Vapaj Srđanove duše

Kosovo i Metohija obiluje svojevrsnom lepotom, koje nema nigde na svetu. Prelepe crkve, manastiri, koji potiču još iz  trinaestog, četrnaestog veka  svedoče o njenoj prebogatoj  istoriji. Svaki šaka kosovske zemlje zalivena je srbskom krvlju, kao da se Kosovski boj još nije završio, samo su se lica protivnika smenjivala.

Još od osamdesetih godina dvadesetog veka moglo se naslutiti da demonstracije Albanaca neće izaći na dobro, da je to samo uvertira za sprovođenje njihovog plana otcepljenja, na kojem se strpljivo i podmuklo radili decenijama, podržani od strane, kako tadašnjih domaćih političara, tako i vanjskih vladara iz senke...

Samo što su prestali ratovi na području Hrvatske i Bosne i Hercegovine, na Kosovu i Metohiji je situacija dovedena do usijanja. Takozvana OVK (oslobodilačka vojska Kosova) dobro je naoružana i omasovljena, ne prestaje sa svojim provokacijama, napadima i ubistvima, sa ciljem da proteraju, unište i ubiju što više Srba i etnički očiste teritoriju, koja nikada nije bila njihova. 

Selo Lođa, u blizini Peći, bilo je jedno od njihovih jakih uporišta. Dana 6. jula 1998. godine, u dežurni interventni vod stiže dojava da je porodica Vujošević, koja ima veliki broj dece, zarobljena u jednoj kući u selu. Oko tridesetak pripadnika policije kreće prema selu, kako bi izvukli porodicu na sigurno. Dva dana ranije ubijena su dva pripadnika policije, srpske nacionalnosti, koji su pronađeni bez uniformi. Po informacijama kojima su raspolagali, znali su da OVK deluje u ovom području, ali nisu znali o kom se broju tačno radi. Već na samom prilazu selu nastaje opšti metež. Jedinica “Munja” upada u klasičnu “potkovicu”. Opkoljeni sa  svih strana. Dvojica pripadnika policije uspevaju da uđu u kuću Vujoševića i pruže otpor, štiteći ukućane.  Međutim, policajaca je tridesetak, a pripadnika OVK, koje predvodi  Tahir Zemaj - Zmija, sa glavnim komandirom Ramušem Haradinajom, preko 1000!  Teroristi su osuli vatru iz svih raspoloživih sredstava, i od zolje ginu Mirko Radunović i Dejan Prelević, a nekoliko pripadnika je ranjeno. Shvativši nadmoćnost  i nemogućnost bilo kakvog otpora, a bez podrške koja im je preko bila potrebna,  pripadnici policije se povlače prema Peći. U kući Vujoševića dva pripadnika “Munja” su posle dva dana grčevitog branjenja ognjišta i kuće,  uspeli da   izvuku i odvedu nepovređene ukućane na sigurno...  

U jednoj od kuća, tokom napada,  bio je kapetan Srđan Perović-Srđo, koji je završio Vojnu akademiju, i bio pripadnik PJP u Peći. Zbog svog poštenja, patriotizma i dobrote, bio je jako cenjen i voljen od strane svojih kolega. Koliko je bio skroman, govori i to da je biciklom dolazio na posao...

Srđo je posle ekplozije u blizini kuće, gde se nalazio, izašao napolje. Pošto je sve bilo puno dima, koji se mešao sa izmaglicom, po nesreći,   naočare su mu zamaglile. Dezorjentisan poveo se za glasom koji je čuo:

–Srđo, Srđo ovamo!

Prepoznao je u tom glasu svog kolegu sa Vojne akademije Šabana Šalju. Nazirao je  uniforme policajaca, ne znajući da su skinute sa ubijenih policajaca. Krenuo je  u tom pravcu i ne sluteći šta ga čeka. 

Pripadnici jedinice, posle zbrinjavanja ranjenih, shvatili su da nema Srđe i Rajkovića, za kojeg nisu znali da je ubijen. Posle podnošenja izveštaja, Milorad Ulemek, pukovnik JSO(jedinica za specijalne operacije) traži dozvolu za izvlačenje Perovića i Rajkovića. Međutim, nije mu omogućeno!

“Munje”, a sve  mladi ljudi od svojih 22 do 27 godina, ne mogu da se pomire sa tim, ali moraju da slušaju nadređene. 

Za to vreme  Miftar i Binak Šalja dovode zarobljenika u centar Lođe. Srđana Perovića čekalo je nezamislivo mučenje i tortura. Smestili su ga u baraku, improvizovani zatvor, a zatim u  prostorije štaba, gde se nalazio i Gani Kastrati. Ispitivanje je trajalo celu noć, pri čemu je Srđan strašno prebijan. Polomili su mu i ruke i noge. Na sve njegove vapaje da ga razmene  za zarobljene pripadnike takozvane OVK, Miftar Šalja je ostajao nem, sa zluradim osmehom na licu i mržnjom koja je izbijala iz svake njegove pore. Nije hteo da ga ubije odmah... 

