Zašto sovjetska vlast nije odmah obelodanila Černobiljsku tragediju?

Pripjat je tretiran kao jedan od uglednih sovjetskih gradova. Bilo je prestižno živeti u njemu. Plate su bile visoke, grad je imao 15 obdaništa, 25 velikih prodavnica, 5 škola, kafiće, restorane, bolnicu, hotel, rečnu luku, bioskop i bazen. Imao je nuklearnu elektranu koja je zapošljavala veliki broj stanovnika i bila ponos čitave industrijske grane.

Noću uoči 26. aprila 1986. godine u toku planskog remonta i planskog eksperimenta koji je za njim usledio, u elektrani su odjeknule dve eksplozije. Prva je izbila betonsku ploču tešku 1.000 tona, a druga je u vazduh izbacila 190 tona radioaktivnih supstanci. Na čelo operativne grupe za otklanjanje havarije postavljen je predsednik vlade SSSR-a Nikolaj Riškov. On je 1992. godine, za vreme takozvanog suda nad Komunističkom partijom Sovjetskog Saveza, morao da odgovara za odluke koje su tada donete po hitnom postupku. Mnoge od tih odluka su još uvek diskutabilne.

Nikolaj Riškov. Ilustracija: Maksim Blinov/RIA Novosti
„Situcija je zaista bila veoma ozbiljna“

– Dobro pamtim taj dan. Bila je subota. Spremao sam se da idem na posao kada mi je telefonirao ministar energetike Anatolij Majorec i rekao da je na Černobiljskoj elektrani došlo do neke havarije, ali on ne zna detalje. Naložio sam da se sazna šta se dogodilo dok ja dođem do posla. Da budem iskren, nisam ni pomislio da je eksplodirao reaktor. I ranije je bilo havarija u elektrani: otkazivali su generatori, otkazivale su turbine – bilo je raznih situacija. I ovoga puta sam očekivao nešto slično. Međutim, kada su mi javili da je u pitanju energetski blok, postalo mi je sasvim jasno da je situacija veoma ozbiljna i neobična. Počeo sam hitno da preduzimam mere.

Nakon 2-3 sata, otprilike u 11 časova ujutro, već sam potpisao dokument o formiranju državne komisije na čelu sa mojim pokojnim zamenikom Borisom Ščerbinom. U 15 časova je cela komisija bila na okupu u prilično solidnom sastavu: u njoj su bili naučnici i rukovodioci ministarstava. Istog dana su poleteli u Černobilj i već u subotu uveče su me izvestili šta se tamo zaista dogodilo. Njihovo mišljenje je bilo da grad Pripjat treba hitno evakuisati, s obzirom da je u neposrednoj blizini nuklearne elektrane, a u njemu živi 50.000 ljudi. Odobrio sam evakuaciju. Pripreme su trajale cele noći, a u nedelju 27. aprila oko 14-15 časova mi je javljeno da u Pripjatu više nema ljudi i da su ostali samo psi lutalice. 

U subotu 26. aprila u Pripjatu su bile svadbe, ceo dan i celu noć stanovništvo nije znalo šta se dogodilo. Prvo zvanično saopštenje o tragediji pojavilo se u sovjetskim medijima 28. aprila. U tom trenutku zapadne zemlje su već saopštile da se nešto dogodilo i da sovjetsko rukovodstvo ne želi da govori o tome. Na moskovskom radiju je vest o havariji bila na četvrtom mestu, a na kijevskom na jedanaestom. U glavnoj informativnoj emisiji „Vreme“ tema Černobilja je bila 21. po redu. Generalni sekretar Mihail Gorbačov snimio je televizijsko obraćanje tek nakon 18 dana.

„Nismo valjda toliki idioti da svesno stvaramo paniku?“

– Prvi su [radijaciju] zabeležili Šveđani. U noći uoči 26. aprila njihovi senzori su pokazali veći nivo radijacije i oni su došli do zaključka da su negde radioaktivne supstance dospele u atmosferu. Zaista je tako bilo. Mi smo tek ujutru shvatili o čemu se radi. Sve ostalo su izmišljotine. Nije tačno da se tri dana nešto skrivalo od stanovništva. Imali smo vrlo čvrstu i proverenu informaciju koju smo saopštili narodu. A zar je trebalo da vičemo na sve strane: „Spasavaj se ko može!“? Nismo valjda toliki idioti da svesno stvaramo paniku, pa da se uskomešaju stotine hiljada ljudi i da krenu na razne strane, a neki i u pravcu radijacije. Mi nismo bili toliko glupi. Sve ljude je trebalo evakuisati organizovano.

Nisu svi shvatali šta je to radijacija. Takvih problema i pitanja je bilo mnogo. U Pripjatu su živeli oni koji su uglavnom radili u nuklearnoj elektrani i dobro su znali šta je to. Ja sam avionom doputovao u Kijev 2. maja i iz Kijeva sam krenuo automobilom, pa smo se usput zaustavljali u pojedinim naseljima blizu radioaktivne zone. Na jednom mestu mi priđe jedna baka i upita šta se to dešava. Odgovorih joj: „Prljava stvar, radijacija. Treba se pričuvati“. A ona reče: „Ma otkud prljavo, pogledajte kako je krompir čist“. Ljudi su to tako razumeli. Nisu shvatali da je u vazduhu smrt.

