Breton-Vudska konferencija i SSSR

Ove godine se navršava 70 godina  otkako je u SAD-u,  gradić  Breton-Vuds (država Nju-Hempšir) od 1. do 22.juna 1944.godine  održana konferencija sa zvaničnim nazivom „Monetarno-finansijska konferencija Organizacije Ujedinjenih nacija“ (The United Nations Monetary and Financial Conference), koja je ustanovila bazu posleratnog svetskog monetarno-finansijskog sistema. Konferenciji je prisustvovalo  730 delegata iz 44 zemlje - učesnice antihitlerovske koalicije.  Predsedavao je ministar  finansija SAD Henri Morgentau. Delegaciju SAD je predvodio Hari Vajt, visoki funkcioner u Ministarstvu finansija, delegaciju Velike Britanije  poznati ekonomista i funkcioner Ministarstva finansija Džon M. Kejns, delegaciju SSSR-a – zamenika ministra za spoljnu trovinu M.S. Stepanov,  delegaciju Kine – Čang Kaj Šek
 
Toj konferenciji su davale delegacije SAD i Velike Britanije. H. Vajt i DŽ. Kejns su imali unapred pripremljene predloge o tome kako treba posle rata da izgleda svetski monetarno-finansijski sistem. U nekim pitanjima pozicije Amerikanaca i Engleza su se podudarale, a u nekim je bilo principijelnih razlika. Kejns je predlagao da se za finansijski obračun  strana  formira Međunarodna klirinška komora i da se uvede nadnacionalna novčana jedinica koja bi se zvala „bankor“, pri čemu je preporučio da  se potpuno ukine zlato kao svetski novac.  Vajt je predložio da se kao svetski novac koristi američki dolar, čijom emisijom se od 1914.godine bavio Sistem federalnih rezervi SAD. Da bi se to ostvarilo Amerika je bila spremna da obezbedi slobodnu razmenu dolara za zlato, na bazi fiksiranog zlatnog pariteta. Da bi se omogućila ravnoteža platnih bilansa pojedinačnih zemalja i da bi se održala stabilnost kurseva valuta (u odnosu na SAD dolar) predloženo je da se formira Međunarodni monetarni fond (MMF) koji bi zemljama dodeljivao  stabilizacione kredite. A kako bi se obnovila posleratna ekonomija predlagano je da se osnuje Međunarodna banka za obnovu i razvoj (MBOR) koja bi kreditirala realizaciju investicionih projekata.

Pobedila je pozicija SAD čija je vojna, politička i ekonomska snaga u Breton-Vudsu odigrala  odlučujuću ulogu. Do tada je u podrumima trezora   SAD bilo već sakupljeno približno 70% svetskih rezervi zlata (bez SSSR-a).

* * *

O učestvovanju SSSR-a na Breton-Vudskoj konferenciji odlučivao je J.V.Staljin. To nije bilo nimalo lako. Svi su shvatali da je Vašington zamislio da konferenciju iskoristi za međunarodno-pravno  učvršćenje sopstvene finansijsko-ekonomske dominacije u posleratnom svetu. Takođe nije izazivala sumnju ni činjenica da će na toj konferenciji Velika Britanija da se povuče pred Sjedinjenim Državama – ona je već imala prilike da se bori za opstanak svog kolonijalnog sistema  da se ne bi pretvorila u drugorazrednu zemlju.

Još nije  bila formirana ni Organizacija Ujedinjenih Nacija, a Vašington je već izašao sa inicijativom da se sastanak u Breton-Vudsu nazove „Konferencija Ujedinjenih Nacija“. Vašington nije ni malo sumnjao   da će konačne  odluke konferencije biti one, koje trebaju upravo njemu.

Staljin je imao dobre (može se reći i – poverljive) veze sa američkim predsednikom Frenklinom Ruzveltom. Često su zaključci  njihovih susreta bili najbolji mogući. Međutim nema nikakvih naznaka da je Ruzvelt aktivno učestvovao u pripremi Breton-Vudske konferencije. Smatra se da je američke predloge pripremao  visoki funkcioner američkog trezora (ministarstva finansija) Hari Vajt koji je bio imenovan za rukovodioca američke delegacije. Ličnost H. Vajta mnogi ekonomisti i istoričari proučavaju i o njoj diskutuju već više decenija. Vode se sporovi o tome da li je on bio sovjetski agent. Njegov biograf D. Riz podseća na tajne veze Vajta sa komunističkom partijom SAD, pa čak sumnjiči Vajta da je špijunirao u korist SSSR-a. Emigrant Oleg Gordijevski je govorio da je Vajta još 1935. – 1936.godine  zavrbovao NKVD SSSR-a.  Po onome  što se pouzdano zna, Vajt je simpatisao Sovjetski Savez. Maštao je da će se posleratni svet bazirati na savezničkim odnosima SAD i SSSR-a. Možda je čak doprineo da se donesu neke odluke u korist SSSR-a (u ministarstvu finansija je bio odgovoran za pitanja međunarodne finansijske saradnje). Postoje i dokazi da je   preko sovjetske rezidenture u SAD-u  prenosio Moskvi  tajna dokumenta. Činjenica da je kršio američke zakone je dokazana, ali da li je bio sovjetski agent ili ne – nije dokazano.

