Krvavi put iznad polarnog kruga

Ovog juna navršava se 75 godina otkako je u Norvešku stigao prvi transport jugoslovenskih zarobljenika sa zadatkom da grade puteve i pruge na severu ove zemlje. Među njima, najviše je bilo Srba. Bio je to put u logore istrebljenja.

Evropa je u ratnom vihoru. Mala Kraljevina Norveška, na krajnjem severu Evrope, u Prvom svetskom ratu uspela je da očuva nezavisnost, u Drugom nije bila te sreće. Nemačka vojska se, bez objave rata, iskrcala 9. aprila 1940. godine u luci Narvik. Posle sedam dana žestokog otpora, Norveška je okupirana, a kraljevska porodica i vlada odlaze u London u izbeglištvo. Vlast u zemlji preuzima profašistički političar Vidkun Kvisling.

Posle objave rata sa SSSR, nacistička Nemačka je, osim straha od angloameričkih napada, predviđala i napad Sovjeta preko Finske, pa je to bio razlog više da ima trupe na severu Norveške. Nevolja je bila u tome što u tim predelima nije bilo puteva ni železničkih pruga za prebacivanje ljudstva i opreme, a pomorske i vazdušne puteve držala je Britanija.

Zbog toga je Vrhovna komanda Vermahta, nemačke vojske, u martu 1942. godine donela odluku da se iz koncentracionih logora širom Evrope odvoje mladi, snažni muškarci i pošalju na rad u Norvešku, da tamo grade puteve i pruge.

U nepoznato

Odlučeno je da se iz logora Sajmište, Banjica, Niš – Crveni Krst, Gradiška, Šabac, Jasenovac oko 10.000 zatvorenika pošalje u Norvešku. Uputstvo Vrhovne komande bilo je da se na ove logore primene „uslovi najtežeg terora”. Operacija se odvijala pod šifrom „Viking”.

   Zbog epidemija i teškoća oko prevoza, sa područja Jugoslavije, u četiri navrata, poslato je dvaput manje, ukupno 4.268 zatvorenika. Oni su iz drugih logora stizali u logor na Sajmištu, pa su iz Zemuna brodovima putovali do Beča, vozom u teretnim vagonima do Štetina (poljski Ščećin), pa opet teretnim brodovima do norveških luka. Samo im je rečeno da idu na rad i mnogi su taj put smatrali spasom od smrti u logorima. Nisu znali kuda idu sve dok nisu stigli u Norvešku, za koju mnogi nisu nikada ni čuli. 

Putovanje je trajalo oko dva meseca, a put teretnim brodovima uz atlantsku obalu Norveške i opasan, jer je britanska ratna flota potapala nemačke brodove. Za vreme puta jedva da su dobijali hranu i vodu za piće, bili su nagurani tako da su jedva mogli da stoje i obavljali su nuždu u prostoru u kome su putovali.

U prvom transportu, koji je u luke Narvik, Bergen i Tronhejm, stigao u drugoj polovini juna 1942. godine, bilo je 2.613 osoba. Smešteni su u logore Karašok, Botn, Bejsfjord, Korgen i Osen. Karašok je bio najseverniji logor iznad Polarnog kruga, u kome su temperature bile i ispod –40 stepeni.

Norveški građani, očevici iskrcavanja u luci Narvik 24. juna, bili su užasnuti onim što su videli. Pod jakom stražom kretala se povorka skeleta, izmučenih, gotovo golih i bosih ljudi, od kojih su neke nosili ili pridržavali drugovi, jer nisu bili u stanju da hodaju. Stražari su red održavali drvenim motkama sa gvozdenim šiljkom na vrhu. Od pristaništa do logora u Bejsfjordu trebalo je da prepešače još osam kilometara.

Drugi transport sa 857 ljudi stigao je u luku Tronhejm oktobra 1942. godine i bio smešten u pet logora u Severnoj Norveškoj.

