Legende moskovskog zoološkog vrta: „Hitlerov krokodil“ i drugi reptili

Ove godine doktor veterine i stručnjak za reptile Dmitrij Vasiljev obeležava 30-godišnjicu svoga rada u moskovskom zoološkom vrtu. „Odrastao sam u porodici zoologa, tako da nisam imao mnogo izbora“, kaže on. „Najpre sam se petljao sa insektima, ali za njih je potrebna strpljivost, a ja sam pomalo nestašan. Zato sam morao da se bavim malo krupnijim zverima“.

Dmitrij Borisov / Ruslan Suhušin/RBTH

U terarijum sa oklopom

Po pitanju nestašluka se Vasiljev, naravno, šali, jer je to smrtonosno u radu sa krokodilima.

On nam pokazuje kineskog aligatora – retku vrstu koja izumire. Ženka nas posmatra kroz debelo staklo, a Vasiljev kaže da ona jede sve što se kreće. Nju je moskovski zoološki vrt dobio još u sovjetsko vreme putem razmene. Ona je ovde prožderala mužjaka i umalo usput nije kao dezert degustirala i jednog radnika zoološkog vrta. Zbog toga je poslata u progonstvo, u SAD, ali i tamo se nije ponašala „po bontonu“: odgrizla je šapu svom novom, američkom mladoženji. Posle toga su je vratili u Moskvu, ali ne samu, nego sa mladuncima, koje je ipak uspela da začne.

„Doduše, i Amerikanci su nam ’napakostili’“, kaže Vasiljev. „Mladunci su bili u tako lošem stanju da smo morali dugo da ih lečimo. Od šestoro je preživelo samo dvoje“. Pitamo ga osećaju li krokodili zahvalnost prema svojim dobročiniocima, kao, na primer, u poznatom sovjetskom crtanom filmu o ptičici Tari? I da li oni uopšte prepoznaju ljude? „Ljude pamte, to je sigurno“, tvrdi veterinar. „Ako vaša ekipa od četvoro ljudi sada uđe u kolibu i aligator to vidi, a zatim izađe samo troje, on će znati da je jedan čovek ostao unutra. Međutim, to što on prepoznaje ljude nimalo ne utiče na njegovo raspoloženje. U svako doba svakoga može da zgrabi“.

Ispostavilo se da se krokodilovo raspoloženje ne može prepoznati „golim okom“. „Spolja se ništa ne primećuje“, objašnjava Vasiljev. „Većinu vremena krokodil provodi u potpunom mirovanju. Njemu je u krvi da za vreme lova ne pravi nikakve pokrete, čak i da ne diše i ne trepće. Ako samo mrdne obrvom može ostati bez ručka. Krokodili ništa ne ispoljavaju čak i kada su dosta bolesni. Samo prestanu da jedu. Ali i kada su zdravi, oni mogu celu zimu da ne jedu ništa“.

Vasiljev ulazi u terarijum kod svojih pacijenata gotovo u viteškom oklopu, samo što umesto štita nosi komad debele šperploče, a umesto koplja četku za ribanje. Četke mora često da menja, jer od njih ostanu samo ogrisci. „Čitavo moje iskustvo operisanja ili lečenja krokodila je vrlo stresno, uopšte mi nije lako da o tome pričam“. Pre mnogo godina jedan pacijent je odgrizao doktoru prst. Srećom, na vreme mu je vraćen na mesto i ušiven, tako da se ožiljak i ne primećuje mnogo.

Dmitrij Borisov / Ruslan Suhušin/RBTH

Poklon iz zapadnog Berlina

Glavni cilj našeg dolaska je bio da upoznamo aligatora sa Misisipija, po imenu Saturn, o kome se godinama priča da je možda bio čak i omiljeni Hitlerov krokodil. Upitasmo Vasiljeva da li je to istina ili se radi o novom mitu.

Vasiljev nas odvede kod krokodila i neočekivano predloži fotografu da uđe u terarijum. „Ako ne prilazite blizu nema potrebe da se plašite Saturna. On je već star i sporo se kreće. Nemamo njegove dokumente, ali sigurno ima blizu devedeset godina. Rekord u dužini života ovakvih krokodila iznosi 104 godine. Ali to je rekord“.