* * *

Koliko je Vajtov program koji je ponuđen na konferenciji u Breton-Vudsu uzimao u obzir interese SSSR-a? U tom modelu posleratnog monetarno-finansijskog uređenja sveta koje je Vajt  uspešno proturio na toj konferenciji, uloga i mesto Sovjetskog Saveza uopšte nisu odgovarali statusu SSSR-a kao svetske sile. Šta više, nalazeći se u predloženom monetarno-finansijskom sistemu, SSSR je mogao   vrlo brzo da izgubi taj svoj status. Sistem je bio amerikano-centričan, ili još preciznije – dolaro-centričan. U takvom sistemu SSSR nije mogao da opstani  čak  ni kao mlađi partner Vašingtona – kao Velika Britanija, već samo kao drugorazredna zemlja.

Dovoljno je da se pogledaju   količinski parametri tog sistema. Pod pritiskom SAD na konferenciji je izvršena  sledeća podela kvota i glasova za Međunarodni monetarni fond. Ukupan iznos kvota MMF-a  je određen sa 8,8 milijardi dolara. Evo kako su  one bile podeljene među „Velikom petoricom“ (u milijardama  dolara): SAD – 2,5;Engleska – 1,3; SSSR – 1,2; Kina – 0,55;  Francuska – 0,45. Svaka država – članica je automatski dobijala 250 glasova, plus dopunski glas na svakih 100 hiljada  dolara sopstvene kvote. Na kraju,  ukupna količina glasova je iznosila 99 hiljada, pri čemu  su SAD dobile 28,0%; Velika Britanija – 13,4; SSSR – 12,0; Kina 4,8 i Francuska 4,8%. Kada se procenti saberu tri zemlje „Velike petorice“ – SAD i njeni mlađi partneri – Velika Britanija i Francuska - imali su zajedno 46,2% glasova, što je bilo više nego dovoljno da Vašington i MMF donesu bilo kakvu odluku, koja je za njih važna.

* * *

Mislim da su mnogi istraživači precenili ulogu H. Vajta u vezi sa   formiranjem monetarno-finansijskog sistema. Prvo zato, što poslednja reč u Ministarstvu finansija SAD nije pripadala njemu, već ministru - Hariju Morgentau -  koji, obzirom da je bio  ministar od 1934.godine, ništa lošije od Vajta  nije znao   finese svetskih finansija, te je   kontrolisao   Vajtov  rad na pripremi američkih predloga. Uostalom, ni Morgentau nije bio poslednja instanca. Danas se izuzetno retko pominje Mariner Ekls, mada je on predstavljao izuzetno važnu figuru. Kao i Morgentau, Ekls je od 1934.godine bio na najvišim položajima u zemlji, konkretno - bio je predsednik Saveta uprave Federalnog sistema rezervi. Morgentau i Ekls su radili u sprezi, samo što je prvi sa svog položaja otišao 1945.godine, a drugi – 1948.  Ekls je na Olimp monetarne vlasti došao iz biznisa, spadao je među najbogatije milijardere. Pri tome je uvek bio figura u senci, mada  je imao vrlo bliske odnose sa bankama Vol-strita koje predstavljaju glavne akcionare FSR. Odnosno, osnovne ideje o posleratnom uređenju finansijskog sveta su zavisile od bankara i Sistema federalnih rezervi, drugim rečima, od onih predstavnika svetske finansijske oligarhije koji su svojevremeno pripremali projekt  pod nazivom „Drugi svetski rat“. Sada su nameravali  da požanju plodove tog projekta. A što se tiče gospodina H. Vajta – on je jednostavno stavljao na papir njihove planove koji su se na to odnosili. Međutim,  predsedniku F. Ruzveltu nije dozvoljavano da se toj kuhinji previše približi.

* * *

Mislim da su Staljinu rezultati rada predstojeće konferencije bili poznati mnogo pre početka njenog rada  i to ne zato što je Moskvi predat program američke delegacije i nacrti odluka konferencije. Još 1943. su i Kejns i Vajt prilično često i otvoreno objavljivali šta misle i predlažu u vezi sa budućim uređenjem svetskog finansijskog sistema. Vašington nije preterano krio svoje imperijalne težnje i planove da se dolar pretvori u svetsku valutu.

