Šešeljeva bolest – jedini rezultat haškog prava

Nekadašnjeg pravnog savetnika Slobodana Miloševića u Hagu Zdenka Tomanovića javnost je zapamtila i po oštroj kritici odnosa Tribunala prema pritvorenicima u Sheveningenu. Upitan da komentariše Miloševićev slučaj u svetlu povratka bolesnog Vojislava Šešelja, Tomanović kaže:

– Kritikovao sam odnos suda prema jednom od osnovnih prava, prava na odgovarajući medicinski tretman. Sud je bio dužan da to pravo obezbedi. A Milošević je simbol kršenja tog prava, tobož u ime nečijeg višeg cilja. Lekar koji je prisustvovao obdukciji, na moje izričito pitanje da li bi Milošević bio živ da mu je sud omogućio da ode u bolnicu na lečenje, odgovorio je: „Da, bio bi živ.” A jedini rezultat haškog prava, posle skoro 12 godina Šešeljevog pritvora, jeste njegovo teško zdravstveno stanje.

Advokati su već nedeljama u štrajku, a vašeg klijenta Miroslava Miškovića optužuju da stoji iza tog štrajka da bi se odugovlačio proces koji država vodi protiv njega. Šta kažete na te optužbe?

Nije Mišković ujedinio advokate, već ministar pravde, koji je pogrešno pristupio problemu. Da je blagovremeno prihvatio očiglednost da se u notarski sistem ušlo nespremno i s nedopustivim greškama, do protesta ne bi ni došlo. Mišković nema veze s protestom. Tvrdnja ministra je podsmevanje i advokatima i pravničkoj inteligenciji.

Zašto vi štrajkujete?

Zato što poštujem odluke Advokatske komore. Uvek sam tako radio jer lojalnost profesiji i komori smatram izuzetno značajnom i pored mojih rezervi u odnosu na obustavu rada. Rukovodstvo komore zaslužilo je lojalnost advokata jer je bilo hrabro i uporno. Uz sve zamerke treba im uputiti čestitke.

Ja sam lično bio protivnik štrajka, naročito zbog poreza, jer bez fiskalnih prihoda nema ni nepristrasnog i efikasnog pravosuđa ni dobrih pravnih škola. Ali najvažniji uslov advokatske nezavisnosti jeste da se advokat oslobodi uticaja koji proističu iz ličnih interesa ili pak iz spoljnih pritisaka, i to treba da znaju oni koji ne poštuju odluke svoje komore.

Sve je u pravosuđu stalo zbog vašeg štrajka, otkazano je više od 120.000 ročišta. Ministarstvo je prihvatilo deo vaših zahteva, ko je onda odgovoran za blokadu?

Čak i ono što je prihvaćeno učinjeno je sa velikim zakašnjenjem i nakon što je prvobitno proglašavano ucenom. Najpre su tvrdili da neće da razgovaraju o porezima, pa su tek onda prihvatili mnoge zahteve advokata. Onda su rekli da je prošlo vreme za razgovor o notarima, a onda, ne samo da su razgovarali o notarima nego su na kraju usvojili i izmenu zakona. Nažalost, ministarstvo je pokušalo da mobiliše podršku javnosti protiv advokata obezvređivanjem naše delatnosti, koristeći čak i lične uvrede.

Uvek su odgovorni oni koji imaju silu i moć i oni koji su jači. Dakle, odgovorno je Ministarstvo pravde.

Slažete li se sa ocenom da ste u javnosti dobili mnogo više publiciteta za svoj štrajk nego što su principijelni protivnici reforme pravosuđa, među kojima ste bili i vi, dobijali za svoj otpor politiziranoj reformi?

Taj medijski prostor je iznuđen. Već duže vreme postoji tendencija da se prikriveno kontroliše naša profesija. Stvara se ambijent da advokat koji brani optužene za ubistvo – podržava ubistvo, ukoliko brani optužene za organizovani kriminal – protivnik je borbe protiv organizovanog kriminala, ukoliko brani političara – njegov je politički istomišljenik. A ukoliko branite neomiljenog tajkuna, ispada da rušite vladu, državu i ne znam više šta sve.

U Americi je više od dvadeset predsednika bilo iz advokatske branše, a u Srbiji je to zvanje doskora bilo prepreka za reizbor sudije u braku sa advokatom.

Advokatura je važna profesija, nije strano telo države i bitno je sredstvo za zaštitu ljudskih prava. Ministarstvo pravde je trebalo da podrži advokate u njihovom nastojanju da se usprotive onima koji imaju višak moći u ovoj zemlji, a ne da ih svodi na nosioce državnog udara ili ne znam šta smo sve od etiketa dobili.