Ispostavilo se da Saturn donedavno godinu dana ništa nije jeo, i radnici zoološkog vrta su ga već bili „otpisali“. „Najpre smo mu uzimali krv na analizu i pokušavali da mu dajemo injekcije sa vitaminima“, priča doktor. A da bi Saturn dobio injekciju treba najpre ispustiti vodu, isterati ga na stepenište i vezati. „A onda smo se pomirili sa tim da se starost ne leči i ostavili ga na miru. Međutim, on je nedavno opet počeo pomalo da jede (na slobodi aligatori jedu mekušce, a u zoološkom vrtu ribu, dok krupnu divljač uglavnom ne love). I sada izgleda da je smrt opet odložena. Međutim, sasvim je moguće da ste vi poslednji koji ga snimate“.

Saturn / Ruslan Suhušin/RBTH

Povodom Saturnove „nacističke“ prošlosti Vasiljev kategorično tvrdi da aligator uopšte nije bio „Hitlerov ljubimac“, mada su se njih dvojica svakako videli. Otprilike od sredine 1920-ih Saturn je živeo u berlinskom zoološkom vrtu, a poznato je da je Hitler voleo životinje i više puta tamo odlazio. Prilikom zauzimanja Berlina 1945. godine zoološki vrt je potpuno uništen u artiljerijskim napadima, ali je aligator nekim čudom ostao živ. Najpre je dospeo u ruke Englezima (zoološki vrt je bio u zapadnom delu Berlina, tj. u zoni britanske odgovornosti), a godinu dana kasnije, 1946, poklonjen je Sovjetskom Savezu.

„Ne znam šta je taj poklon trebalo da znači, ali se Saturn brzo navikao na ovdašnje uslove“, kaže Vasiljev. „Koliko ja pamtim, samo par puta se razboleo“. Krajem 1950-ih se aligator čak i „oženio“ ovdašnjom lepoticom Šipkom, ali doktor ne voli da priča o njoj, jer mu je upravo ona i odgrizla prst. „Imala je užasnu narav, za razliku od ’muža’. Za Saturna se može reći da je čak i sentimentalan. Kada su 1993. godine po Sadovom kružnom putu (Sadovoe kolьco) išli tenkovi, on je čak rikao od vibracija. Očigledno se setio zauzimanja Berlina“.

Saturn / Ruslan Suhušin/RBTH

Kraljevski apetit

U Saturnovom komšiluku žive reptili čija je životna priča isto toliko zanimljiva, tako da nam je čak bilo krivo što se za njih malo ko interesuje. U pitanju je par velikih sijamskih krokodila poreklom iz jugoistočne Azije, koje Vasiljev zove „ljudožderi“. „Vrlo brzo se kreću na kopnu. Deset metara u sekundi. Od njih se ne može pobeći“.

Ali nisu zanimljivi zbog toga. Ženka, sa kojom nas upoznaje Vasiljev (kroz staklo, naravno), stigla je u Moskvu pre trideset godina. Doneo ju je poslednji kralj Kambodže Norodom Sihanuk. Ali ne na poklon, nego za jelo. Naime, trebalo je da se krokodil i još nekoliko životinja pripreme za prijateljsku večeru sa sovjetskim rukovodstvom. Međutim, ili u SSSR-u nije bilo stručnjaka za pripremanje krokodiletine, ili se sovjetski rukovodioci nisu odvažili da okuse takvu egzotiku. Bilo kako bilo, krokodil je imao sreće.

Fotografija: Ruslan Suhušin/RBTH

„Sutradan posle večere su nam telefonirali i ponudili da pokupimo sve što nisu pojeli“, priča Vasiljev. „Ostala su dva zlatna burmanska pitona, neke vodene kornjače i ova ženka. Doduše, ona je bila potpuno zamrznuta. Posle su joj otpale kreste, čim su se otopile. Lečili smo je, lečili, i jedno jutro kad smo došli, vidim da leži mrtva. Malo smo je gurali štapovima – ona ne reaguje. Naš tadašnji načelnik Frolov čučnu pored nje i poče da se žalosti: ’E, jadna moja...’ Kad ona odjednom škljocnu zubima! Bilo je strašno. A meni pogotovo, jer sam tada tek počeo da radim. Posle sam saznao da ’škljocanje zubima’ ne znači da se krokodil sprema da ’prezalogaji’. Oni tako rade kad hoće nekog da uplaše. Imali smo tada sreće što je htela samo da nas uplaši“.

Vasiljev nam nije ponudio da uđemo u terarijum sa sijamskim krokodilima. Sreća naša...

Jevgenij Levkovič,
Ruska reč