Sudija Danica Marinković: Lomili su me zbog Račka, ali me nisu slomili

Ni pod najvećim mukama ne bih se odrekla nijednog slova iz istrage koju sam obavila u Račku i dokazala da je Račak jedna velika prevara. Poslužio je za NATO bombardovanje, jer je Vokerova laž bila jača od naše istine.

Ovako govori Danica Marinković, istražni sudija Okružnog suda u Prištini, koja je rukovodila celokupnom istragom u Račku, u zimu 1999. godine. Ustanovila je tada da tamo nisu stradali "nedužni seljani" i da nije bilo "masakra", kako je Vilijem Voker svetu predstavio poginule pripadnike terorističke bande, takozvane OVK, u oružanoj akciji sa srbskim snagama.

Dokaze sudije Marinković, gotovo deceniju posle, prihvatio je i Međunarodni krivični tribunal i posle njenog briljantnog svedočenja Tužilaštvo je odustalo od tačke optužnice za Račak, protiv Miloševića i srbskih generala policije i vojske. Da nije bilo tako, jasno je kakvu bi još štetu inscenirana jednostrana interpretacija Račka nanela srbskom narodu.

Šta je za takvu pravednost u istini, postojanost u profesiji i ljudsku hrabrost dobila Danica? Ona o tome kroz šta je prošla od Račka do ovih dana, odnedavno penzionerskih, prvi put govori za "Novosti".

- Ne samo da Vokeru nije odgovarala istina o Račku, takva istina nije odgovarala ni nevladinom sektoru u Srbiji. Logično, jer su se neki od predstavnika tih organizacija, pa i partija, otvoreno zalagali za bombardovanje SRJ. Njima nisu odgovarale ni prethodne istine, kao ona o Klečki u kojoj su završili oteti Srbi iz Orahovca. Ta tragedija orahovačkih Srba, oteto ih je 47, dogodila se u leto 1998. godine, dakle, mnogo pre Račka. U živi kreč su bacana tela otetih i, dok živim, pratiće me te slike istrage. Ali nije to bila moja jedina istraga zbog koje sam žigosana. Prethodilo je više desetina predmeta o kojima je pripadnicima albanske terorističke bande dokazano neprijateljsko delovanje protiv države. Ubistva pripadnika policije i vojske, a sve u cilju da zastraše srbski živalj, prinude ga da napusti Kosovo i Metohiju a teroristi formiraju svoju nezavisnu državu. Što se, nažalost, i dogodilo.

* Posle takvih istraga, a predmet vašeg istraživanja bilo je i delovanje Haradinaja, Ljimaja, pa i Tačija, protiv koga ste raspisali poternicu - za vas očigledno, posle okupacije, nije bilo života u Prištini.

- U prvom danu posle potpisanog Kumanovskog sporazuma, meni je javljeno: "Dano, moraš da ideš. Sad. Odmah. Tebe će prvu tražiti." Tako je i bilo. Kfor praćen terorističkim banditima, ili banditi praćeni Kforom, svejedno, najpre su u Prištini upali u Okružni sud. Traže da im predsednik suda odgovori gde sam. Na odmoru je, rekao je. Pitali su: kada se vraća. Odgovorio je: ne znam. Posle su pretresli moju kancelariju. Zapisničarki naredili da otvori kasu. I sve što su našli, sve predmete, pokupili su. Ali, imala sam neku, valjda sudbinsku potrebu da sve što sam radila, svaki svoj predmet fotokopiram, sačuvam svaki dokument. To je moja dragocenost. Kad su mi javili da moram da idem, spakovala sam sve to i ponela. To je zaista dragocenost. Kako bih bez toga oborila sve one laži u Hagu. A dva puta sam svedočila.

* Okružni sud iz Prištine, u tim danima okupacije, izmešten je u Niš. Vi i vaše kolege nadate se, celu godinu, da ćete se vratiti. Onda dolaze petooktobarske promene. Šta su vam donele?

