Dukatima prelomio Engleze

Prvi i verovatno jedini Srbin koji je dobio medijski rat protiv politike britanske vlade, i to usred Londona, bio je Filip Hristić, diplomata, političar, državnik. On je 1863. s kneginjom Julijom Hunjadi boravio u Londonu sa specijalnim zadatkom da promeni negativan stav engleske javnosti o Srbima.

U to vreme britanska vlada bila je najpouzdaniji saveznik umirućeg Osmanskog carstva i snažno se zalagala za ukidanje Kneževine Srbije. Ipak, Hristić je preokrenuo javnost Engleske, argumentima i uz angažovanje britanskih lobista koji su podržali Srbe u štampi, putem knjiga i u parlamentarnim raspravama.

Opis londonske misije, kao i života u Srbiji koja se obnavljala ni iz čega, veliki diplomata ostavio je u "Uspomenama", kratkim memoarima, koji su duže od 120 godina čamili u prašini arhiva. Tako je od srpske javnosti ostao skriven recept za dobijanje medijskog rata u kome je mala Kneževina Srbija pobedila moćnu Britansku imperiju. Po dolasku u London visoko društvo se utrkivalo ko će pre organizovati bal ili prijem kome će prisustvovati ugarska plemkinja i srbska kneginja Julija Hunjadi Obrenović, jer je mala Srbija bila egzotičnija od Orijenta. Prisustvo britanskog krema Hristić je koristio da širi istinu o borbi Srba za slobodu i užasnom položaju hrišćana u Osmanskoj imperiji, koju je britanska vlada podržavala.

Uspeo je da održi i predavanje britanskim masonima kojima je Srbiju predstavio kao riznicu minerala i drugih prirodnih bogatstava koja jedva čeka britanske industrijalce. Iskusni diplomata u sećanjima pominje nekolicinu "velikih srbskih prijatelja" koji su u stvari bili moćni lobisti. Filip Hristić nije u svojim uspomenama precizno objasnio zašto su nas toliko voleli, ali iz knjige koju je docnije napisao njegov sin Milan vrlo je jasno da su Hristić i knjeginja u prtljagu nosili zamašnu količinu zlatnih dukata. Lobisti su uz takav podsticaj uspeli da priče o Srbiji stave na naslovnice vodećih britanskih listova, a za nedelju dana izašle su i tri knjige o stvarnim patnjama hrišćana u Turskoj, koje britanska vlast brižljivo skrivala od svoje javnosti.

Vrhunac je bila parlamentarna debata u kojoj je izvestan broj lordova snažno i argumentovano napao britansku vladu da podržava osmansku despotiju jer ih je ona korumpirala, što je, naravno, privuklo pažnju štampe. Engleska vlada nije zbog toga zvanično promenila stav, ali je doživela težak poraz u javnosti, koja je počela da simpatiše Srbiju kao simbol slobodarskih težnji svih naroda Balkana i ključnu zemlju za rešenje "Istočnog pitanja", nasleđa Osmanske imperije.

Za Hristićeve uspomene znali su mnogi njegovi savremenici, koji su ga s mukom nagovorili da ih napiše, a onda ih nikada nisu objavili. Tako je za javnost ostala tajna i neposredno svedočanstvo o naručiocima ubistva kneza Mihaila Obrenovića, ali i kasnijih prevrata, pučeva i revolucija. Ta istorijska greška je ispravljena prošle nedelje kad su "Uspomene" Filipa Hristića, koje je priredila dr Jelena Paunović Štermenski, objavljene u izdanju "Službenog glasnika". Hristić je ovim delom potonjim generacima zaveštao "nacrtanu" mapu interesa i metoda velikih sila na Balkanu koje se do danas nisu promenile.- U porodici je poznata priča da je Filip prvi upozorio kneza Mihaila na zaveru i da ga on nije poslušao - kaže Slobodan Hristić, potomak ugledne porodice.

- Slična priča ponavljala se u kasnijim političkim atentatima u Srbiji, zaključno sa Zoranom Đinđićem. Da li bi srbska istorija izgledala drugačije da je svedočanstvo Filipa Hristića ranije objavljeno.

