Sedam ljubavnih zanosa Laze Kostića

Burni život književnika Laze Kostića zahvalna je tema za sentimentalni roman. Bio je neobična ličnost, a „ispadanje iz reda” u životu često se skupo plaća. Zaseban deo u tom skitalačkom, ali i delatnom životu zauzimaju i žene koje su ga ga nadahnjivale.

JOVANKA KIRKOVIĆ

Laza Kostić imao je devetnaest godina kada se zaljubio u Jovanku Kirković, mladu i lepu Novosađanku, docnije glumicu. Ovaj platonski odnos ostavio je dubljeg traga i u Lazinoj poeziji, na primer, pesmi „Pod prozorom”:

Na zatvoren se prozor

     na krst naslanjaš,

ko kanda bi na krstu

     da grehe otsanjaš.

Da imam sveta vina:

     pričestio bih te,

al putir mi je srce,

     pun krvi nesite;

po njemu ti je, dušo,

     sva duša razneta,

a u njoj sveta tajna

     ljubavnog zaveta.

Razlog rastanka naslućuje se pak u jednoj drugoj pesmi nesrećnog ljubavnika – „Ljubavni dvori”. Pesnik peva da je na draganinim usnama zidao „ljubavne dvorove” čiji je temelj bio od poljubaca, a stubovi od – slasti! Dodaje da „ne vide se zračni dvorovi, al mati ih je vid'la, i mati razori!...” Nesuđena tašta blagovremeno je pokazala svoju moć...

MILA STEFANOVIĆ

Približavajući se tridesetim godinama, opet u Novom Sadu, Laza se zaljubljuje u jednu devojku neobične lepote. Prvi put je Milu Stefanović video na ulici. Njen pogled opčinio je pesnika. Dah mu je zastao u grlu, srce brže zakucalo i – pošao je za Milom, koju su zvali „Mila Zvonareva”.

Posle dužeg upornog praćenja, kad ga je devojka primetila, on je smogao snage da je nešto pita. Nije čuo šta je odgovorila, ali je išao za njom i dalje. Kada je devojka ušla u skroman, mali stan u kome je stanovala sa roditeljima, „u Nikolajevskoj ulici, u kućici sa izgledom na Žitnu pijacu“, nije se zaustavio, kao što bi se očekivalo, pred kapijom, na ulici, premećući po glavi razne mogućnosti ponovnog susreta. Ne, on je produžio za devojkom pravo u stan! Devojčin otac poznavao je Lazu. Ljubazno ga je primio, ponudio mu stolicu i učtivo ga upitao:

– Šta Vas je to, gosp'on Lazo, dovelo k nama?

Laza odgovori kao iz rukava:

– Lepota Vaše kćeri!

Poseta se završila uz obostrane osmehe i Laza je posle često posećivao porodicu Mile Stefanović, sve dok iz političkih razloga nije završio u peštanskog tamnici. Za vreme njegovog tamnovanja, lepa Mila se udala. I to u Rumuniji, za jednog trgovca Srbina.

LJUBICA MEDAKOVIĆ

Laza se posle ozbiljno udvarao Ljubici Medaković, koja je bila vrlo obrazovana, svirala je klavir i čak se bavila komponovanjem. Ali ovde je pesnik imao ozbiljnog suparnika – Mihaila Polit-Desančića. Međutim, Ljubica Medaković ubrzo se udala u Pešti za Ćiru, plemenitog Milekića. Lazini i Desančićevi prijatelji ovo su znali i zato su smislili šalu: obojici su poslali depeše (telegrame), neku vrstu saučešća. U Lazinoj je stajalo: „Lazo, teši Mišu!”, a u Desančićevoj obratno: „Mišo, teši Lazu!”