Putnici oba ova transporta vođeni su kao politički uhapšenici i bili pod neposrednom komandom SS jedinica i Specijalnih jedinica organizacije TOT, dok su oni pristigli marta 1943. godine trećim transportom i raspoređeni u logore Botn, Korgen i Ejzand, bili pod komandom Vermahta i smatrani ratnim zarobljenicima.

Četvrta grupa od 145 zatvorenika je stigla u Oslo aprila 1943. godine i smeštena je u logore Rjukan i Porestrun. Ova grupa radila je pomoćne poslove za fabriku teške vode, neophodne Nemačkoj za proizvodnju atomske bombe i hemijske fabrike.

Logori smrti

Norveški sud je 1947. godine utvrdio za logore jugoslovenskih interniraca u Norveškoj sledeće: radi se, nesumnjivo, o čistim logorima uništenja, stvorenim u cilju sistematskog istrebljenja zatvorenika. Od ukupno 30 logora za zarobljenike iz Jugoslavije, 13 je bilo smešteno na sever Norveške, 13 je bilo u srednjoj Norveškoj, a četiri u južnoj i jugozapadnoj. Radili su na izgradnji puteva kroz severnu Norvešku, takozvanog „Krvavog puta” iznad Polarnog kruga, na izgradnji železničke pruge, bunkera i obalskih vojnih postrojenja.
   
Život je u svim logorima pod komandom SS jedinica bio sličan, ali je jedan od najsurovijih svakako bio logor Bejsfjord, u kome su naši zarobljenici proveli samo četiri meseca. Za to vreme je od 900 zatvorenika preživelo samo 152!

Selo Bejsfjord bilo je maleno, sa dvadesetak kuća, a do njega nije bilo kolskog puta. Moglo je da se dođe pešice ili čamcem iz Narvika. Logor se nalazio na jednoj zaravni blizu sela, tako da su meštani gledali mučenja logoraša. Radili su na vađenju šljunka i peska iz reke, i to polugoli, po 12 časova i na temperaturama od minus dvadesetak stepeni, a stražari su se smenjivali svakih pola sata.

Higijena, na koju se obraćala posebna pažnja, sastojala se u obaveznom kupanju u često ledenoj vodi obližnjih jezera. Kod koga su nađene vaši, ubijan je na licu mesta. Obavezno brijanje takođe je bilo mučenje – jedan žilet za mesec dana na 40 zatvorenika. Hrana je bila veoma oskudna: dva obroka dnevno, i to 250 grama hleba, voda ili čaj, 20 grama margarina, a nedeljom kuvani krompir, 50 grama sira i marmelada. Bolesni su izdvajani u posebnu baraku-ambulantu i, kao nesposobni za rad, ubijani.

Osim SS komande, stražari su bili i mladi Norvežani, profašistički opredeljeni hirdi koji su, za dobru platu, bili spremni da zlostavljaju zatvorenike još žešće od Nemaca. U njihovoj zabavi „bejsfjordski kros”, logoraši su, po povratku sa rada, iscrpljeni do iznemoglosti, morali šest puta da optrče krug logora. Onaj ko padne, bio je tučen ili ubijen.

Druga zabava bilo je „bacanje štapa”. Stražar je bacao štap u zabranjenu zonu van ograde logora i terao logoraša da ode po njega. To je bila smrtna presuda – ili da ode po štap i bude ubijen s leđa „u pokušaju bekstva”, ili da ne posluša i bude ubijen s lica „zbog toga što nije poslušao naređenje”. Stražari su bili nagrađivani za ubijanje zatvorenika. Za svakog ubijenog dobijali su po 15 dana odsustva!

Mučenja

Bejsfjordski masakr dogodio se 17. i 18. jula 1942. godine. Tada je u ambulanti bilo 287 zatvorenika nesposobnih za rad. Većina je imala dizenteriju jer je pijaća voda bila neispravna, ali su Nemci objavili da sumnjaju na tifus.

