Zar Rusija (ni)je pomogla Srbiji kroz istoriju? (2. deo)

Čak i ako se uzme samo materijal 19. veka, vidi se koliko je glupo popularno pitanje „Kad nam je to Rusija pomagala u istoriji“. U 20. veku su se dogodila još dva strašna svetska rata u kojima je Rusija dva puta praktično spasavala samo postojanje srpske države i nacije.

Rusija je ušla u Prvi svetski rat 1914. godine iako nije bila spremna za njega i u znatnoj meri zbog toga što nije mogla ostaviti Srbiju na milost i nemilost sudbine. Naravno, sukob Rusije i Nemačke bio je neminovan, ali on nije obavezno morao da se dogodi upravo u onom trenutku. Da je Rusija imala još godinu dana za mobilizaciju, rezultat rata bi bio drugačiji.

Ali mnogi srbski istoričari, a i mnogi današnji rusofili, nekako više cene to što je Nikolaj Drugi svojom ličnom intervencijom spasao srpsku armiju i primorao Francuze da ih evakuišu na ostrvo Krf, nego to što smo mi uopšte uvučeni u taj rat. Srbi su i inače skloni u većoj meri nego mi da vide ulogu ličnosti u istoriji. Eto, Nikolaj Drugi je rekao reč i odmah je srbskom narodu postalo bolje. I sada je isto tako. Putin će telefonirati, reći će reč i biće dobro. Nažalost, tako veoma retko biva u istoriji.

Drugi momenat koji je važno spomenuti: u Srbiji malo ko shvata šta je za Rusiju bila revolucija 1917. godine, revolucija do koje ne bi ni došlo da nije bilo Prvog svetskog rata. Srbi uglavnom ne vide razliku između carske Rusije, sovjetske Rusije i savremene („Putinove“) Rusije. Puno sam puta skretao pažnju mojih srbskih prijatelja na presecanje ulica Cara Nikolaja Drugog i Maksima Gorkog u Beogradu. Gorki je proslavljao boljševizam, bio je omiljeni Staljinov pisac. A to što se ulice nazvane u njihovu čast nalaze blizu, pa čak se i presecaju, lično za mene je uvreda. To vam je kao da u Moskvi imate raskrsnicu ulica Draže Mihajlovića i Maršala Tita. Inače, Trg Tita u Moskvi i dan danas postoji. Znaju li mnogi Srbi koji žive u Moskvi da u gradu postoji Trg Tita?

Uglavnom, mnogi Srbi ne shvataju u kojoj je meri revolucija bila tragična po Rusiju, ne shvataju da nema direktnog kontinuiteta između carske i boljševičke Rusije. U Srbiji se redovno pojavljuju članci sa porukama poput „Rusiju su velikom napravila tri Vladimira: Sveti Vladimir, Vladimir Lenjin i Vladimir Putin“. Kada neki Rus ugleda takav naslov, on često ne zna kako da reaguje. 

Fake news: još jednom o „mnogim srbskim devojkama i bakama koje su silovali ruski spasioci“

Rezultat Drugog svetskog rata u Srbiji se takođe različito tumači. Jedni ga shvataju kao oslobođenje Srbije od nacizma i vaspostavljanje srpske državnosti u okviru Jugoslavije, a drugi po primitivnom postsocijalističkom modelu, tipičnom za Istočnu Evropu, smatraju da je to bila komunistička okupacija, da je jedan agresor zamenio drugog, dodajući i da je Jugoslavija na kraju krajeva upropastila srpsku nacionalnu državu i dovela Srbiju do sadašnjeg jadnog stanja.

Reklo bi se da je sada ipak uspešno prevaziđena inercija koja je ostala još od socijalističkog doba, kada su posle Titove i Staljinove svađe počele da se štampaju svakojake propagandističke izmišljotine o tome da su „ruski oslobodioci“ silovali milione Srpkinja od 9 do 90 godina. Jasno je da nijedan rat u principu ne može da prođe bez ikakvih ekscesa. Nema ratova bez pljačkanja i nasilja. Nemci su se možda, u celini gledano, neko vreme ponašali relativno kulturno, ali ko kaže da nemački vojnici nisu pljačkali i silovali – taj bezočno laže. Nemci su pri tome bili razmešteni na teritoriji Srbije, dobro su bili opskrbljeni svim što je potrebno za svakodnevni život. A nesrećni ruski vojnici, pre nego što će doći u Srbiju, prošli su celu teritoriju SSSR-a koju su oslobađali, zatim Rumuniju, a zatim Bugarsku. Nesrećni, namučeni i bez normalne uniforme (front se veoma brzo pomerao i jedinice za logistiku nisu stizale prve borbene redove).

Koliko je uopšte korektno da Srbi porede ponašanje nemačkih i sovjetskih vojnika, kada su Nemci radili onakve stvari kakve se, na primer, opisuju u stihovima Desanke Maksimović „Krvava bajka“? To je retoričko i etičko pitanje...

Možda toga i ne bi bilo u srbskoj masovnoj svesti da nije bilo 1948. godine i knjižica kao što je ona pod naslovom „Zločini pod plaštom socijalizma“. Postoje dokumenti gde je navedeno da su svi takvi zločini istraženi i da su čak i visoki oficiri, ako su uhvaćeni u nečem sličnom, ražalovani i poslati kao obični redovi na front, ili u logore (detaljnije o temi ruskih silovanja u Srbiji pročitajte u člancima Crvena armija: oslobodilac ili okupator? i Ko prlja sećanje na Crvenu armiju?). Najpre je ta propaganda intenzivno usađivana u mozak naroda, a zatim smo se mi pomirili sa Jugoslavijom i sve te knjige su bez suvišne buke povučene iz biblioteka.

Ali to je ljudima ipak ostalo u sećanju. Činjenica, međutim, da sva ta izmišljotina nikada nije bila opovrgnuta kako dolikuje upravo je plodno tlo za glasine i masovno sujeverje. Đilas je pružio svoj veliki doprinos pisanju sličnih spletaka zato što je njegovoj ženi Mitri Mitrović neki sovjetski tenkista predložio nešto nepristojno ne pitavši ko je ona, a ona se mnogo uvredila. I Đilas je lično bio ozlojeđen na čitavu sovjetsku armiju.

Te glasine pothranjuje i zapadna propaganda, knjige nekog tamo Entonija Bivora. U Nemačkoj je, naravno, sve bilo drugačije nego na Balkanu. Kada je sovjetska vojska stigla do Nemačke, mnogi su imali želju da se lično osvete za svoje najbliže, za sav onaj užas koji su videli oslobađajući svoju otadžbinu od nacista. Procenat pljačkanja i silovanja otkako je sovjetska armija ušla u Austriju, pa čak i u Mađarsku, primetno je porastao. Ali sve to nisu nikakvi milioni, nego desetine-stotine slučajeva. U Srbiji i Bugarskoj je bilo nekih pojedinačnih slučajeva.

Nikita Bondarev,
Ruska reč