Mi smo 2. maja već iz nekoliko izvora znali koja je zona kontaminirana.Tada sam ja na savetovanju u Černobilju doneo odluku da se evakuišu svi ljudi u radijusu od 30 km oko Černobilja. Šestarom smo na karti nacrtali tu kružnicu. Kada sam se kasno uveče vraćao iz Kijeva autobusom, u susret su već išle stotine autobusa da evakuišu narod.

U proleće i leto 1986. godine u napuštenim zonama i teritorijama „pod strogom kontrolom radioaktivnosti“ živelo je 400.000 ljudi. Radijacija je pogodila teritoriju Rusije (u manjoj meri, tj. svega četiri sela sa ukupno 186 stanovnika), Belorusije i Ukrajine, u kojoj je površina radioaktivne teritorije bila nešto veća od Moskve. Odmah je evakuisano 116.000 ljudi, a preostalih 270.000 je preseljeno tokom narednih godina.

 

„Nikome nije padalo na pamet da beži“

– Nismo imali helikoptere sa zaštitom od radijacije, a trebalo je leteti iznad reaktora. Leteli smo u običnom helikopteru, samo što smo po podu poređali olovne ploče, jer olovo ne propušta radijaciju. Bili smo u belim kombinezonima i belim kapama, a svako je u džepu imao Gajgerov brojač, i to je bila sva naša zaštita. Dok smo leteli daleko od reaktora brojač je samo ravnomerno pucketao, a čim bismo se približili pucketanje je bilo sve učestalije. A kada smo leteli gotovo iznad grotla, brojač je vrištao kao sumanut.

Ilustracija: Igor Kostin/RIA Novosti

A šta smo mogli? Shvatali smo da ćemo možda primiti veliku dozu radijacije, ali nikome ni na kraj pameti nije padalo da „treba bežati“. Ja sam tamo proveo 2 časa i otišao, a moji zamenici su nekoliko meseci radili tamo na smenu. Menjali smo ih svake 2 nedelje. Bilo je čak i skandala. Kada smo ih pozivali da se povuku, oni su vikali: „Zašto? Nismo mi valjda mrtvaci?“ Ali mi smo se čvrsto pridržavali preporuke lekara i sve smo ih povlačili na vreme.

Kasnije se pričalo da smo terali ljude „motkom“ da idu tamo. Naprotiv, nismo znali kako da se odbranimo od velikog broja dobrovoljaca. Dobijao sam hiljadu molbi. Ljudi su shvatali da se dogodila tragedija i da je potrebna pomoć. 

Tokom prve godine posle havarije u radovima na otklanjanju njenih posledica učestvovalo je 350.000 ljudi. Po savetu naučnika odlučeno je da se grotlo reaktora zasipa peskom i olovom. Olovo je u velikim količinama hitno dopremano iz cele zemlje.

„Niko nam nije pomagao, samo su nas kritikovali“

– Bio je to pionirski poduhvat. Cela ta situacija nam je bila potpuno nova. Amerikanci su 1979. godine imali sličnu havariju na nuklearnoj elektrani „Ostrvo tri milje“, ali oni su sve to držali u tajnosti. Niko nije delio sa nama nikakve informacije, tako da mi ništa nismo znali. Nas su samo kritikovali. To je bio Hladni rat. Niko nam nije pomagao ni materijalno.

Na sednici komisije 1. maja konstatovano je da nema dovoljno joda da se sva deca zaštite od posledica po štitastu žlezdu, i da nema kranova tolike visine i nosivosti pomoću kojih bi se mogao napraviti zaštitni sarkofag iznad reaktora. Tog dana sam potpisao dokument da se iz budžeta predviđenog za kupovinu opreme i hrane skine 120 miliona dolara i da se taj novac utroši u spasilačku operaciju. Zatim smo podelili sa drugima sve naše ikustvo.

Ilustracija: Igor Kostin/RIA Novosti

Još pre suđenja Komunističkoj partiji Sovjetskog Saveza ja sam se bio već navikao na to da se mi tretiramo kao krivci za tu tragediju. Pozvan sam na sud kao svedok. Sedam časova sam stajao u sudnici. Dva i po meseca ranije sam imao infarkt, ali mi niko nije ponudio čak ni da sednem. Jedan od tužilaca je imao ispred sebe sve zapisnike koje sam ja potpisao (ukupno 42) sa mnogobrojnim obeleženim stranama. On je dugo postavljao pitanja poput ovog: „Druže Riškove, evo, u zapisniku koji ste vi potpisali navodi se da je u tom i tom selu zabeležena radijacija od toliko i toliko rema, a mi imamo drugačije podatke...“ Ja sam najpre trpeo, a onda nisam izdržao: „Kako ja kao predsednik vlade višemilionske zemlje mogu znati koliko rema radijacije je bilo u nekom zabačenom selu? Ja uopšte nisam bio dužan da znam takve sitnice. Ja sam donosio druge odluke. A gde ste vi bili za vreme te tragedije? A zašto vi kao komunista niste došli kao svi oficiri i vojnici i prijavili se za dobrovoljnu pomoć?“ On je samo ućutao i više nije postavljao pitanja. Ja i danas smatram da je sve bilo urađeno kako treba. 

Jekaterina Sineljščkikova, Ruska reč