Nekoliko dana pre masakra logoraši su kopali kanal, misleći da kopaju za vodovod. U stvari, kopali su rake. Iz barake ambulante izvođeni su pojedinačno i odmah ubijani i tako su padali u iskopane kanale. Kada su ostali, shvativši šta ih čeka, odbili da izađu, Nemci su zapalili baraku. Svi su stradali.

Sposobni za rad izvedeni su iz logora drugim putem. Ukrcani su u brodove i putovali su dva dana bez hrane i vode. Žeđ ih je morila i jer su pre polaska na put dobili za jelo slani bakalar. Iz brodova su ugurani u kamione koji su, umesto cirade, imali krov od bodljikave žice, postavljen tako nisko, da su se ljudi već pri ulasku povređivali.

Poslednji deo puta do logora Evre Jernvan u Bjernfjelnu morali su da prođu pešice, jer se nalazio u planinama. Za logoraše nije bilo baraka, pa su tri sedmice spavali na goloj zemlji i bez krova nad glavom, dok nisu stigle barake iz Finske. Radili su na gradnji puta prema Švedskoj, jednog od pet krvavih puteva.

PRIJATELJSTVO

Društvo jugoslovensko-norveškog prijateljstva, danas Norveško društvo Srbija, osnovano je 1969. godine u Nišu. Mnoge opštine dveju zemalja su pobratimljene, kao što su Gornji Milanovac i Vefsn, i Kikinda i Narvik. Svake godine u junu delegacija iz Srbije odlazi da poseti grobove sunarodnika koji su tamo stradali.

U Gornjem Milanovcu, na Brdu mira, postoji spomen-kompleks u kome se nalazi „Srbska kuća”, brvnara kao ona koju su meštani sagradili na brdu Stjern za begunce, i spomenik zarobljenicima, delo Ž. Maksimovića. Na spomeniku su uklesani stihovi preživelog logoraša, pesnika Dušana Azanjca:

Ne. Nad grobljem našim niko nek ne tuži

uz huk lavine, tu gde studen vlada

neka samo vihor iznad mrtvih kruži

u polarnoj noći što sumorno pada.

Ali, ako nekad braći volja bude

da posete pale sred studi i mraka,

nek ponesu makar pregršt rodne grude

i razveju iznad naših belih raka.

Norveška kuća u Gornjem Milanovcu sazidana je 1987. godine u znak prijateljstva dve zemlje, u kojoj se, u septembru ove godine, sprema otvaranje posebne izložbe o našim zarobljenicima.

Projekat „Nerdal”, kojim opštine Vafsn i Hemnes žele da povest gradnje „Krvavog puta” sačuvaju od zaborava, biće prikazan javnosti 23. juna u Korgenu.

Prve podatke o streljanima u Bejsfjordu građani očevici poslali su članu norveškog pokreta otpora, učitelju i publicisti Osmundu Rersletu, koji je uspeo da ih prosledi poslaniku Kraljevine Norveške u Švedskoj, pa je ona dospela do norveške vlade u Londonu. Ova je već u septembru 1942. godine u etar pustila vest preko Radio Londona. Počinjala je rečima:

„Iz Norveške stižu vesti o neljudskim grozotama sa nemačke strane prema srbskim zarobljenicima...”

Ne samo norveški list koji izlazi u Londonu, već i švedska štampa, obaveštavaju svet o zločinima nad srbskim zarobljenicima u Norveškoj. „Njujork tajms” objavljuje i tri slike koje je nepoznati Norvežanin poslao Rersletu: prevoz do Bjernfjela, logor i zajedničku grobnicu. Na nemačko upozorenje Švedskoj, štampa odgovara da nijedan list nije izneo bilo kakvu neistinu, a da je „ponašanje Nemaca prema srbskim zarobljenicima u oštroj suprotnosti sa nordijskim osećajem pravde.”

Jugoslovenska vlada u izbeglištvu avgusta 1942. godine šalje notu svim savezničkim vladama, sa molbom da se Međunarodnom Crvenom krstu obezbedi poseta logorima u Norveškoj. Dozvola je dobijena godinu dana kasnije.

