Irina Antanasijević: Srbija je Rusiji služila kao primer kada mala zemlja pružii čvrst otpor

O emigraciji Rusa u Srbiju, o životu ruskog Beograda i razlikama između Rusa i Srba u programu „Radio Kuzičev“ na televiziji „Carьgrad“ priča Irina Antanasijević, profesor Beogradskog univerziteta i doktor filologije.

O „ruskom Beogradu“ – malom gradu u velikom gradu „Ruski Beograd“, kaže Irina Antanasijević, osnovali su Rusi u prvom talasu emigracije. „Beli emigranti“ su stvorili svoj mali grad u velikom gradu. Po tom „ruskom gradu“ se još uvek mogu voditi turisti. „Na držačima za zastave pored Skupštine još stoji potpis Romana Verhovskog. On se može i dodirnuti. Tako ćete osetiti taj ruski Beograd. Ja uvek vodim tamo svoje studente“, kaže Irina.

Poseban šarm ruskom Beogradu, po mišljenju profesorke Antanasijević, daju potomci belih ruskih emigranata, koji još uvek žive u njemu. Kada čovek razgovara sa njima, on oseća kao da prošlost ponovo oživljava. Irina naglašava da je u istoriji odnosa naših zemalja, naravno, bilo raznih perioda. Posle svađe „Josipa i Josifa“ (Tita i Staljina) bilo je slučajeva kada su ruski emigranti primoravani da uzmu jugoslovensko državljanstvo. Ali takve stvari se ne pamte tako dobro kao činjenica da je Beograd prvi primio bele oficire i vojnike u emigraciji, primio je Vrangeljevu armiju koju druge zemlje nisu htele da prime. „Vrangelj je umro u Briselu, ali je sahranjen u Beogradu, u ruskoj crkvi na Tašmajdanu. Pored toga, upravo u Beogradu, u Srbiji je nastala Ruska zagranična crkva. Njen osnivač, mitropolit Antonije (Hrapovicki), takođe je sahranjen u Beogradu, u Iverskoj kapeli“, dodaje profesorka.

O sopstvenoj emigraciji i kulturnim razlikama između Rusa i Srba

„I ja sam svojevremeno došla u Jugoslaviju iz Sovjetskog Saveza. Tako se dogodilo da više nema ni Sovjetskog Saveza ni Jugoslavije“, priča Irina. Po njenim rečima, njoj je u emigraciji najteže bilo da se navikne na Srbe, za koje se na prvi pogled čini da su toliko slični Rusima: „Mi se razlikujemo po reakcijama, po odnosu prema životu, po refleksima. Od sitnih kulturoloških razlika stvara se velika slika, kao nekakav mozaik. O tim sitnim razlikama treba dosta voditi računa“.

Sa druge strane, kaže Irina, Srbija je jedna od retkih zemalja gde je pravo zadovoljstvo biti Rus. „Moja deca su odrasla u Srbiji, ali ona smatraju da su Rusi, njima se sviđa da budu Rusi. Ona se ponose time što su Rusi“, priča profesorka Antanasijević. „Vole i da govore ruski. U svim upitnicima koje popunjavaju pišu da su Rusi. I osećaju se kao Rusi, iako, naravno, imaju srpske kulturološke osobine, i navike su im srpske, i pogled na svet im je srbski“.

O Rusiji kao predivnom mitu

Po Irininom mišljenju, u Srbiji od davnina postoji mit o Rusiji: „Rusija je u tom mitu toliko lepa, da bih ja i sama želela da živim u toj divnoj zemlji koju zamišljaju Srbi. To je nekakva folklorna zemlja“. Dominanta tog mita je misao da je Rusija moćna država koja će uvek priteći u pomoć i pružiti zaštitu.

„Srbe veoma boli kada je Rusija slaba. Znate, to je kao što stariji brat treba da bude snažan, a ispostavi se da ipak nema dovoljno snage“, objašnjava Irina.

Po njenom mišljenju, takav stav se ukorenio još dok se Srbija borila za svoju državnost, još za vreme Turaka. „Tada je nastao taj mit, ta ljubav, ta nada, to poverenje. Rusija je zaista pomagala Srbima i u Prvom i u Drugom srbskom ustanku“, naglašava profesorka. Naravno, Srbi pamte i trenutke u kojima Rusija nije mogla da pomogne, kada ih nije zaštitila od bombardovanja NATO-a.

„Može se reći da je tada bilo obrnuto – Srbija je Rusiji služila kao primer. Mala zemlja je pružila tako čvrst otpor“, dodaje Irina.



Govoreći o savremenom položaju Srbije, Irina Antanasijević ističe da je ta zemlja razapeta između pripadnosti Evropi i pripadnosti Balkanu. „Tu se mnogo toga ukršta. I naravno, svaka država ima svoje interese. Interesi malog naroda ne mogu se podudarati sa interesima velikog naroda, jer se mali narodi formiraju po određenom modelu. Oni uvek zavise od nekih većih struktura“.

Rina Bikova,
Ruska reč