Naime, Hristića su prijatelji 1863. u Londonu upozorili da za britansku vladu nisu tajna ni Mihailove veze s Rusijom, ni planovi o ujedinjenju balkanskih Slovena. Preneseno mu je da su britanska, osmanska i habzburška imperija saglasne u oceni da je držanje srbskog kneza "vrlo opasno po red i mir na Balkanskom poluostrvu". Hristić je upozoren da se odustalo od organizovanja bune za vraćanje Karađorđevića na presto, zbog Mihailove velike popularnosti u narodu.

- Da bi postigle pad vaše svetlosti Engleska, Turska i Austrija kuraže, potpomažu i množe svim sredstvima protivnike vaše. Sve ove tri sile smatraju da je revolucija u Srbiji nemoguća i da tim načinom ne mogu vašoj svetlosti nauditi. Oni će sigurno promisliti u drugom načinu da do svoje celji dođu - upozorio je Hristić kneza u hitnom pismu, a po povratku iz Londona i usmeno ga je izvestio o saznanjima.

U uspomenama on razočarano beleži da je knez ostao ravnodušan na njegova upozorenja i na druga koja su kasnije stizala s drugih strana "sve dokle ga nije zaverenička ruka života lišila". Pored ovog dramatičnog svedočanstva Hristić je u uspomenama opisao i godine provedene u carigradskoj Porti kao srbski poslanik, kad je morao da se nosi sa predstavnicima najvećih sila sveta u kome je "Istočno pitanje" bilo centralna tema. O njegovom radu, ali i o srbskim političarima, govori poštovanje koje su mu iskazivale britanske diplomate s kojima se najoštrije sukobljavao u Londonu, dok ga je ljubomorna beogradska politička čaršija kudila kao anglofila, slabu ličnost, slugu svih režima.

Dr Jelena Paunović Štermenski je istražujući Hristićev život i delo otkrila je drugačiju sliku, izuzetno inteligentnog čoveka, odanog samo Srbiji a ne prolaznim režimima koji se argumentovano suprotstavljao vrhu vlasti kad drugi nisu smeli. Hristić je čvrsto zastupao stav da Srbi treba da se bave pre svega srbskim, a ne panslovenskim interesima, zbog kojih je Rusija neprestano gurala Srbiju u ratove. Njegovo otvoreno divljenje Britaniji se zaustavljalo na poštovanju njene kulture, dok se protiv turkofilske politike Londona borio svim sredstvima.

- Filip Hristić je neopravdano zapostavljena blistava ličnost, pravi predstavnik srpske elite 19. veka koja je stvarala modernu Srbiju - kaže dr Jelena Paunović Štermenski. - Njegove uspomene su svedočanstvo o duhu doba kad je o uspehu u državnoj službi odlučivao talenat i sposobnost. Hristićev životopis je priča o vrhunskom umu dečaka koga je knjaz Miloš uočio, pozvao na dvor da odrasta s njegovim sinovima, a zatim školovao u inostranstvu. Hristić nije bio izuzetak, tada je postojao program sistematskog stvaranja elite Srbije.

Ugled i uticaj porodice Hristić počinje od Riste, docnije Hriste, Đorđevića iz Samokova, u Toplici, koji se istakao hrabrošću i inteligencijom u Prvom srbskom ustanku. Već 1804. postao je buljukbaša, u rangu majora, zapovednik 1.000 vojnika. Posle sloma ustanka porodicu je prebacio u Zemun, a sam ostao u Beogradu gde je vremenom otvorio abadžijsku radnju, a zatim i bakalnicu, koje su lepo radile. Međutim, kad su se prilike smirile, porodica se ponovo spojila u Beogradu..

 

LOZA HRISTIĆEVIH

LOZA direktnih potomaka Filipa Hristića dala je mnoge značajne ličnosti srbskog društva, a završila se smrću profesora Jovana Vave Hristića, dramaturga, pisca, prevodioca. Opstala je grana porodice koja potiče od Save, Filipovog rođenog brata, koja je u novijoj srbskoj istoriji takođe dala mnoge važne, a malo poznate ličnosti.

- Skromnost je bila postulat vaspitanja u porodici Hristić - rekao je, za "Novosti", Slobodan Hristić. - Prva stvar koju je učilo svako dete bilo je da se ne lakta i ne gura u prvi red po svaku cenu. Porodica Hristić je opstala u mnogim srbskim političkim menama držeći se svojih principa, sve do dolaska komunizma. Pošto je komunistički režim vernost Srbiji smatrao nazadnim, mi smo se povukli iz društvenog života.