- Ignoranciju prema nama, sudijama i tužiocima sa Kosova i Metohije. Potpunu ignoranciju. Niti nas raspoređuju, niti nas bilo ko o tome obaveštava. Prema meni, lično, odnosili su se kao prema gubavcu. Pravom gubavcu... Vladimir Božović, sećam se, tada je bio koordinator Centra za Kosovo i Metohiju, jedan zaista pravedan i hrabar mladi čovek. Uredio je, nekako, da nas prime u Vladi Srbije, da se tamo sretnemo sa predstavnicima pretpostavljenih institucija. Kolege predlažu da ih ja predstavljam. Kako, ljudi?! Mene ne prihvataju, neće me zbog Račka i sastanak će propasti. Ne, kažu oni, Dano ti ideš i niko drugi. Dolazi ministar pravde, da ga ne imenujem, pokojni je, kaže nam: svi ćete na minimalac. Odgovorila sam: minimalac ili ne, mi želimo da radimo. A on će: ako vam se ne sviđa, vratite se odakle ste došli. Zoran Perović, tada sudija Ustavnog suda, svaka mu čast, kasnije je pomogao da se snađemo, da počnemo da radimo. Ja sam dobila mesto u Kragujevcu, u Okružnom sudu. Tamo sam i završila radni vek, i svaki svoj predmet završila.

* U međuvremenu ste bili bez posla. Niste reizabrani, u januaru 2011, upravo na jedanaestogodišnjicu događaja u Račku. Simbolika, slučaj, ili...

- Nemam dilemu da me je žigosalo svedočenje o Račku. To su mi potvrdile i kolege u koje imam puno poverenje. I sami su mi govorili: mani se, Dano, Haga i Račka... Ipak, ubrzo sam bila ponovo u Hagu, svedočila u odbrani generala policije Đorđevića. Pitala sam se tada: šta ako tužilac ospori moje svedočenje činjenicom da nisam nikakav stručnjak jer u Srbiji nisam reizabrana za sudiju? Pitala sam se: je li to moja bruka ili bruka države?

* Kako su vas, onda, vratili da nastavite posao do penzije?

- Poslanici Narodne skupštine na jednoj sednici postavili su pitanje: kako je moguće, kako su rekli, da jedan takav sudija kao što je Danica Marinković ostane bez posla. Valjda je ta javna prozivka uticala na nadležne. Vratili su me na posao i ponovo u Kragujevac, grad koji nisam uspela ni da upoznam, toliko sam radila. Toliko sam volela i da radim. Na posao sam vraćena u mandatu ministra Snežane Malović. Ali mi je direktno skrenuta pažnja, verujem da to nije došlo od nje, a rečeno mi je: sad si se provukla kroz iglene uši, ubuduće vodi računa.

* Satisfakcija za sve kroz šta ste prošli ipak je, na neki način, stigla. Ove godine u februaru, povodom Dana državnosti, odlikovani ste Zlatnom medaljom za profesionalni integritet, ličnu hrabrost i poštenje. Kako ste primili ovo odličje?

- Dirljivo i sa zahvalnošću.

* U predlogu za odlikovanje, između ostalog, stoji i to da je vaš rad lekcija iz koje se uči. Kako biste to prokomentarisali?

- Ovako, na primer: budi hrabar, iskren i postojan. Čovekoljubiv, razuman i pravedan u istini. Istina će biti svuda gde reč o njoj odjekne. I tamo gde je utajena, prećutana i nedorečena, ona stigne da kad-tad popravi naopako rečeno i lažno svedočeno. U tom uverenju treba istrajati, uprkos žrtvi, jer je bez istine život lišen smisla i dostojanstva, ne samo u našem sudijskom poslu, nego i u svakodnevnom životu.

HAŠKI ISTRAŽITELJ

DANICU Marinković pozvalo je, najpre, Tužilaštvo Haškog tribunala, kao svedoka. Ona se seća da je na vrata njihovog porodičnog doma banuo nenajavljeni istražitelj. To ju je zapanjilo.

- Da me saslušavate u kući, to kod nas u Srbiji nema - kazala je. - Pošaljite poziv preko Palate pravde, odazvaću se.

Ubrzo su je pozvali, negde na Dedinje. U kancelariji istražitelj i prevodilac. Razgovara se na engleskom. Kada su sudiji, u ovim okolnostima potencijalnom svedoku Tužilaštva, pokazali zapisnik i preveli, pola od toga je odbacila. A oni, nezadovoljni, odbacili nju kao svedoka.

Milena Marković,
Novosti