Da li je na nemačku Vrhovnu komandu uticalo pisanje američke i engleske štampe, ili je razlog bio poraz kod Staljingrada, tek, ona ublažava sistem najtežeg terora prema jugoslovenskim logorašima od kraja oktobra 1942. godine, a komandu nad svim logorima u Norveškoj, od marta 1943. godine preuzima vojska. Zarobljenici imaju status ratnih zarobljenika, tako da pojedine logore posećuju lekari Crvenog krsta, a od međunarodnih organizacija primaju pakete s hranom i lekove.

U prvim danima dolaska u Norvešku nije bilo moguće bilo kakvo samoorganizovanje logoraša, neophodno za održavanje golog života i borbu protiv beznađa i straha. Nemci su u svaku grupu ubacivali određen broj kriminalaca iz jugoslovenskih zatvora i koristili ih kao privilegovane pomagače logorskih uprava.

Osim njih, i s Hrvatima su se drugačije ophodili, a oni koji su se odmah opredelili za saradnju sa Nemcima na rukavu su nosili belu traku kao znak prepoznavanja. Privilegovani su postajali sobne starešine (kapoi), kuvari, a oni koji su znali nemački – tumači.

Preživeli logoraš Slovenac pričao je kako su se zločinci i izdajnici ponašali gore od Nemaca. Tukli su, mučili i noću ubijali logoraše, daveći ih, gurajući im glave u kible sa mokraćom. To se najčešće radilo sa bolesnima. Stefan Telišman, mesar i bokser iz Zagreba, ubijen je oktobra 1942. godine u logoru Korgen u severnoj Norveškoj. Ubio ga je norveški stražar uz odobrenje norveškog predradnika, kada su čuli da je u Bejnsfjordu udavio nekoliko desetina logoraša.

Brigade spasa

Prvo organizovanje logoraša počeli su članovi Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) i oni koji su imali iskustvo sa radom u ilegali. U logorima u severnoj Norveškoj, gde su uslovi života bili najgori, imali su naziv „Organizacija povezanih drugova”. Glavni zadatak bila je borba protiv prestupnika, poštena podela hrane koja se dobijala spolja, pomoć bolesnima i iznemoglima, počevši od pomaganja pri hodanju, pa do „brigade spasa”, kada su otporniji umesto bolesnih i iznemoglih ulazili u ledenu vodu za kupanje.

Nikakav vid obaveštavanja nije bio moguć u logorima pod komandom SS jedinica. Kulturna delatnost počela je tek kada je Vermaht preuzeo komandu. Tada su upriličeni analfabetski tečajevi, priređivane dramske predstave, okupljeni horovi, a u logoru Estrong čak Logorski univerzitet sa predavanjima iz nauke, istorije, filozofije, geografije. U logoru na Polarnom krugu izlazio je list „Logorska zora”; pisan je rukom u osam primeraka.

Srbima u spomen

Širom Norveške, gde su bili srbski logori, nikli su spomenici. Prvi od njih bio je spomenik kod logora Polarni krug. Osmislio ga je zarobljenik, student arhitekture Velimir Ilić, a otkriven je 15. juna 1945. godine.

Norvežani su sačuvali od zaborava čak i mesto na „Krvavom putu” gde je ubijen iznemogao srbski mladić čiji je brat njegovom krvlju na steni nacrtao krst. Kada je krv izbledela, Norvežani su ga premazali crvenom bojom i čuvaju ga kao spomen na stradanja zarobljenika.

U središtu Narvika nalazi se Ratni memorijalni muzej, u kome je jedan deo posvećen koncentracionim logorima u severnoj Norveškoj, a u Oslu je, u okviru Spomen-kompleksa, 1976. godine norveški kralj svečano otkrio zajednički spomenik svim jugoslovenskim zarobljenicima.

