Nova krimska šansa za Tursku

Poslednjih godina odnosi Turske i Rusije su nekoliko puta dolazili do ivice konflikta. Glađenje konstruktivih veza sa Rusijom dozvoljava Turskoj da se bavi ponovnim uspostavljanjem svog uticaja na Krimu koje se istorijski naziru od Sulejmanovih potomaka. Kakvu ulogu za sebe bira Ankara: razoritelja ili katalizatora razvića Krimskog poluostrva?

***

Posle raspada Sovjetskog Saveza, Turska je preuzela ulogu zaštitnice krimsko-tatarskog naroda. U to vreme Tatari su se masovno vraćali na Krim iz mesta deportacije i bili veoma radosni što dobijaju podršku od Turske Republike.

Etnička veza Turaka sa krimskim Tatarima, ista veroispovest i istorijsko sećanje, savremenoj Turskoj bude osećaj odgovornosti za sudbinu tog naroda. O toj odgovornosti turskom rukovodstvu priča i krimsko-tatarska dijaspora Turske, čija je brojnost i nekoliko miliona ljudi.

Međutim, glavna uloga krimskih Tatara u politici Ankare je da budu sredstvo za realizaciju turskih interesa na Krimu. Osim toga, u davnim vremenima (do prisajedinjenja Krima sa Rusijom) uz pomoć tatarskog faktora Turska je lukavo ucenjivala ukrajinsku vlast. Turci su stalno ponavljali: stanje tursko-ukrajniskih odnosa zavisi od odnosa Kijeva sa krimskim Tatarima.



Najvažniji agent turskog uticaja na Krimu dugo godina je bio «Medžlis krimsko-tatarskog naroda» – organizacija koju je Rusija proglasila ekstremističkom i čiji je rad sud zabranio. U RF su otkrivene tesne veze te radikalne nacionalističke strukture sa ukrajinskim neonacistima i čečenskim teroristima. Nije tajna ni da potencijal medžlisa koristi Turska i SAD za svoje provokacije usmerene protiv Rusije. Tako su prošle godine objavljeni dokumenti Službe bezbednosti Ukrajine, koji dokazuju rad medžlisa i njegovog bivšeg lidera Mustafe Džemileva za interese Turske, i baš dobijanje tajnog turskog novca i saradnju sa turskim obaveštajnim službama.

Osim toga, Ankara je povećala prisustvo na Krimu na religijskoj osnovi. Pod izgovorom pomoći «braći po veri» Turci su na Krim poslali muftije, davali novac za izgradnju džamija, pozivali tatarsku omladinu na besplatno školovanje u turskim religioznim univerzitetima. Na poluostrvu su radili izaslanici sumnjivih turskih milosrdnih fondova (na primer «Aziz Mahmud Hudai Vakufi»), pod čijim su se pokroviteljstvom gradile i funkcionisale muslimanske škole i džamije. Dodatak tome je da su pri Duhovnoj upravi muslimana Krima poptuno legalno radili saradnici turske uprave za pitanja religije.

Tajno su na Krimu radili i članovi turskih radikalnih religioznih sekta i panturskih grupa. Među njima treba spomenuti Nurdžular, Sulejmandžilar i Bozkurtlar («Sivi vukovi»). Prema podacima ruskih specijalnih služni oni su podržavali veze sa turskom obaveštajnom službom MIT. Uzgred, još 2015. godine parlament Turske je doneo zakon koji dozvoljava da obaveštajna služba uspostavlja kontakt van granica zemlje sa bilo kojim licima i organizacijama, pa čak i terorističkim.

Takođe, na Krimu je radila Turska agencija za međunarodnu saradnju, čiji je direktni zadatak bio pružanje socijalno-ekonomske pomoći krimsko-tatarskim povratnicima. I oni su vršili svoju dužnost na Krimu potpuno po zakonu, a njihovi saradnici imali su tajnu misiju da budu posrednici između turske obaveštajne službe i njenih krimskih agenata. To se sve vidi u podacima do kojih je došla ukrajinska kontraobaveštajna služba.

***

Prelaz Krima pod okrilje Rusije uzdrmao je i uznemirio Tursku jer je ona prestala da bude preovlađujuća država na Crnom moru. Uticaj Ankare na samom Krimu takođe je radikalno pao. Pre svega zato što je ruska vlast počela borbu sa krimsko-tatarskim ekstremizmom oličenim u «Medžlisu». A, kako je već pominjano, baš ta organizacija je bila osnovna podrška Turskoj na Krimu.

Turska podržava tatarske radikalne nacionaliste odavno i otvoreno. Njeno rukovodstvo na visokom nivou dočekuje šefove medžlisa Refata Čubarova i Mustafu Džemileva i daje im prostor za sprovođenje antiruskih događaja. Tako je u avgustu 2015. godine u Ankari u prisustvu vice-premijera Turske N.Kurtulmaša održano drugo zasedanje takozvanog «Svetskog kongresa krimskih Tatara», čiji je predsednik bio šef medžlisa R.Čubarov.

Na fotografiji: predsednik Turske R.T.Erdogan (u sredini), bivši šef medžlisa M.Džemilev (drugi levo) i sadašnji predsednik medžlisa R.Čubarov (drugi desno).

