Beograd pred oslobađanjem: Vučko u vučjoj jazbini

Krajem septembra 1944. godine crni „mercedes” je iz pravca Kragujevca prilazio Beogradu. Put, do Ralje uglavnom prazan, bio je sve zakrčeniji. Pre ove varošice vozač bi izbegao neku zapregu na drumu, a što su bili bliže Beogradu, kola i volove zamenila su borna kola i tenkovi. Kamione pune pešadije vukli su tenkovi. Nemački oklop valjao se ka gradu, negde u daljini grmela je artiljerija. Sovjetska.

A ta razdaljina se svakim danom smanjivala, grmljavina je bila sve jača, spremala se odsudna bitka za Beograd. Crvena armija, Narodnooslobodilačka vojska (NOV) i Partizanski odredi Jugoslavije (POJ) su nadirali, dok su se Nemci povlačili ka severu. Pričalo se da su prestonicu pretvorili u neosvojivu tvrđavu, načičkanu bunkerima, artiljerijom i tenkovima. Na prilazima gradu razvijeno je nekoliko prstenova odbrane, kako bi se oslobodioci zadržali i odbacili, ukoliko to bude moguće. Ko bi se onda u tim uslovima vozikao po okolini, pa makar i u crnom „mercedesu”?

Unutra su se nalazila četvorica muškaraca. Trojica u uniformama trupa Nedićeve kvislinške vlade, jedan u civilu. Izgledao je kao ministar, samo što mu se ona trojica oficira nisu obraćala kao nadređenom. Više kao drugu. A ovaj „ministar” kratko odgovara, ponekad se nasmeje, uglavnom sedi zamišljen.

Kroz glavu mu prolaze prizori od pre nekoliko dana. Doduše, tada nije bio u civilu, već u uniformi, unekoliko drugačijoj. Onoj partizanskog majora. Tog tridesetogodišnjeg Miloša Vučkovića, glavnog obaveštajnog oficira Prvog proleterskog korpusa, nekoliko dana ranije na razgovor je pozvao komandant, general Peko Dapčević.

Izazov

Pred legendarnim partizanskim komandantom našao se suvonjav i nizak čovek, nekadašnji vojni muzičar, od samog početka ustanka u partizanskim redovima. Prošao je sve ofanzive, a još od 1941. godine istakao se u onim finim, obaveštajnim radovima. Tako je po zadatku otišao na Ravnu goru, da ispita raspoloženje četnika prema NOP-u. Nizale su se druge akcije, a početak Beogradske operacije dočekao je kao načelnik obaveštajnog odeljenja Prvog proleterskog korpusa. Baš onog kojim je komandovao Peko Dapčević i koji je imao zadatak da podnese glavni teret borbi za oslobođenje prestonice.

Međutim, nevolja je bila u tome što Crvena armija i NOV nisu imali pojma šta ih čeka u gradu. Beogradska ilegalna organizacija bila je prilično slaba, pošto je većina stradala u nekolikim provalama proteklih godina i imala priliku da upozna unutrašnjost Specijalne policije, potom i logor na Banjici i stratište u Jajincima. Oni koji su pretekli teško su slali podatke izvan grada, i to sa velikim zakašnjenjem. A Peku su sva obaveštenja o snazi Nemaca bila od presudne važnosti za dalji tok borbe. Zato je za Vučkovića određen zadatak.



Kada je čuo o čemu se radi, major je pomislio da je došlo do neke zabune. Da on i jedan radio-telegrafista nekoliko dana pre odsudnog napada uđu u grad, tamo se smeste i šalju izveštaje o jačini neprijatelja, raspoloženju naroda, položajima... Ukratko, samoubilački zadatak, s ogromnim šansama da im bude i poslednji, verovatno će skončati već negde na prilazima gradu. Ako se  nekim čudom i uvuku, tamo ih čeka Specijalna policija. Ipak, major Vučković nije mogao da odoli izazovu.