Nemački i norveški izvori i dokumenta govore o srbskim zarobljenicima i logorima; čak se u Državnom arhivu u Oslu predmet vodi kao „Srbski logori”. Za to postoje dva objašnjenja: u tim logorima je Srba bilo 90 odsto, a u to vreme Jugoslavija kao država nije postojala.

Sredinom juna 1942. godine u luku Tronhejm uplovio je brod sa 300 norveških nastavnika, koji su odbili da drže nastavu po fašističkom programu. Crveni krst Tronhejma je njihovom koncentracionom logoru tajno pomagao, kao i našem bolesničkom logoru Ejzand, koji se nalazio u blizini. Preko „Mlečnog puta”, uz pomoć Danske i Švedske, snabdevali su ih mlekom, puterom, medom, ali i lekovima, koje čak nije imala ni nemačka vojska. Lekari zarobljenici su po norveškoj deci slali spiskove potrebnih lekova, a lekari iz obližnjeg sanatorijuma su ih istim putevima slali; kuvarice sanatorijuma pripremale su pakete sa hranom.

Đaci zatvorenicima

Prvi dobrotvori naših logoraša bili su norveški đaci. Oni su, idući u školu, nailazili na kolone nesrećnika u odlasku i povratku sa rada. Deca su se manje od odraslih bojala da priđu bliže koloni ili gradilištu i kroz žicu su ubacivali sendviče koje su nosili za užinu. U bolesnički logor Ejzand ubacivali su hleb, koji su krali u obližnjoj pekari. Kada ih je pekar uhvatio i saznao zbog čega kradu, sam im je spremao hleb da ga daju logorašima.

Dve devojčice iz Rognana pripremale su pakete sa hranom, odećom i lekovima za zatvorenike iz logora Botni stavljale ih pod kamen na putu kojim je kolona prolazila, dajući znake logorašima gde su ostavljeni. Jedan dečak je od kuće odneo logorašima radio-aparat, da bi mogli da čuju vesti Radio Londona i Radio Moskve.

U jednom od logora majka radnika na gradilištu, siromašna seljanka, slala je po sinu kofe pune kuvanog krompira, kupusa ili griza, da ih podeli bolesnima. Norveški vozači koji su dovozili pesak na gradilišta, ubacivali su u njega pakete koje su deca donosila od kuća. Sva hrana, dobijena spolja, delila se unutar logora pravedno i po redu.

Norveška organizacija otpora fašistima Hjemfront pomagala je zarobljenicima u dobavljanju i unosu hrane i lekova u logore. To su radili mineri i ostali stručnjaci, Norvežani, koji su radili na gradilištima, iako su im Nemci pretili da će onog koga uhvate da pomaže Srbima takođe strpati u logor. Preko njih su doturane i vesti o stanju na frontovima.

DOBROVOLJAC

Jedini koji je u Norvešku dobrovoljno otišao bio je lekar Milorad Selenić, zatvorenik u logoru na Sajmištu, koji se prijavio da sa prvim transportom ide u Norvešku, jer u svom sastavu nisu imali lekara. Za vreme boravka u Beču, spasao je mnoge tifusare sigurne smrti, pa mu je bilo ponuđeno da ostane kao slobodnjak u Beču. Izabrao je da nastavi put u Norvešku. Iako je imao sobu van logora, skoro sve vreme je provodio sa bolesnicima u ambulanti i pokušavao da za najteže bolesnike nabavi lekove. Razboleo se od tuberkuloze i jedva preživeo.

Logorski tumači su, velikim delom, bili zaslužni za dobre odnose logoraša sa stanovništvom. Mnoga tako započeta prijateljstva održala su se i do danas.

Iz najsevernijeg logora Karašok u Laponiji, gde je čak i za vreme leta temperatura često padala ispod nule, septembra 1942. godine pobegla su dva logoraša. Našao ih je u šumi, promrzle i izgladnele, jedan Laponac i odveo u kuću Kirsten Svineng, kasnije nazvane „Mama Karašok”. Snabdeli su ih hranom, zavojima i laponskim krapljama i povedeli ka švedskoj granici. Jedan od njih je ubijen, a drugi je uspeo da prebegne.

