Zabajkalski dnevnik: Uzduž i popreko po medveđem tragu

Dugo putovanje i meditacija u vozu

Moje putovanje na sever Zabajkalskog kraja počinje u vozu, na Bajkalsko-amursk oj pruzi, koja se skraćeno zove BAM. Iz Krasnojarska (4.173 km od Moskve) voz putuje dva dana, a od Moskve ili Sankt Peterburga skoro čitavu večnost, tj. preko 100 sati putovanja sa presedanjem u Severobajkalsku (5.741 km od Moskve).

Truckanje u zagušljivom vagonu sa ležajima može se tretirati kao nužno zlo, ali je bolje doživeti ga kao usporenu teleportaciju. Tamo je izležavanje u prijatnoj kućnoj atmosferi, a ovde meškoljenje na neudobnom gornjem ležaju vagona. Tamo je udubljivanje u posao ili u mobilni telefon, a ovde nema nikakvih briga, jer nema interneta. Tamo višespratnice na sve strane, a ovamo „meditacija” koja traje dva dana, kada se kroz pozor vidi kako „u oblacima vrele prašine, izbeljena suncem kao da je okrečena, leti Rusija sa njenim poljima i stepama, sa njenim gradovima i selima”, kao što je pisao Boris Pasternak u romanu „Doktor Živago”.

Pogled iz prozora. Ilustracija: Sergej Popov

Ta „putnička inicijacija” je bila neophodna, s obzirom da sam se spremala za dvonedeljni pustinjački život u planinama. Ali je bila i prijatna, jer je putovanje BAM-om retka prilika za degustaciju ukusnog bajkalskog dimljenog ili sušenog omulja (Coregonus autumnalis) na stanici „Severobajkalsk” . To je i prilika da se sa obale „baci pogled” na Bajkal dok voz stoji 40 minuta, i da se zadugo utone u tminu Severomujskog tunela.

Kroz planinu tragom medveda

Staza moje ekipe u Kodaru ove godine nije bila laka: stanica Leprindo, prevoj Hadatkanda (2.263 metra nadmorske visine), Verhnjesakukanski prevoj (2.193 m), Medveđi prevoj (2.174 m), kućica hidrometeorološk e službe, Čarska peščara i naselje Nova Čara. Kad se sve sabere, nas troje smo zajedno imali 80 kilograma tereta i 70 masnica, prešli smo 150 kilometara za 14 dana, usput nismo sreli nijedno ljudsko biće i nijedan dan nije prošao bez mokrih cipela. Ali mi smo bili spremni na sve to. Hteli smo da zavirimo u samo srce Kodara.

Ilustracije: Sergej Popov

 

1/3

 

Planinski venac Kodar smo najbolje upoznali kada smo jednog vlažnog i hladnog jutra izašli na stazu, a sve unakolo je bilo obavijeno maglom. Cipele se zaledile, ruke ukočile... A staze u stvari nije ni bilo. Kretali smo se kuda nas je vodila navigacija.

Po rubu litice smo obišli jezero, koje se na jednom mestu videlo između planina i fasciniralo nas svojom tirkiznom bojom. Usledio je kameniti uspon na Verhnjesakukanski prevoj, sve po tragu medveda koji je samo par sati pre nas tuda prošao, i pored tragova ostavio... još ponešto.

Na vrhu nas dočeka zaslepljujuća lepota! Oblaci se za trenutak podigoše te mi sa visine ugledasmo i mesto našeg predaha, i veličinu jezera sa jedne strane prevoja, i ogromni lednik, i dugačku kamenitu dolinu sa druge strane. Surovi i negostoljubivi Kodar bio je zadivljujuće lep.

Ilustracija: Sergej Popov

Krenusmo dalje... Spustili smo se po snežniku, opet tragom onog istog medveda, koji se po tom snežniku još i trapavo klizao na leđima. Preskakali smo sa kamena na kamen, a svaki je bio klizav od mahovine... A zatim je usledila opuštajuća i spokojna šetnja po zelenoj dolini reke Izumrudne. A onda opet prepreke: vodopadi, šipražje patuljastog bora i vrbe, „forsiranje” reke... Sunce i kiša, magla i vedrina, očajanje i ushićenje, uspon i spust – Kodar ne priznaje nikakva „međustanja”.

Ilustracija: Sergej Popov

Samonikli muzej turizma

„Šta, zar je ovde uvek ovakvo vreme?”, „verovatno nemamo sreće sa vremenom”, „kućicu smo zagrejali do -21, a napolju je skoro -40. Srećan nam 23. februar!” – to su zapisi iz sveske u kućici bivšeg odeljenja lokalne meteorološke stanice. Sada kućica služi kao pristanište svim turistima u Kodaru.

Ilustracija: Anton Petrov

Tu su ležajevi na sprat, dugačak sto, peć i malo predsoblje u kome se može sušiti odelo. Međutim, kućica se može shvatiti i kao samonikli muzej turizma. Na zidovima su karte, fotografije putnika, zastave od krpa, zaštitni šlemovi, amajlije od drveta i mnoštvo natpisa na zidovima i tavanici. „Ekspozicija” je pretrpela izvesne izmene od našeg prošlogodišnjeg boravka u kućici. Na primer, ovoga puta smo našli novi crtež olovkom. Ostavili su ga turisti iz Francuske koji su ovde bili prošle zime. Proveli su ovde cela tri meseca! Svaka im čast! Rezultat njihovog putovanja je projekat „BAM” . I mi ostavismo u kućici belešku o našem boravku i krenusmo dalje, u Čarsku peščaru.

Ana Gruzdeva
Ruska reč,