Zajedno s telegrafistom Mićom Mirovićem zadužio je opremu i krenuo na zadatak. Donekle su išli kamionom, ali su ubrzo došli do mesta gde su mogli da se kreću jedino peške, i to noću. Bili su veoma blizu neprijateljskim linijama. Major i telegrafista su se probijali kroz šumu, pretrčavali drum tek posle opsežnog osmatranja, prelazili preko polja. Mića sve vreme ropće, opterećen kao tovarni konjić, na leđima mu i radio-stanica i akumulator, ono što bi u uobičajenim okolnostima nosila dva borca.

Kao za inat, na prvom dogovorenom javljanju štabu stanica otkazuje poslušnost. Mića šalje poruke, ali odgovora nema. Ne zna šta je posredi, ali stanica ne radi kako valja. A kvar može da se otkloni samo u Beogradu. Nastavljaju dalje, šta će. Opet se probijaju kroz šume, kuće zaobilaze u širokom luku. Odmori retki i kratki, nema zadržavanja.  Grmljavina artiljerije u daljini kao da im daje dodatnu snagu.

Ministar

Negde kod sela Popovića, u blizini Sopota, od nekog čobanina saznaju da su u selu partizani. Odlično, moći će makar da predahnu i okrepe se. A u Popoviću Kosmajski odred, nekoliko dana ranije narastao u Kosmajsku narodnooslobilačku brigadu. Jedinica je bila na odmoru, pošto je nekoliko dana ranije razbila četnike u okolini Barajeva. Zamenik komesara Dragoslav Draža Marković, gotovo nepokretan od ranjavanja u nogu godinu dana ranije, priča s majorom Vučkovićem.

Otkud on na njihovom terenu, a da im niko nije javio, a najvažnije, gde je krenuo? Draža je vrlo sumnjičav, ispostaviće se, s razlogom. Nikako mu nije jasno kakvi su to ludaci krenuli u okupirani Beograd, s radio-stanicom i akumulatorom, pa još u partizanskim uniformama. Major je primetio da nije baš toliko lud i da je mislio da negde usput nađe neka civilna odela i tako lakše prođe kontrole.

Slične građe, Draža mu odmah ponudi svoje civilno odelo. Tako je u prostoriju ušao partizanski major, a izašao civil. Njegov primer sledio je i telegrafista Mića, pa su mirniji mogli da nastave put.

Taman što su izašli iz sela, dotrčao je kurir. Preneo je naređenje da se vrate. U dvorištu kuće bio je parkiran automobil. Crni „mercedes”. Poklon Draže Markovića i Kosmajaca, da Miloš i Mića ne tegle onu stanicu po šumama i gorama, do Beograda. Automobil je tek zarobljen na drumu, a u njemu se nalazio pomoćnik ministra socijalne politike i narodnog zdravlja u Nedićevoj vladi, dr Srbislav ĐonićKrenuo do Kragujevca da završi neke svoje poslove, ali nije daleko stigao.

Ubrzo se vozilo opet našlo na drumu, ovaj put s četvoricom putnika. Milošu i Mići pridružila su se i braća Anđelković, Sava i Žika, beogradski ilegalci. Major Vučković u odelu pomoćnika ministra, dok su ostali obukli uniforme Srpske državne straže. Bar je toga bilo u izobilju. A najvažnije, imaju i ministrovu propusnicu za slobodno kretanje. Nadali su se da će to biti dovoljno, i da u mraku niko na kontrolnim punktovima neće zagledati fotografiju.

Brzo su se našli kod Ralje, varošice u kojoj je bila posada Srpske državne straže. Farovi su osvetlili stražara koji je nasred puta stajao i signalizirao vozaču da se zaustavi. Na Vučkovićevo naređenje, šofer je dodao gas, pa je stražar jedva imao vremena da skoči pored puta i izbegne gaženje. Automobil je projurio kroz varošicu, bez zaustavljanja. Onako kako i dolikuje pomoćniku ministra, koji juri važnim državnim poslom.