Novembra 1942. godine u Karašoku se ponovio masakr iz Bejsfjorda – streljano je 265 zarobljenika iz karantina.

Nadzornik radova na gradilištu puta Korgen–Granhaten, jednog od „krvavih puteva”, Norvežanin Rigoz, član Hejmfronta, a iz milošte nazvan Ujka Rigoz, spasao je bar pedeset logoraša sigurne smrti, a nije se bojao ni da komandantu SS jedinice kaže:

„Vi ste doveli ove ljude da rade, a ne da ih mučite i ubijate. Vama, Nemcima, je potreban ovaj put, a ne nama Norvežanima. Na ovaj način neće biti nikada završen.”

Kada je, februara 1943. godine, iz logora Estrat pobeglo pet zatvorenika, krili su se u okolnim seoskim kućama. Bojeći se da će ih Nemci tu naći, seljani su na rukama odneli građu u skoro neprohodno brdo Stjern i sagradili im kuću. Begunci su tu sačekali pogodno vreme za beg u Švedsku. Seljaci su im dva puta nedeljno donosili hranu. Ta kuća je kasnije nazvana „Srbska kuća”.
Kraj

Pred kraj rata Nemci se sa finskog fronta povlače u Norvešku. Vili Brant, nemački novinar i antifašista koji je potražio azil u Švedskoj, bio je zadužen da spreči Nemce da pobiju zatočenike u norveškim logorima. Pokušao je da postigne dogovor sa glavnokomandujućim Vermahta u Norveškoj, jer je lično Gebels obećao grofu Bernadotu, predsedniku Međunarodnog Crvenog krsta, da niko od logoraša neće biti ubijen posle kapitulacije. Ali obećanjima se nije moglo verovati.

Logor Polarni krug nalazio se na nenaseljenom mestu, pa zarobljenici nisu imali dodira sa Norvežanima. Morali su sami da se organizuju. Organizacija povezanih drugova upozorila je sve logoraše da ne prave provokacije i da ne nasedaju na njih. Osmog maja je u logoru je zasedao preki sud logoraša. Devetorica izdajnika i doušnika koji su mučili i ubijali ostale, osuđena je na smrt i ubijena vrećicama s peskom. Udarna grupa je 9. maja preuzela stražu, a 14. je stigla delegacija norveških vojnih snaga. Zatekli su 800 Srba.

STRELJAN U KOLICIMA

Novinar „Politike” i pesnik Dušan Jerković streljan je u logoru Botn septembra 1942. godine sa još 70 bolesnika. Bio je u komi i u kolicima su ga odvezli na streljanje.

Većina zarobljenih u Norveškoj je provela još tri meseca po kapitulaciji Nemačke. Samo njih 48, koji su se nalazili u Oslu, uspeli su, preko SSSR, da stignu ranije u domovinu.

Prve jedinice norveške vojske stižu u Tronhejm, gde su prebačeni svi preživeli srbski logoraši sa severa, 12. jula 1945. godine, a tek 21. i 22. avgusta kreću dva transporta ka domovini. Norvežani im priređuju svečan ispraćaj. U Treleborgu im se priključuje 60 srećnika koji su uspeli da pobegnu u Švedsku. Odatle idu brodom do Nemačke. U Libeku, gde imaju dvodnevni odmor, posećuje ih Vili Brant, u uniformi norveškog oficira, jer je čuo da se među njima nalazi Mate Glavadanović, preživeli novinar humorističkog lista „Ošišani jež” iz Beograda. Ovaj novinar odmah je po povratku napisao članak o životu zarobljenika, objavljen 25. oktobra 1945. godine u „Politici”.

Bolesni zarobljenici, koji su se oporavljali u bolnici Fresen, krenuli su sanitetskim vozom 10. novembra.

Autor: Pripremila Mirjana Cvekić