Jeftini patrioti i precenjeni izdajnici - trka satrapa

Pojmovi u naslovu ovog teksta nisu iz vokabulara njegovog autora, već su njihovi. Oni jedni o drugima iznose suštu istinu kojoj, ipak, ima štošta da se doda. Kako je započela izborna trka, tako se pojačava retorika. Ističu se razlike u programima i u kvalitetu vođa.

Što se tiče programskih zalaganja svakom normalnom je jasno da tu razlike nema, a vođe nisu toliko bitni, doprinose samo festivalskoj atmosferi. U čemu je razlika između kandidata opcije koja nema alternativu kada se zna da, ni patriotska, niti demokratska vlast ništa dobro nisu učinile na uređenju države i njenih institucija? Drže ih u poluraspadnutom stanju, taman toliko da im se nađu.

Razlika je u kandidovanju veće poslušnosti prema briselskim birokratama koji im daju domaće zadatke i ocenjuju. Suštinski te činovnike ne zanima kako je uređena ova država, već ko može bolje da je kontroliše u određenom vremenu.

A treba konrtolisati zemlju koja stalno menja granice, ne zna da li je na Istoku ili na Zapadu, šta je njen nacionalni korpus i šta su njegovi iznedreni mutanti (novonastali narodi), otkuda dva pisma i dve Nove Godine itd. Zato strani državnici sa srbskim političarima ne razgovaraju ozbiljno, bez obzira koliko su ,,dobri prijatelji´´. Često se otvoreno i sprdaju, na primer Englezi. Šalju Srbiju u Evropsku Uniju odakle su i sami pobegli glavom bez obzira.

Srpsku političku klasu ne dotiču tektonske promene u svetu i sukob suverenista i globalista (banaka, finansijskih špekulanata i njihovih činovnika). Ona je napravila svoj izbor, opredelila se za ove druge i bori se unutar sebe za vlast i za plen, uz prezumciju nekažnjivosti, što podrazumeva aboliciju za sva nedela. Njeni predstavnici preleću iz opozicije u vlast iz vlasti u opoziciju, sa funkcije na položaj, iz vlasti u vlast. U ovom poslednjem šampion je SPS - večiti mladoženja ili devojka za sve, kako se kome više sviđa. U svemu se prešla svaka mera pristojnosti. Nije ni čudo što je država postala cirkus jer su klovnovi glavni (in charge).

U opredeljenju političke klase za globalistički put bez alternative Srbija se dovodi u opasnost opet da se nađe u bespuću, zaglavljena u blatu nesnalaženja. Dok neke uređene države pokušavaju da povrate suverenitet i kontrolu nad resursima, ona ih isporučuje pohlepnim međunarodnim činovnicima i finansijskoj mafiji. U strahu od preživljavanja večito se kasni i postoji realna opasnost da se drzava uruši, da ne kažemo uneredi. Da ne bude kao po onoj narodnoj, nije bitno koliko je udaljen WC, već kad se prema njemu krenulo.

I vlast i opozicija u Srbiji igraju na jednu kartu, koja će, kako stvari stoje posle Bregzita i Trampa, najverovatnije da izgubi, bez obzira na žestoki otpor globalista. Njihov otpor je vrlo prisutan i u Srbiji pa su u trku pustili ne konje, već magarce iz iste ergele. Poučeni iskustvom, kako se kom magarcu zaglave noge u blatu, oni ga iskoriste, pa ga puste, te ih menjaju.

Čas su im favoriti patrioti, a čas su im favoriti demokrati, zavisi od spoljnih okolnosti i raspoloženja biračkog tela. To telo često ne zna šta hoće, ali ponekad uporno zna šta neće. Na primer, neće u NATO i neće da prizna Kosovo. Briselskim činovnicima više leže demokrati - ,,izdajnici˝. Ali baš zbog svoje ,,delikatne˝ pozicije demokrati znaju da podignu cenu, mnogo traže. Onda na scenu stupaju patrioti, koji manje traže. Ne cenjkaju se mnogo zarad vlasti. Jesu malo sumnjivi zbog Rusa, ali ne mnogo. Rusi su ipak daleko.

Partijska fukara, paraziti, oni što sede ispred televizora i udbaška doušnička mreža čine osnovu svake vlasti u Srbiji i procentualno su zastupljeni u društvu kao i Savez komunista i njegovi simpatizeri u Brozovo vreme. Zato se ovde vlast menja samo spolja. O fer izborima i krađama odlučuju stranci.

Nije ni čudo što su stranci savetnici političarima. Tu su i ambasade i Toni Bler i održivi Džefri Saks, koji je 90-ih čuda činio po Rusiji i Istočnoj Evropi.

I ono malo veće političke proteste organizuju stranci i Soroševa mreža. Sve je to mlitavo i bez namere da se promeni sistem, već da se pritisne vlast. Niko neće da menja postojeće stanje u državi. Političari neće da rizikuju, već hoće da ih neko sa strane imenuje. Polaze od toga da je bolje patka u ruci, nego guska ispod kreveta. Tako će izaći i na izbore.

Pored retorike i žestine međusobnih napada ovi izbori nisu ništa drugo do trke satrapa, koja neće ništa promeniti bez obzira ko je izašao i ko je pobedio.

Sve dok je narod neosetljiv na neuređenu državu, pljačku, endemsku korupciju, partokratiju, dotle će biti sve gore. Teško da će se promene dogoditi na izborima dok se ne iskaže suverena volja slična onoj kod Bregzit-a, u Americi ili danas, na primer, drugim povodom, u Rumuniji. Do tada će se izlaziti na glasanje ali se neće birati.

Oleg Golubović