Rampe

Sad su bili na prilazu Beogradu. Major Miloš gledao je kroz prozor. Vraćao se u grad iz koga je tri godine ranije izašao na jedvite jade, ilegalno. I sada se nadao da će uspeti da isto tako, ilegalno, uđe pravo u vučju jazbinu.

Saobraćaj je bio sve gušći. Pod Avalom opšta gužva. Vozač iskusno mimoilazi kolonu, malo kroz jarak, malo uz trubljenje, ministarsko vozilo ne sme da čeka.

Ako su tu uspeli da prođu, na Trošarini ih je dočekala rampa. I to spuštena. A oko rampe mnogo vojske, agenata. I svi vrlo pažljivo proveravaju dokumenta ljudi koji su namerili u Beograd.

Red se polako pomerao. Vučkoviću i ostatku društva činilo se da kolona bukvalno mili, i da stražari dokumenta proveravaju znatno pažljivije nego ranije. Probijao ih je znoj. Svi su nadohvat ruke držali oružje, a kako su se primicali rampi, otkočili su ga. Ako zatreba, bio je dovoljan sekund da cevi počnu da bljuju olovo. Ipak, nadali su se da do toga neće doći.

Konačno, do „mercedesa” se dogegao nemački feldwebel (narednik). Pratilac je držao „šmajser” na gotovs, dok je on baterijom osvetlio putnike u vozilu. Vučković je nagonski nabio noge ispod sedišta, što je dublje mogao. Naime, nije našao cipele u svom broju, pa je na civilno odelo nosio čizme. Nogavice je prebacio preko sara, ali se i dalje videlo da su čizme. Dok je snop svetlosti šarao po automobilu, major je jednom rukom pružao propusnicu, dok je drugu držao sa strane, na pištolju. Feldwebel je uzeo dokumenta, ovlaš ih pogledao. Nešto je rekao pratiocu, vratio ih i mahnuo rukom. Rampa je podignuta. Ekipa majora Vučkovića konačno je ušla u Beograd, u prolazu pored Nemaca koji su se postrojili u pozdrav.

Kako je bio policijski čas, nije im dugo trebalo da se kroz pust grad odvezu do stana braće Anđelković, u Ulici vojvode Brane. Istovarili su stanicu, akumulator. Konačno, mogli su da odahnu. Jedan od braće odvezao je automobil i sakrio ga u nekoj garaži, da ne privlači pažnju.

Već sutradan Anđelkovići su potegli svoje stare veze. Brzo su našli mehaničara koji je osposobio stanicu, pa je štab Prvog korpusa dobio prvu depešu majora Vučkovića: „Stigli u Beograd, dobro se smestili, nastavljamo po planu.”

A po tom planu, valjalo im je da organizuju i udarne grupe. Ilegalci su se polako okupljali u stanu, svako je dobio zaduženje šta ima da radi kad krene konačni napad. Major je dobio nekoliko lažnih legitimacija s kojima je mogao da se kreće po gradu. Što je najvažnije, i jednu Nedićevog potpukovnika, koja mu je omogućavala da šeta i posle policijskog časa. Uz legitimaciju je išla i uniforma. Onda se Vučković odlučio na verovatno najopasniji poduhvat. 

Glasine

Dva-tri dana po dolasku, na ulazu u zgradu Vlade našao se jedan potpukovnik. Portiru je pokazao legitimaciju, pa je ovome ostalo samo da salutira i propusti ga. Visoki oficir se popeo uz stepenice, skrenuo u hodnik, da bi se ubrzo našao na vratima kabineta predsednika. Iako nenajavljen, sekretar ga je propustio, te se ubrzo našao pred još jednim oficirom. Đeneralom Milanom Nedićem, predsednikom kvislinške vlade.

