Šarlatani „plave krvi”: Lažni naslednici poslednjeg ruskog cara

Lagali su, uporno tvrdeći da su carskog porekla, i očajnički su pokušavali da to dokažu na sudu. Ali sve uzalud.

Mnogi bi svašta učinili da postanu poznati, ali ovi su stvarno preterali – tvrdili su da su preživeli članovi porodice Romanov koja je pobijena 1918. godine. Neki su im poverovali, ali su na kraju prevaranti ipak raskrinkani, proglašavani za ludake ili očajnike, a ruska kruna je ostala izvan njihovog domašaja. Prava velika kneginjica Anastasija je ubijena sa porodicom 17. jula 1918. godine, ali to nije bilo potvrđeno sve do 2008. godine, kada su njeni posmrtni ostaci iskopani i identifikovani.

1. Ana Anderson – „velika kneginjica Anastasija Nikolajevna”

Ana Anderson, 1955, Nemačka. Izvor: AFP 

Šarlatanka poznata pod imenom Ana Anderson obmanula je mnoge predstavnike carske elite tvrdeći da je četvrta i najmlađa ćerka cara Nikolaja i carice Aleksandre. Istraga koju je finansirao brat ruske carice pokazala je pravi identitet „Andersonove” – to je zapravo bila Poljakinja Franciska Šankovska, fabrička radnica koja se lečila od duševne bolesti.

„Ana” je 1920. godine pokušala da izvrši samoubistvo, pa su je poslali u centar za mentalno obolele u Berlinu. Tamo je odbila da kaže svoje ime. Jedan pacijent je mislio da je ona zapravo velika kneginjica, a kasnije su ovu legendu podržali ruski emigranti.

Dve godine kasnije Andersonova je i sama počela da priča ljudima kako je ona velika kneginjica Anastasija.

Ana se preselila u SAD 1928. godine, gde je živela na račun ruske princeze Ksenije Grigorjevne, daleke rođake porodice Romanov. Nakon neuspelog pokušaja da dokaže svoje carsko poreklo vratila se u Nemačku.

Više od 20 godina bezuspešno se borila po evropskim sudovima, pokušavajući da ih ubedi u svoju priču. Vratila se u SAD 1968. godine, udala se za bogataša i dobila američko državljanstvo.

Umrla je 1984. godine u Virdžiniji. DNK testovi urađeni nakon njene smrti isključuju bilo kakvu povezanost sa carskom porodicom.

2. Evgenija Smit – „velika kneginja Anastasija”

Evgenija Smit. Izvor: Arhiv

Kao kneginjica Anastasija Nikolajevna predstavljala se i Evgenija Smit, čije je pravo ime bilo Evgenija Drabek Smetiško. Ona je zapravo bila umetnica i spisateljica ukrajinskog porekla. Preselila se iz Bukovine u SAD 1929. godine.

Smitova se 1963. godine pojavila u Čikagu, otišla kod jednog izdavača i pokazala mu neku knjigu, tobože rukopis koji joj je dala velika kneginjica. Izdavač je posumnjao u njenu priču i predložio joj da se testira na detektoru laži. Test je pokazao da Evgenija ne govori istinu, posle čega je ona promenila izjavu i počela da se predstavlja kao sama velika kneginjica Anastasija. Što je najčudnije, ovog puta je test na detektoru laži pokazao da Smitova govori istinu.

Evgenija Smit je autorka vrlo maštovite knjige „Autobiografija njenog carskog visočanstva Anastasije Nikolajevne” (“Autobiography of HIH Anastasia Nicholaevna of Russia”), u kojoj detaljno govori o „svom” životu u carskoj porodici i o tome kako se spasla od boljševika.

Umrla je 1997. godine u Roud Ajlandu. Sahranjena je u pravoslavnom manastiru.

3. Marga Buts – „velika kneginjica Olga Nikolajevna”

Marga Buts. Izvor: Legion Media

Smatra se da je Marga Buts bila najuspešnija od svih koji su sebi pripisivali pripadnost porodici Romanov. Ona je tvrdila da je Olga, najstarija ćerka cara Nikolaja II.

Marga se prvi put pojavila u Francuskoj početkom Drugog svetskog rata. Sakupljala je novac od naroda za veliku rusku kneginjicu, koja je tobože čudom izbegla pogubljenje. Marga je kasnije uhapšena zbog prevare, a na sudu se izjašnjavala kao pripadnica poljske aristokratije.

Posle izvesnog vremena Marga je ponovo „isplivala”. Bilo je to 1950. godine. Ovoga puta je tvrdila da ništa ne zna o svojim ranijim prevarama. Poverovali su joj veliki vojvoda oldenburški Nikolaus i naslednik nemačkog prestola Vilhelm. Oni su izdržavali Margu sve do svoje smrti.

