SANDA RAŠKOVIĆ: Zbog EU slepila, režim ne vidi patnju Srba na Kosmetu i u Hrvatskoj

Prvi korak ka formiranju srpsku patriotske opozicij, redakcija “Srbin info” je iskoristila da sa liderima Demokratske stranke Srbije i pokreta Dveri razgovara o aktuelnoj političkog sceni u Srbiji, a oboje su za naš portal poručili da

Na Kosovu i Metohiju, u sredinama gde su Srbi u većini, škole nemaju za grejanje, pa se učitelji i učenici smrzavaju. Istovremeno, Kosovska Mitrovica i sva veća mesta na severu Kosmeta Kosovu dobili su ogromne SNS bilborde sa likom Vučića?

Sanda Rašković – Ivić: Primer koji ste naveli pokazuje nedomaćinsko i bezdušno ponašanje srbskih vlasti prema Srbima na Kosmetu. Pokazuje da im je reklama i propaganda važnije od samih ljudi, pa makar bila i deca u pitanju.

Završeni su izbori u Republici Srbskoj. Sa kojim će snagama zapadno od Drine, Patriotski blok sarađivati i da li imate neku poruku za narod i stranke u Srbskoj?

Sanda Rašković – Ivić: DSS ne želi da se meša u unutrašnje stvari drugih stranaka, niti je to pristojno raditi. Najvažnije je da Srbi u Srbskoj ostanu jedinstveni i da svoje nedoumice probaju da reše sami u međusobnom razgovoru jer ukoliko oni ne razgovaraju u tu pukotinu između njih će se ubaciti neko treći, a taj neko treći  su stranci. A onda ne samo da neće biti mir, nego neće biti ni Republike Srpske. A Republika Srbska je zaista naša svesrbska najveća tekovina, jer to je zapadna srbska država koju imamo, sa kojom možemo  da se ponosimo.

Kako komentarišete činjenicu da mediji u Srbiji više i ne postavljaju pitanja vezana za Kosmet i Republiku Srpsku, naročito predstavnicima partija patriotske opozicije?

Sanda Rašković – Ivić: Ja nikada nisam tražila autorizacije tekstova. Nisam tražila ni da mi postavljaju neka podobna pitanja niti sam izbegavala da odgovorim na nepodobna pitanja. Svakoko postoji jedna medijska blokada koja se izražava i uvežbava prema opozicionim strankama, pogotovo onima koje su evroskeptične i koje imaju drugačiji odnos prema Kosovu i Metohiji, nego što sad ima zvanični Beograd.

Ovih dana se u Hrvatskoj opet priča o zločinima srbskih snaga nad Hrvatima u ratovima 90-ih, pri čemu se zaboravlja da se spomenu stradanja Srba i brani upotreba ćirilice. Povodom toga iz Beograda ne stižu nikakve reakcije?

Sanda Rašković – Ivić: Režim ne vodi računa ni o Srbima u Srbiji, a kamoli o onima u Hrvatskoj. Zaboravili suz ih u ime fatamorgane koja se zove EU, a u međuvremenu srbska vlada treba da pokaže kako smo dobri za Brisel, kako dobro sarađujemo. Nažalost, saradnja u regionu je drugo ime za popuštanje Srbije po svim pitanjima svojim susedima i za srbski zaborav kada su u pitanju srpske žrtve.

Boško Obradović: Najpre treba reći da aktuelna vlast na čelu sa Nikolićem, Vučićem i Dačićem zaaboravila sve Srbe sveta i sve Srbe regiona, iz prostog razloga što u ekspozeu premijera Vučića prilikom sastavljanja poslednje srpske vlade nijednom rečju nije pomenut region i rasejanje, odnosno ukinuta je ministarstvo za region i dijasporu i samim tim pokazano koliko ovaj režim ne brine za Srbe van granica.  Samim time ne brine ni za srpske nacionalne interese koji u vezi Srba koji žive u drum zemljama širom Balkana.

Prosto je degutantno uopšte danas pričati o bilo kakvim hrvatskim stradanjima, a da pre toga ne ispričamo sve ono što je jedna burna, tragična nenormalna istorija stradanja pod Nezavisnom državom Hrvatskom. Dakle, Vukovar 90-ih je tek jedna tema na kraju jednog istorijskog razvoja u kome su isključivo Srbi stradali od ustaške ruke i noža u NDH, u najmostruoznim logorima smrti kakvi su bili Jadovno i Jasenovac. Mi najpre moramo zato tu temu da ispričamo, pa ćemo onda doći do teme Vukovar 90-ih gde ćemo da vidimo kako je došlo do tog Vukovara i šta se tamo zapravo dešavalo.

Mi ne smemo da zapravo pričamo o Vukovaru, jer Vukovar je kraj jedne priče koji se završava rušenjem ćiriličnih tabli, a koje započela u Zagrebu s krajem 19 i po 20 veka. Nije rušenje ćiriličnih tabli počelo prošle godine u Vukovaru  već pre više od sto i nešto godina u Zagrebu.

Zato mora se napraviti kontinuitet srbskog stradanja, jednu vrstu prevencija da nam se ne bi desio novi genocid nad Srbima, na prostorima gde danas žive, nezaštićeni od svoje srpske države koja ih je na neki način zaboravila.