Nedić ga je upitno pogledao. Potpukovnik je lupio petama i predstavio se. Partizanski major Miloš Vučković. Objasnio je đeneralu da su snage Crvene armije i NOV na domaku Beograda, da Nemci sigurno gube i da je ovo poslednja šansa. Neka Nedić naredi da se jedinice pod njegovom komandom odmah predaju ili neka se pridruže napadačima, pa oružje okrenu protiv Nemaca. Nedić je ponudu glatko odbio. Major je onda tražio garancije da će moći mirno da napusti zgradu. Verovatno zadivljen hrabrošću neprijatelja, đeneral je obećao da neće dizati uzbunu, pa je Vučković išetao i izgubio se u gužvi.

Nastavio je da šalje depeše, svakog dana u određeno vreme. A u njima su bili razni važni podaci. Jedan vojni intendant, svestan mogućnosti da vrlo lako izgubi glavu po padu Beograda, davao je ilegalcima podatke o izdatoj hrani. Ovi su to prosleđivali Vučkoviću, koji je na osnovu broja izdatih hlebova i porcija mesa računao koliko vojnika brani koji deo Beograda.

Po prirodi posla, povezivao se i sa raznoraznim sumnjivim licima, uglavnom onima s crne berze. Uz poneki pištolj ili bombu, nabavljenu od njih, saznavao je i razne zanimljive glasine. Na primer, da upravnik grada Dragi Jovanović već mesec dana neprekidno kupuje zlato. A to znači samo jedno. Sprema se za bekstvo. Negde u inostranstvu samo zlato može da obezbedi kakvu-takvu sigurnost. Njegovim primerom vode se i mnogi drugi funkcioneri, od ministara do policajaca. Ubrzo su se te glasine potvrdile kao tačne. Grad su napustili gotovo svi važniji činovnici, od predsednika vlade naniže. Vozovima su prebačeni u Austriju. 

POVRATAK OTPISANIH
   
Posle oslobođenja, Miloš Vučković obavljao je razne dužnosti. Bio je načelnik obaveštajnog odeljenja Armije, potom i armijske oblasti, predavao je na Višoj vojnoj akademiji JNA. Penzionisan je u činu general-majora. Nosilac je mnogih odlikovanja, a Ordenom narodnog heroja odlikovan je 1951. godine. Umro je 25. avgusta 1992. godine.

Vučkovićev podvig se i danas među vojnim obaveštajcima VOA navodi kao primer akcije u kojoj oficir hrabrošću i drskošću postiže veliki uspeh.

Miloš Vučković je bio i nadahnuće Draganu Markoviću, bivšem beogradskom ilegalcu, potonjem direktoru „Politike” i glavnom uredniku NIN-a, kad je pisao scenario za prvu epizodu serije „Povratak otpisanih”. Osnova priče je više-manje ista, dodato je samo nešto akcije.


* * *


Početak napada na Beograd major Miloš Vučković je sa saradnicima dočekao u svojoj bazi. Čim su počele borbe, prionuli su na svoj najvažniji zadatak. Naime, organizovali su udarne grupe koje su imale zadatak da, po rasplamsavanju borbi, zauzmu najvažnije objekte, od pošte, preko vodovoda, do električne centrale. Pretpostavljalo se da će Nemci pre povlačenja da miniraju sve te strateške tačke i tako izazovu opšti haos. Vučković i njegovi zaslužni su što do ovoga nije došlo. Sve te objekte su zauzeli, i tako omogućili da grad koliko-toliko funkcioniše.

U jednoj od akcija dočekali su i oslobodioce. Doduše, malo je nedostajalo da ih vojska strelja kao špijune i sabotere. Na jedvite jade su objasnili sovjetskim i našim vojnicima, lakim na obaraču, da su obaveštajci i da čekaju baš njih. Major Vučković i njegova ekipa konačno su ispunili zadatak, u vučjoj jazbini.

Autor: Nemanja Baćković
Ilustrator: Milan Ristić,
Zabavnik