Zapravo, više je trebalo tešiti Lazu. Desančić se samo udvarao Ljubici Medaković, dok je Laza išao i dalje. On je i zaprosio, ali je od njenih roditelja dobio, kako se to onda govorilo, „košar” – bio je odbijen. Ljubica Medaković je poštovala pesnički dar Laze Kostića, bila ljubazna prema njemu, ali nije osećala ni deseti deo onog zanosa koji je on gajio prema njoj. Svoje razočaranje izrazio je u pesmi „Nevernice”, u kojoj jadikuje za Ljubicom:

Nevernice, moja nevernice,

što se vereš posred vita granja,

zelen-granja moga mladog danja,

te kidukaš mirisavo cveće,

šaren-cveće zanosnih mi snova,

te grizukaš rodove noseće

od smerova i muških smelova,

a slavuju očajnoga čuja,

što cvetiće pesmicama ljulja,

skakutom ga plašiš nemerice,

nevernice, moja nevernice!

MILEVA KUMANUDI

Laza Kostić je i u Beogradu imao simpatiju. Bila je to Mileva Kumanudi, devojka iz ugledne porodice. Naime, njen otac Andrija „Andra” Kumanudi jedno vreme bio je bankar, kasnije državni službenik i najzad trgovački agent u Solunu. I ovde se pojavio jedan suparnik: Milan Kujundžić-Aberdar, pesnik i docnije ministar. Laza i Milan imali su neraščišćene račune. Laza je bio liberal, a Milan naprednjak. U privatnim susretima nisu se najljubaznije gledali, a preko štampe zaplitali su se u žustre rasprave.

Jedanput se Kostić našao u pozorištu, i to baš u loži porodice Kumanudi. Njegov ideal, Mileva, grickala je bombone pa je ponudila i pesnika. Pružajući bombone, Mileva Kumanudi se nasmejala i rekla:

– Ali moram Vam reći da su ove bombone od gospodina Kujundžića...

Uglađeni Laza blago se naklonio i uzvratio:

– Ništa ne mari: što kroz Vaše ruke prođe, to je dezinficirano!

Mileva se kasnije udala za generalnog konzula Milutina Markovića.

PAVA STANKOVIĆ

Slučaj sa kćerkom Josifa Stankovića iz Budima bio je ozbiljniji. Pava Stanković nije bila naročito lepa žena. Očevici tvrde da je lice imala „interesantno”, zatim „velike crne oči” i da je bila „malo razroka”. Ali zaludela je Lazu Kostića, koji je dolazio u dom njenog oca kao i mnogi drugi Srbi, žitelji Pešte. Kad se upoznao s Pavom, Kostić je već uživao ozbiljan pesnički ugled. Pava je pokazivala zanimanje za njegovu poeziju, a posebno za njegovu ličnost ležernog dendija koji je izazivao veliku pažnju.

Večeri provođene u kući Stankovića bile su, činilo se, ispunjene časovima sreće za oboje. Ali, značajno po Lazu, koji je svakoj simpatiji uvek (iskreno ili ne) nudio brak, ovde to nije učinio, bez obzira na to što joj je kroz stihove u pesmi „Oj, ti veruj veru meni!” poručivao:

Oj, ta veruj veru meni!

Zar se nisam dostao kleo?

Moj pupoljče prerumeni,

zar ti nisam dosta veo?

Pava Stanković postala je žena advokata Miše Rogulića. Sujeta mladića od dvadeset i tri godine bila je ljuto pogođena: „Ta zar bi mogla, zemljo huda ti, mogla se zar za drugog udati?... Tek sad se kajem...”

LENKA DUNĐERSKI

„Stari momak i slavni književnik” već je prelazio pedesetu. Posle službovanja, diplomatskog i novinarskog, u Srbiji i Crnoj Gori, ponovo luta, piše – i očekuje katedru prava na jednom domaćem univerzitetu. Od sveg njegovog pozamašnog bogatstva, nasleđenih bačkih salaša, nije ostalo ništa. Sve je iščezlo u burnom romantičarskom, raspusnom životu.