Ali bez obzira na to Staljin je odlučio da SSSR učestvuje u radu konferencije. Prvo, on je čekao da Amerika najzad otvori drugi front i da na poljima na kojima će se voditi bitke bude energičnija. Naravno, i bez Amerike hitlerovska  Nemačka bi bila uništena, ali kada bi se otvorio drugi front rat bi mogao da se   završi ranije, a gubici Sovjetskog Saveza u ljudima bi bili manji. Drugo, i dalje je važio američki program „lend-liz“-a, u kome je   SSSR-u dopremano oružje, oprema, hrana, ostale robe. Rokovi programa su periodično produžavani, Staljin se nadao u pomoć SAD i kada se rat završi. A kada je krajem 1943.godine u Teheranu  došlo do susreta Staljina i Ruzvelta, američki predsednik je obećao da će Amerika SSSR-u pružiti kredit u iznosu od 6 milijardi dolara.

Staljin je u proleće 1944. definitivno odlučio da će učestvovati na konferenciji. U aprilu je Moskva dobila tajnu poruku od sovjetskog agenta iz Vašingtona Donalda Maklina (on je pripadao   „kembričkoj petorici“),  a u Vašingtonu je bio prvi sekretar   Ambasade Velike Britanije. Rečeno je da  je Vašington spreman da kredit poveća na 10 milijardi dolara. Narodni komesar za inostrane poslove SSSR-a Vjačeslav Molotov je odmah preko sovjetskog ambasadora  u Vašingtonu Andreja Gromika saopštio Stejt departmentu SAD da je sovjetska strana spremna da učestvuje na konferenciji.


Na konferenciji je sovjetska delegacija uglavnom slušala i sa strane posmatrala  englesko-američke sukobe. Rukovodilac delegacije, zamenik narodnog komesara za spoljnu trgovinu SSSR-a M.S. Stepanov je bio malo poznat, posebno u društvu figura kakvi su bili Džon Kejns, Hari Vajt ili Čang Kaj Šek. U diskusijama se sovjetska delegacija doticala samo pojedinih  pitanja.  Potpisala je kominike konferencije, složila se sa svim odlukama i učtivo je napustila tihi gradić Breton-Vuds.

* * *

Trebalo je da učesnice konferencije ratifikuju odluke konferencije  do kraja 1945.g. Staljin nije imao vremena da detaljno promisli o koracima SSSR-a posle Breton-Vudsa. Sve snaga su bile usmerene na pobedonosni završetak  rata. I život je tako tekao da Staljin nije mogao da poklanja previše pažnje problemu ratifikovanja dokumenata koji su se odnosili na Međunarodni monetarni fond i Međunarodnu banku za obnovu i razvoj. U aprilu 1945.godine umro je predsednik F.Ruzvelt, a njegovo mesto je zauzeo H.Truman. Period  savezničkih odnosa SSSR-a i SAD-a se završio prilično naglo. U kratkom roku odnosi izmeđudve velesile  su prerasli u konfrontaciju, čiji  inicijator je bio Truman.

U leto 1945. Truman je objavio da se za Sovjetski Savez prekida program lend-liz. Sledeće godine je Vašington od SSSR-a počeo da zahteva da on plati svoje dugove  u vezi sa slanjem pomenute pomoći, mada je to bio neopravdan zahtev. O kreditu od 6 milijardi dolara koji je Ruzvelt obećao Staljinu 1943.  više nije moglo ni da se pomisli.

U novim uslovima Staljinu je postalo jasno da članstvo u MMF-u i Međunarodnoj banci za obnovu i razvoj Sovjetskom Savezu mogu da donesu nepopravivu štetu. Zato je u decembru 1945. Moskva  odbila da ratifikuje dokumenta Breton-Vudske konferencije.

Krajem 1945. Sporazum o formiranju MMF-a je ratifikovalo 29 država, a krajem 1946, na osnivačkom zasedanju Saveta uprave Međunarodnog monetarnog fonda donete su nove odluke kojima je regulisan   rad te organizacije. Od 1.03 1947. Fond je počeo da se bavi svojim pravim poslom. Međunarodna banka za obnovu i razvoj je počela da radi 1946.godine.

Poslednji svetski događaji, kao i politika MMF-a i Međunarodne banke za obnovu i razvoj su potvrdili da je Staljin, odlučivši da odbije članstvo u tim međunarodnim finansijskim organizacijama,  doneo pravilnu odluku.

Autor: Valentin Katasonov