Da li je, po vašem mišljenju, Ministarstvo pravde u bilo čemu u pravu?

Da, jeste. Krenuli su dobro sa prepoznavanjem manjka društvenog interesa u našoj profesiji. Lični interes je danas glavni pokretač za sve aktivnosti i tako je, nažalost, i u advokaturi. Svest o postojanju društvenog interesa, javnog morala, javne savesti je upravo ono što nedostaje, ne samo u advokaturi. I, naravno, sada se svi sudaramo s posledicama nad kojima nemamo kontrolu, i zato svi mi postajemo moralno odgovorni.

Kako objašnjavate činjenicu da Advokatska komora nije štrajkovala protiv rogobatne reforme pravosuđa? Zašto je komora oštrija prema ministru Selakoviću nego što je ikada bila prema Snežani Malović? I zamerate li nešto rukovodstvu komore?

Da, smetao mi je taj različit odnos i uputio sam sličnu primedbu rukovodstvu. Smetao mi je odnos komore prema brutalnom pravnom divljaštvu kojim se pre nekoliko godina sprovodilo reformisanje pravosuđa. Ta reforma je bila pravno-politički skandal.

Nije mi se dopala ni nevaspitana sugestija rukovodstva da se ne javljamo na telefone, ni slični profesionalno nekulturni postupci pojedinih kolega, ljutilo me što ranije nije bilo hrabrosti ili volje da se suprotstavljamo.

Osećate li nelagodu što mnogi osumnjičeni predugo sede u pritvoru čekajući da policija ispita svedoke? Je li borba advokata protiv plaćanja poreza važnija od potrebe da se nastavi proces protiv optuženih za ubistvo Ćuruvije ili Miškovićev proces?

Naravno da osećam nelagodu. Nažalost, trpe svi. Posebno oni koji su u pritvoru, ali i oni koji decenijama čekaju pravdu ili useljenje u bespravno oduzetu garsonjeru, povratak na nezakonito izgubljeno radno mesto i porodice ubijenih. Takvih primera je mnogo. I zato je odgovornost ministarstva još veća jer nisu dugo hteli da prihvate da problem postoji.

Pristupom ministarstva, vladavina prava će možda biti neizvesna budućnost. A jedan od uslova za poštovanje vladavine prava jeste poštovanje advokatske delatnosti, a ne da je vulgarizujete.

Tvrdite da država mora da dokaže svoju nepristrasnost upravo u Miškovićevom slučaju. Zar nije vreme da se država dokaže na primer običnih, siromašnih građana, da bude jednaka prema svima?

To što vi govorite jeste populizam. Mera pravne države je pojedinac. A to znači da se vladavina prava mora dokazati i u odnosu na one koje ne volite. A protiv mog klijenta već postoji kontinuitet u medijskom i političkom linču. Ni ministarstvo nije iskoristilo priliku da afirmiše najvažniju meru pravne države – a to je da se pojedinac zaštiti. A kršenje pretpostavke nevinosti je i javno sugerisanje i izjašnjavanje predstavnika vlasti o postojanju nečije krivice. Nije dovoljno da se pravda vrši, već mora da se vidi da se pravda vrši, a kod nas od nasrtaja pravnog nevaspitanja na pravdu ne možete ni videti vršenje pravde.

----------------------------------------------------------

Milošević: Ovo je pokušaj ubistva

„U pauzi suđenja Miloševiću u novembru 2003, u prostoriji gde smo sedeli, medicinska sestra je izmerila pritisak i utvrdila da Milošević ima 225/145. Odmah je obavestila sudije, ali je veće reklo da nastavlja sa suđenjem”, navodi Tomanović, od koga smo dobili i Miloševićeve beleške.

Kada je toga dana vraćen u zatvor, Miloševiću je ponovo izmeren pritisak i on je tada zabeležio: „U ponedeljak 11. novembra oko 15, prilikom povratka iz Tribunala, izvela me je da mi izmeri pritisak pre nego što se popnem na svoj sprat. Bio je 210/130.”

Kada je posle nekoliko meseci u njegovoj krvi nađen sastojak leka koji se koristi za lečenje lepre, Milošević je zapisao: „Mislim da se radi o pokušaju ubistva.”

Dan pred smrt Milošević je zahtevao hitnu pomoć i, pored ostalog, napisao pismo Sergeju Lavrovu, ministru inostranih poslova Rusije, u kome kaže: „Obraćam vam se u očekivanju da mi pomognete u zaštiti od kriminalne aktivnosti u instituciji koja radi pod znakom Ujedinjenih nacija.”

Sutradan, 11. marta 2006, nešto posle sedam časova, Milošević je nađen mrtav u svojoj ćeliji.

Miroslava Derikonjić