadni teoretičar je konstatovao: „Evropa se završava tamo gde se završava zapadno hrišćanstvo, a počinju islam i pravoslavlje“ (Semjuel Hantington, Sukob civilizacija, CID, Podgorica, 2000, str. 145.), a papa Jovan Pavle Drugi tokom javnog pojavljivanja u Denveru (SAD) 1999. podine, uputio je sledeće reči Bilu Klintonu, američkom predsedniku: „Trebalo bi da bombardujete Srbe“ (Mala knjiga o velikim lažima, „Pečat“, Beograd, 72/2009, str. 62.).

Rusofobija i njen rukavac srbofobija imaju duboke istorijske korene i danas su otvoreno prisutne u SAD i drugim zapadnim državama, a posebno u nekim koje su stvorene na tlu nekadašnje Jugoslavije. U tom kontekstu ističemo brilijantnu studiju: „Rusija – Zapad, hiljadu godina rata“, švajcarskog publiciste Gija Metana, koja je objavljena u Ženevi 2015. godine.

Razmotrene činjenice ukazuju da je na sceni pojačan američki pritisak na Srbiju radi ubrzavanja rešavanja „spornih“ pitanja, odnosno iznuđivanje od nje da urgentno prizna pseudo državu „Kosovo“, koriguje postojeće odnose sa Rusijom apsolutno saglasnim gledištima Vašingtona i Brisela, „pusti niz vodu“ Republiku Srpsku itd. U stvari, reč je o zahtevima ispostavljenim 1990. godine, ali moramo biti svesni da ispunjenje njihovih „suptilnih“ želja presudno ne zavisi od njih, već od nas i naše političke elite. Pri donošenju odluka o tome, treba da nam bude prisutna činjinica o tome da su se naši preci često nalazili i u težoj situaciji od današnje, ali se nisu kolebali da odsudno brane nacionalni identitet i druge vrednosti.

Milan Mijalkovski
fsksrb.ru