Nordijski karakter: Zaprežni psi ruskog severa

Ti psi su učestvovali u ekstremno teškim ekspedicijama. Njihovim imenima su nazvani pojedini zalivi i ostrva, postavljeno im je nekoliko spomenika i posvećeno mnogo legendi. Zaprežni psi su verni saputnici ljudi na severu. Oni su snažni, kudravi, izdržljivi i predani čovekovi prijatelji.

Sibirski haski – rođeni da trče

Ako vidite korpulentnog plavookog psa kome se rep ne uvija u simpatičan „prsten“ na leđima kao kod lajki, i koji zavija umesto da laje – to je sibirski haski, autohtona rasa koju su odgajili nomadi ruskog Dalekog istoka – Jukagiri, Kereci, azijski Eskimi i Čukče. Pored toga, haski je zvezda Instagrama, moskovskih parkova i sibirskih takmičenja u trci psećih zaprega.

Za razliku od lajki, koje su severni narodi koristili za čuvanje irvasa, haski su isključivo zaprežni psi, i to najbrži. Još 1925. godine njihova brzina je pomogla da se zaustavi epidemija, kada je Norvežanin Leonard Sepala sa svojom zapregom haskija doneo u grad Noum na Aljasci (odsečen od ostatka sveta zbog arktičke bure) vakcinu od difterije koja je tada harala u gradu. Taj podvig jednog čoveka i njegovih haskija nazvan je „velika trka milosrđa“, a u Holivudu je o tome snimljen dokumentarni film „Trka za dopremanje seruma u Noum“.

Ilustracija: Fox Grom

Danas su zaprežne rase pasa čovekovi prijatelji. Ljudi dele sa njima svoju kuću, pobeđuju na sportskim takmičenjima, love, voze se na saonicama i čak osvajaju Sibir. Na primer, francuski putopisac Nikola Vanije kenuo je sa svojim zaprežnim psima raznih rasa u „Sibirsku odiseju“, prevalivši put od Bajkala do Moskve.

Ilustracija: Shutterstock
Samojedi – brižljivi pastiri i dobre dadilje

Njihovi malo podignuti uglovi crnih usana izgledaju kao osmeh, rep sa gustom dlakom im je uvijen, dlaka im je gusta i bela, a pogled dobroćudan. Ova simpatična rasa je u srodstvu sa špicom. Samojede je lako prepoznati među drugim rasama pasa. Oni su hiljadama godina pravili društvo Samodijcima, koji su se do početka 20. veka nazivali Samojedi, a njihovi psi su se zvali samojedski psi. Potomci Samodijaca su Nenci, Enci i Nganasani. Oni sada žive na Tajmiru.

Ilustracija: Shutterstock

Drevni narodi ruskog severa veoma retko su koristili samojede kao zapregu, jer je njihov „porodični“ samojed bio idealan u ulozi brižljivog pastira i dobre dadilje. Dok su preko dana roditelji boravili u tundri, deca su se igrala sa psom, a noću je samojedu bilo dozvoljeno da spava u čumu (šatoru od irvasove kože), tako da je on mališanima služio još i kao nekakav krzneni jastuk sa kojim su spavali zagrljeni i nije im bilo hladno.

U 19. veku je britanski zoolog Ernest Kilburn-Skot proveo tri meseca među samojedskim plemenima i doneo u Englesku tri samojedska psa iz Sibira. Tako se ova rasa pojavila na Zapadu.

Ilustracija: Shutterstock

Danas su samojedi popularni u celom svetu. Ako hoćete da nabavite samojeda, imajte u vidu da je ovom psu potreban intenzivan kontakt sa čovekom, jer se „snežni psi“ za tri hiljade godina boravka gotovo nimalo nisu izmenili – oni su najdruštveniji i najlakše se dresiraju od svih severnih rasa pasa. Kao stvoreni su za igru sa decom. Samojed padne u depresiju ako nedelju dana provede bez „ludiranja“ u šetnji.

Sahalinski haski – severni poštar i legenda Japana

Sahalinski pas, giljački zapežni pas ili na japanskom karafuto-ken – sve su to nazivi sahalinskog haskija, koji danas spada među gotovo iščezle vrste. Ti zaprežni psi su veoma starog porekla. Nekada su služili Nivhama, malom narodu sa područja oko Amura i sa Sahalina. Imaju velike šape i mogu da trče bez propadanja u sneg, inteligentni su i izdržljivi, tako da su nezmenljivi u životu ljudi na ruskom Dalekom istoku.

Ilustracija: usatiki.ru

Zaprega sa sahalinskim haskijima bila je uobičajeni način zimskog transporta na Sahalinu. Ribu, smrznuto mleko, svežnjeve sa poštom i putnike vukle su zaprege od 30 pasa kojima su upravljali goniči. Psi su vukli saonice i kroz nagomilane sante leda i snežne vejavice. Ovi otporni i mirni psi dobro pamte čovekove komande, tako da su tokom 1930-ih uzeti da služe u Crvenoj armiji.

Ali Nivhe su hranile pse lososom keta (Oncorhynchus keta) sušenim na vazduhu, a sovjetska država je smatrala da je to nepotrebno razbacivanje i odlučila je da istrebi ove pse. Na kraju je ta rasa na Sahalinu gotovo potpuno iščezla. Mali broj sahalinskih haskija sačuvao se 1950-ih u Japanu, gde su ovi psi postali nacionalna legenda.

Japanski istraživači su 1958. godine zajedno sa karafuto psima otišli u ekspediciju na Antarktik, ali je ekipa bila prinuđena da se evakuiše zbog moćne snežne oluje, ostavivši na Antarktiku 15 zaprežnih pasa. Nameravali su da se uskoro vrate po životinje, ali im vremenske prilike to nisu omogućile.

Kada su godinu dana kasnije Japanci najzad stigli na Antarktik da sahrane uginule „sahalince“, ispostavilo se da su dva psa čudom preživela. Zvali su se Taro i Džiro. Oni su u Japanu postali nacionalni heroji. Podignuto im je nekoliko spomenika, a o njima je snimljen i film „Antarktik“. Kasnije je i u SAD snimljena verzija tog filma pod nazivom „Okovani ledom“.

Nenecke i jakutske lajke – učesnici polarnih ekspedicija

U severnim ekspedicijama prve polovine 20. veka pseće zaprege su bile glavno sredstvo za prevoz ruskih naučnika. U surovim uslovima je bilo potrebno uspostaviti naročito dobre odnose između pasa i ljudi.

Ilustracija: Lori/Legion-Media

Polarni istraživač Georgij Ušakov je sa 50 lajki krenuo u ekspediciju tokom koje je 1930. godine ucrtao na kartu sveta novo ostrvo Severna zemlja. Ušakovljeva ekipa je psima obezbeđivala sveže meso belog medveda i foke, šila im specijalnu obuću za šape i kopala u snegu „kućice“ za prenoćište, a psi su zauzvrat bili spremni da prođu sa njima hiljade kilometara.

Surove uslove polarnih ekspedicija – dve godine iza Polarnog kruga, svakodnevne radove u tundri i dugu polarnu noć – mogu da podnesu samo lajke sa svojom uravnoteženom psihom, nordijskim karakterom i izdržljivošću.

Ana Gruzdeva,
Ruska reč