Kada je proćerdao celo imanje, Laza Kostić morao je prevođenjem pravničkih tekstova da zarađuje za hleb, a izvesno vreme živeo je, kao gost, u kući ugledne vojvođanske porodice Dunđerskih.

U ovom gostoljubivom domu čuvenih veleposednika Laza Kostić doživeo je najveću platonsku ljubav. Počela je jednom sentimentalnom pesmom „Gospođici L. D. u spomenicu”. Ona je već otkrila ime voljene: mlada Lenka Dunđerski iz porodice kod koje je Laza sada povremeno živeo.

Lenka Dunđerski, 29 godina mlađa od njega, lepa ali setna, bolešljiva devojka iz ugledne porodice, očarala je Lazu Kostića. Provodio je s njom časove u dugim razgovorima o književnosti, životu, ljubavi...

Krhka Lenka umrla je iznenada, 1895. godine u Beču. Imala je 25 godina. Kostić je bio poražen njenom smrću. Iz ove ponovne usamljenosti, iz očite skrhanosti, nastaje biser Kostićeve poezije, jedna od najlepših ljubavnih pesama napisanih na srbskom jeziku, veličanstvena ispovest „Santa Maria della Salute”:

Oprosti majko, mnogo sam strado,

mnoge sam grehe pokajo ja;

sve što je srce snivalo mlado,

sve je to jave slomio ma'...

JULKA PALANAČKI

Najzad, napunivši pedeset i četiri godine, veliki pesnik stao je pred oltar! Naravno, kao što ceo njegov život nije išao uobičajenim tokom, tako ni ovaj brak nije bio bez neobičnosti. Kostićeva izabranica, gospođica Julka Palanačka nevestinski venac stavila je na glavu u četrdeset i šestoj godini. Čekala je Kostića celih dvadeset penelopskih godina. Evo šta o tome piše jedan Lazin bliski prijatelj:

„Lazina nevesta, najbogatija devojka u Somboru, gospođica Julka Palanački, istrajala je u devičanskoj predanosti punih dvadeset godina naprama protivljenja matere joj da svoju jedinicu uda za – pesnika. I njena čvrsta, karakterna odanost dočekala je naposletku željeni uspeh: mogla je, iako već starija devojka, pružiti ruku čoveku čijim se genijalnim spevovima s punim žarom mlađanog devojačkog srca zanosila.”

Međutim, iako je brak bio sklopljen, Kostićeva tašta dosledno je zagorčavala život zetu, na čiju književnu slavu nije gotovo ništa polagala. Uvek bi nalazila načina da mu stavi do znanja kako je jedan običan prostak koji pokušava da se „oplemeni” velikim bogatstvom njene kćeri.

U Lazi se bude gordost i ponos. Ostavlja porodično gnezdo i nastavlja neuredan život van Sombora. Oskudevao je, ali kući nije hteo da se vrati. Sve je bilo lakše podnositi od tiranije zlobne tašte koja nikad nije mogla da mu zaboravi što je, još kao verenik, jednom igrao karte u kafani i zadocnio na večeru kod verenice, pa kad je pogledao na sat – nastavio kartanje do jutra!

Tek posle taštine smrti, Kostić se vratio supruzi. Ali brak „tvorca naše misaone poezije” nije imao dug vek. Posle svega nekoliko godina – ostaje udovac! Julka Palanački umrla je 1909. godine, iste one kada je Laza Kostić postao redovni član Srpske kraljevske akademije.

Pisac „Maksima Crnojevića” i „Pere Segedinca” dotrajavao svoje poslednje dane u samoći koja ga je tako morila i u mladim godinama i od koje izgleda nije lako mogao da nađe pribežišta. „U potpunom razočaranju u svoje doba, svoj narod i ljude”, oslabljenog srca, Laza Kostić umire u Beču 1910. godine. Sahranjen je na Velikom pravoslavnom groblju u Somboru

Autor: Dejan Tomić
Ilustrator: Dragan Maksimović
Zabavnik