Kada je već pomenuta Ana Anderson postala poznata, Marga je iznela u javnost svoju priču o carskom poreklu. Svim silama se trudila da uništi Aninu reputaciju. Napisala je knjigu o svojoj Butsova je umrla 1976. godine u naselju Sala Komačina u Italiji. Svoje poslednje dane provela je u samoći, odbijajući da primi novinare.

4. Mihal Golenjevski – „carević Aleksej Nikolajevič”

Mihail Golenjevski. Izvor: Getty Images

Mihal Golenjevski bio je poljski oficir i agent kontraobaveštajne službe. Krajem pedesetih godina je radio za poljsku tajnu službu i sarađivao sa sovjetskim KGB-om.

Postao je trostruki agent, jer je i poljske i sovjetske tajne odavao agenciji CIA. U januaru 1961. godine pobegao je u SAD i zvanično počeo da radi za CIA. Iste godine ga je poljski sud osudio na smrtnu kaznu. 

Posle nekog vremena provedenog u Americi počeo je da se predstavlja kao carević Aleksej, najmlađi i jedini sin cara Nikolaja II. Govorio je da je čitava porodica još uvek živa, ali mu je mali broj ljudi poverovao.

Kako bi dokazao da je carskog porekla Golenjevski je pokušao da pronađe svoje sestre. „Ponovo” se sastao sa gorepomenutom Evgenijom Smit, za koju je tvrdio da je njegova sestra. Smitova je takođe govorila da je Golenjevski njen brat.

Međutim, dokumenti Golenjevskog pokazali su da je rođen u Poljskoj 18 godina nakon rođenja carevića Alekseja. U svoju odbranu Golenjevski je rekao da boluje od hemofilije, nasledne  bolesti od koje je bolovao carević Aleksej, pa zato izgleda mlađi nego što jeste. Nekoliko ljudi mu je poverovalo, a CIA mu je dala otkaz zbog laži.

Golenjevski se sve do svoje smrti 1993. godine bezuspešno borio da povrati svoje „pravo” ime.

5. Ceclava Čapska – „velika kneginjica Marija Nikolajevna”

Ceclava Čapska i Nikolaj Dolgoruki, 1919. Izvor: Legion Media

Ceclava Čapska je prvi put zapažena 1919. godine u Rumuniji, gde je bila pod zaštitom rumunske kraljice Marije. Tamo se udala za ruskog princa Nikolaja Dolgorukog, sina generala Aleksandra Dolgorukog, i u to vreme je počela da se predstavlja kao velika ruska kneginjica Marija Nikolajevna.

Prema njenim rečima, svi članovi carske porodice su izbegli smrt, osim „njenog oca” Nikolaja II i slugu. „Potvrdila” je identitet gorespomenute Ane Anderson i Marge Buts, koju je lično poznavala.

Umrla je 1970. u Rimu. DNK test urađen nakon njene smrti pokazao je da ona nema nikakve veze sa carskom porodicom.

Posle nekog vremena pojavio se čovek po imenu Aleksis Brimejer, koji je tvrdio da je povezan sa carskom porodicom Romanov i ostalim evropskim dinastijama. Brimejer je bio poreklom iz Belgijskog Konga, a otac mu je bio luksemburški inženjer. Rekao je da su svi članovi porodice Romanov pobijeni osim njegove „bake” Marije (Ceclava Čapska), koja mu je „ostavila” ruski presto.

Brimejer je govorio da mu je ruski princ Dolgoruki bio deda. Koristio je lažne kombinovane titule, kao što je „princ anžujski Durasov Romanov Dolgoruki Burbon od Kondea”, zbog čega ga je tužila porodica Dolgoruki. Pošto nije uspeo da zadivi javnost, smislio je ime „njegovo svetlo visočanstvo princ Kevenhiler-Abenzberg”, ali ga je tužila princeza Kevenhiler.

Posle nekoliko godina je neočekivano dobio pasoš Kneževine Silend (mikronacije koja polaže pravo na vojnu platformu u Severnom moru, 12 kilometara od obale grofovije Safok u Engleskoj) na ime „njegovo visočanstvo princ Aleksej Romanov Dolgoruki”.

Aleksis je na mnogo načina pokušao da se domogne titule, pa se čak obraćao pojedinim plemićima sa molbom da ga usvoje. „Nesuđeni princ” se svim silama borio za carsku titulu do same smrti. Umro je u Madridu 1995. godine.

Irina Sidorova,
Ruska reč