Abhazija nije Kosovo, Abhazija je Srbija

U istoriji naših odnosa sa susednom Gruzijom vidi se analogija sa balkanskim događajima. Ali Abhazija nije Kosovo. Abhazija i Srbija su podvrgnute istoj agresiji.

Predsednik RF Vladimir Putin i predsednik Abhazije Raul Hadžimba potpisali su ugovor o savezništvu i strateškom partnerstvu dve države.

Zanimljivo je da posle povratka Krima u sastav RF, abhaski forumi su počeli da bruje, razmatrajući pitanje – treba li da očekujemo pripajanje? Tačke gledišta su tamo bile različite: prema mišljenju pristalica integracije, to bi moglo da podigne standard stanovnika Abhazije, prema mišljenju protivnika, to preti gubitkom abhaskog identiteta. U razmatranjima je nedostajala samo jedna opcija – povratak u „zagrljaj“ Gruzije, posle događaja s početka 90-ih, i naravno, 2008. godine.

Tako sporazum potpisan 24. novembra u Sočiju između Rusije i Abhazije, kao prvo, još jednom dokazuje da nikakvih „grabljivih“ namera Moskva nema, a kao drugo, nećemo zaboraviti da ovde, u Sočiju, samo u maju 2013. godine, sličan dokument (nazvan Deklaracija o strateškom partnerstvu) potpisali su predsednici Rusije i Srbije. O paralelama između Abhazije i Srbije, strpljenju i konturama bezbednosti razgovaramo sa Vitalijem Labahuom, predsednikom Fonda za doprinos razvoju Republike Abhazije.

Gospodine Labahua, u sporazumu o strateškom partnerstvu između Moskve i Suhuma hteli bismo da izdvojimo dva pravca: jačanje međunarodnih veza Abhazije i odbranu u slučaju intervencije. Od sredstava RF će biti izvedena modernizacija abhaske armije. Sa čim je vezano takvo jačanje moći?

- Gruzija se nije rastala od revanšističkih raspoloženja i nastavlja agresivnu politiku. Mi moramo da trošimo ogromne resurse za osiguranje sopstvene bezbednosti, tim pre što sused traži snažne vojne saveznike preko okeana. To smanjuje naše mogućnosti u socijalnom sektoru, zato je prijateljska pomoć ovde vrlo važna. U suštini, Rusija preuzima na sebe osiguranje bezbednosti Abhazije, pošto od sada granica između Abhazije i Gruzije, a ne između Rusije i Abhazije, biće kontura bezbednosti RF. I varvarska agresija kakvoj je svojevremeno podvrgnuta Jugoslavija, neće se ponoviti. Ističem da u potpisanom sporazumu nije manje važan socijalno-ekonomski aspekt. Između Rusije i Abhazije potpisano je preko 80 sporazuma, čiji cilj je poboljšanje standarda, između ostalog situacija oko penzionog osiguranja, obnova infrastrukture, investicije u turizam, proizvodnju namirnica.

Tačnije to je potencijalni odgovor na moguće proširenje Alijanse, mada iz Evrope s vremena na vreme čuju se sumnje u pogledu evroatlantske integracije zemalja na postsovejetskom prostoru?

- Događaji u poslednjih šest meseci pokazuju da zapadne zemlje uošte ne nameravaju da uzimaju u obzir mišljenje Rusije. Na primer, kada je Moskva upozoravala da će podrška majdana dovesti do građanskog rata, ova tačka gledišta se nije uzimala u obzir. Sada postoji jasno razumevanje da NATO neće poštovati svoje obaveze, zato jačanje bezbednosti, nezavisno od toga da li će se primati u NATO postsovjetske republike ili ne, to je vrlo važno.

EU je dočekala sporazum Rusije i Abhazije oštrom kritikom, kao „štetan po stabilnost regiona“. Vaš odnos prema takvom stavu?

- EU će kritikovati svaki sporazum vezan za prijateljstvo Rusije ili jačanje interesa Rusije. Nažalost, sva dejstva evropskih struktura usmerena su ne na konsenzus, već na diktat. Zato ih brine prijateljski odnos Moskve sa Abhazijom i, između ostalog, sa Srbijom.

Mi već nekoliko puta pominjemo u razgovoru Srbiju. Posle 2008. godine vrlo moderno je postalo da se govori da priznavši nezavisnost Abhazije i Južne Osetije, Rusija je izgubila moralno pravo da insistira na celovitosti Srbije.

U istoriji naših odnosa sa susednom Gruzijom vidi se analogija sa balkanskim događajima. Ali Abhazija nije Kosovo. Abhazija i Srbija su podvrgnute istoj agresiji. Kod nas se naselio narod koji nije autohton, zauzeo neku teritoriju (od 30-ih godina 20. veka u Abhaziji je vođena politika promene demografske situacije putem masovnog preseljenja stanovništva iz Gruzije – primedba urednika), zatim je odlučio da je proglasi za svoju. Isto se desilo na Kosovu. Mi vidimo novu koncepciju prekrajanja karte sveta, kada ne etnički razvoj, već upravo prevladavanje u određenoj etapi jedne nacije nad drugom, navodi na otimanje zemlje od autohtonog naroda. Nama je pošlo za rukom da odbranimo svoju teritoriju, između ostalog zahvaljujući pomoći Rusije i ruskih dobrovoljaca.

Svojevremeno predsednik Srbije Nikolić govorio je da potencijalno Beograd može da razmotri pitanje priznanja nezavisnosti Južne Osetije i Abhazije. On je to govorio u Rusiji, tako da su mnogi videli u tim rečima svojevrsni kompliment zemlji domaćinu. Koliko su vam važne veze sa balkanskim zemljama?

- Mi kao niko drugi razumemo Srbe. Nezavisno Kosovo je veštačka formacija, koja nema kulturni i istorijski temelj. EU, pokušavajući da ojača Kosovo, čini to ne radi albanskog stanovništva, već radi slabljenja Srbije. Isto kao što je politika prećutkivanja, ignorisanja problema i potreba Abhazije usmerena na slabljenje Rusije.

Proces priznanja Abhazije i Južne Osetije teče polako. Sporije nego Kosova.

- Vekovne tradicije Abhaza nas uče: ne treba žuriti. Mi postojimo nezavisno od toga da li nas primaju, na primer, u MOK. Mi živimo na svojoj zemlji, po svojim zakonima. Tako da naši srbski prijatelji ne treba tako jako da tuguju zbog Kosova – pravda će pobediti. Na kraju krajeva, na papiru postoji država Zapadna Sahara, koju je priznalo nekoliko desetina zemalja. Ali ona ne postoji faktički. Istovremeno čitav niz zemalja ne priznaje postojanje Kine, ali Kina je jedna od najsnažniih država sveta, i nije joj stalo do priznanja, na primer, Vatikana. I nama je svejedno šta o nama misle neprijatelji, koji ništa nisu učinili kako bi pomogli našem narodu. Mnogo je važnije šta misle prijatelji.

Timur Blohin,