Sutradan ujutru, Šalja je okupio meštane, Šiptare i svoje saborce, i izveo Perovića napolje vezavši ga za jedno drvo, a pored je Kastrati zakucao dasku. Šalja se obratio okupljenima i rekao da će istu sudbinu doživeti svaki policajac koji ugrožava albanske žene, decu i starce. Izvadio je nož i mučenom Srđi odsekao uši, koje je Kastrati  zakucao na unapred pripremljenu dasku. Ostavljen je tako neko vreme, a onda odnešen u baraku. Sutradan ujutru Šalja ponovo izvodi Perovića napolje i pred okupljenom masom odseca mu uši i zakiva na dasku. Srđa Pervić je bio u polusvesnom stanju, izmučen, masakriran, kada su ga treći dan izveli ponovo napolje i vezali za drvo. Šalja, taj zločinac i monstrum, glasno preti policajcima, dok otkopčava pantalone Peroviću i odseca mu polni organ, koji Kastrati zakucava na dasku, uz  obrazloženje da više neće silovati Albanke!!! Nedžmija Morina, medicinska sestra iz Lođe, Hira Morina, Giljeta Šalja, Mahuša Šalja,   pripadnice  takozvane OVK , glasno odobravajo i ushećeno kliču  na ovaj postupak Šalje. 

Znajući da Perović kod sebe ima radio stanicu, tokom mučenja Miftar Šalja je držao uključenu. 

U Peći, Srđine kolege, mladići, slušali su njegove krike, vapaje, zapomaganja. Strašno! Zločinac Šalja je namerno provocirao, jer je znao koliko je teško slušati nečije pozive u pomoć,  a biti nemoćan da pomogneš. Pripadnici “Munja”, Srđini prijatelji i  kolege,  odmah su hteli da idu da mu pomognu, ali Milorad Ulemek im nije dozvolio, jer je znao da je to klasična klopka, da ih ima preko hiljadu i da bi svi izginuli. Akcija je morala da se isplanira, da se sakupi i organizuje ljudstvo, a u tom momentu je to bilo neizvodljivo...Vapaji, koji su dopirali preko radio stanice,   parali su vazduh pomešan sa suzama, ljutnjom i nikada niko od njih to nije zaboravio...

Taj isti dan, Srđan Perović je predveče  ponovo izveden iz barake i vezan za džip. Neko vreme, pripadnici  tzv. OVK su ga vukli po selu i vratili na polaznu tačku, gde se jedan od njih, na još živog, pomokrio. Ubacili su ga u auto i sutradan ujutru je  njegovo telo, sa prostrelnom ranom na glavi,  bačeno na sred sela. Tu su ga ostavili još dva dana, a potom zakopali, zajedno sa Rajkovićem,  na kraj sela, pored jedne improvizovane drvene rampe. Svaki stanovnik Lođe je imao obavezu da se pomokri na tom mestu kada ulazi ili izlazi iz sela. Koji primitivizam! Koje skrnavljenje! Kao da im je bilo malo što su živom čoveku uradili nezamislive i nepojmljive stvari, zato što je Srbin i zato što je policajac, koji je radio svoj posao, već su svoje zlo iskaljivali  i po njemu mrtvom... 

U avgustu 1998. godine,  dobro isplaniranom akcijom  pripadnici PJP-“Munje”, zajedno sa JSO, oslobađaju selo Lođu.  Nalaze mesto na kom su  zakopani Srđan Perović i Milo Rajković, na dubini od samo četrdesetak centimetara, vezani u crne najlonske kese.  Drugovi iz jedinice otkopavaju ih i posle  sahranjuju u Peći. 

Zločinci nikada nisu kažnjeni za ovaj masakr. 

Danas, posle toliko godina, malo je njih još među živima koji su bili  pripadnici nekadašnjih “Munja”. Ti malobrojni  nisu zaboravili Srđana Perovića, niti su mogli  da potisnu iz sebe vapaje njegove napaćene, nevine, srpske duše... 

Oni su ih čuli, a mi, znajući za ovu istinu, ne smemo nikada da zaboravimo heroje, koji su  bez pitanja i bez pogovora, upadali u osinja gnezda, ne žaleći svoje mlade živote, da bi spasili i pomogli svom bratu Srbinu i sestri Srpkinji, spašavali srpsku decu, ne žaleći  da nikada više neće videti svoju decu, svoje porodice, koje  su ih uzaludno čekale...

Srđane, slava ti!

(Priča je nastala po svedočenju Zlatibora J., pripadnika PJP- Peć i učesnika u spomenutim događajima...)

Srbska književnica Gordana Pavlović, Član UKS-a i redovan član Matice Srpske