Prema nekim svedočenjima, Ankara je pomogla medžlisu da stvori na jugu Ukrajine «muslimanski dobrovoljni bataljon», davala vojnu municiju i slala svoje vojne instruktore za obuku krimsko-tatarskih boraca. Iako tu informaciju poriče tursko MSP, njegovo pobijanje ne izaziva posebne sumnje.

Nije iznenađujuće da je Turska u svojim diplomatskim notama glasno osudila rad Rusije koji je usmeren protiv destruktivnog medžlisa. Tako je u ministarstvu spoljnih poslova Turske negativno odreagovano na zabranu rada tog udruženja i to što su aktivisti udruženja pozvani da krivično odgovaraju za svoja dela, za različite provokacije, upotrebu sile i ljudske žrtve.

Danas taj ekstremistički nacionalistički organ nije mišljenje većine krimskih Tatara i nije izgubio autoritet na poluostrvu. Blokada Krima koju je inicirao medžlis u potpunosti ga je diskreditovala u očima kolega. Aktivisti te radikalne strukture našli su se na marginala, a vođe postale izbeglice. Oni odlaze u sve zapadne zemlje i grubo lažu sa tribina međunarodnih organizacija o «brigama» Tatara na ruskom Krimu.

***

Za Krim, Turska se pridržava namerno kontradiktornog stava. Zvanično ona daje podršku teritorijalnoj celovitosti Ukrajine i ne priznaje prisajedinjenje Krima sa Rusijom. Ali, zar se može očekivati nešto drugo od države koja ulazi u NATO, ima problem sa kurdskim separatizmom i uopšte nije dugoročni saveznik Rusiji na Bliskom Istoku i Zakavkazju.

Tako Turska kao vodeća turkijska država ne može da ćuti kada je reč o Krimu i problemima Tatara – realnih ili izmišljenih. Na taj način grube izjave turske vlasti o zahtevima da se prestane sa ugnjetavanjem krimskih Tatara deluju u značajnoj meri «na publiku». Drugim rečima, to je pokušaj Redžepa Erdogana i njegovog okruženja da «sačuva obraz» pred svojim biračima i partnerima iz Severnoatlanske alijanse. Međutim, sve to ne znači da je naslednica Otomanske Porte izgubila interes za Krim i da je odbila mogućnost da iskoristi krimsko-tatarski narod kao oruđe za sprovođenje svojih političkih zamisli.

Međutim, još u proleće 2014. godine postalo je jasno da rizikovati odnose sa Rusijom zbog Krima, Turska nije spremna da uradi. De-fakto je priznala rusko prisustvo na poluostrvu, o čemu svedoči nespremnost turskog rukovodstva da izlišno opet govori o toj temi u formatu bilateralnih kontakata sa ruskim kolegama. Iz Ankare spokojno gledaju i na pristup turskih trajekata i tankera u lukama Krima, iako Ukrajina to smatra nezakonitim i čak bolesno reaguje na ove činjenice.

Za razliku od zemalja Zapada, Turska nije uvela sankcije protiv Rusije i nije sprovela radikalna pozivanja da se zatvore crnomorski moreuzi za ruske brodove. Turska uzdržanost u februaru i martu 2014. godine doprinela je da tatarski faktor ne utiče na brzo i mirno prisajedinjenje Krima sa Rusijom. Ali Ankara tada nije pravila neprijateljske korake protiv Moskve, ne zato što oseća ljubav prema istoj, već zbog svojih interesa i očuvanja bezbednosti.

Dvoličnost ostaje karakteristika politike Ankare u odnosu sa Krimom do dan danas. Međutim, poslednjih godinu i po u odnosima Rusije i Turske došlo je do radikalnih promena. Turci su srušili ruski avion, a kao posledica tog događaja bio je «hladni rat» između dve države u kojem su se nalazile više od pola godine. Posle Erdoganovog izvinjenja Rusija je ipak oprostila turski «udarac u leđa» i složila se da odmrznu saradnju sa tom zemljom, tako da sada imaju pravo na ustupke.

Jedan od tih ustupaka mogla je da postane konstruktivna politika Turske u krimskom pravcu. To ne znači da je Moskva trebala da traži od Ankare zvanično priznanje Krima kao dela Rusije. Pravi cilj je da Turci prestanu da podržavaju medžlis i sve pokušaje da se izgradi na poluostrvu «tatarska karta» na štetu Rusije.

***

Posle ulaženja u sastav Rusije, Krim je i dalje ostao na vidiku Turske. Ta zemlja od ranije na Krim gleda kao na potencijalnu zonu svog regionalnog uticaja. Bez obzira na ruski status poluostrva, Ankara će pokušati da vrati svoj položaj, koji je izgubljen poslednjih godina. Glavno pitanje kojim putem ide: pokušava da podriva okolinu na Krimu preko radikalizacije tatarskih opština ili da se promoviše transformacija poluostrva u teritoriju saradnje sa Rusijom. Druga varijanta je bolja za sve, uključujući i samu Tursku.

Povoljna pozadina odnosa sa Rusijom, geografska blizina sa Krimom, postojanje na poluostrvu režima slobodne ekonomske zone i dostupnost bliskog krimsko-tatarskog naroda – sve to stvara za Tursku krimski «prozor mogućnosti». Da li se Krim pretvara u prioritetni prostor rusko-turske saradnje? – odgovor na ovo pitanje zavisi od Ankare.

Autor: Kiril Guba, politički analitičar sa Krima
Prevod: Antonela Bijelić