Jelena Guskova: Uloga Černomirdina u Miloševićevoj kapitulaciji 1999. godine

26.03.2021. god.

Ulogu prese koja je trebalo da natera Jugoslaviju na kapitulaciju preuzeo je, ma kako to bilo žalosno, ruski predstavnik

Beograd su još uvek bombama kažnjavali za neposlušnost, kad su Amerikanci počeli da vode vanblokovsku diplomatiju, u koju su hteli da uvuku i Rusiju. Shvatili su da ne mogu da nateraju uvređenog i tvrdoglavog Slobodana Miloševića da se potčini zahtevima NATO bez podrške Rusa. Tako se Amerikancima javila ideja da privuku predstavnika Rusije u grupu za rešavanje balkanskog problema. U timu im je obavezno bio potreban Rus, pošto bi preko njega razgovori sa Miloševićem mogli da budu efikasniji. Ali ne bilo kakav Rus, već onaj koji će da povlađuje kolegama i bude čvrst sa Srbima. Izbor je pao na Viktora Černomirdina, koji je postao lični prestavnik Predsednika Ruske Federacije Borisa Jeljcina.

Zašto je izabran upravo on? Sa jedne strane, bivšeg premijera dobro su poznavali u SAD po radu komisije Gor-Černomirdin, i njegova kandidatura je odgovarala Zpadu. Sa druge, Predsednik Rusije je stavio do znanja da namerava da okonča kurs konfrontacije sa Zapadom: to imenovanje je pokazalo Americi da se Rusija neće protiviti planovima NATO. Černomirdin u svojoj knjizi indirektno potvrđuje da je Klinton telefonirao Jeljcinu i da je tražio da se imenuje upravo on, pošto sa Miloševićem tobože niko više nije mogao da razgovara.

Čini se da je Černomirdin pribegao lukavstvu kad je govorio da su Amerikanci veoma rizikovali prilikom njegovog izbora zbog njegovog čvrstog karaktera. Ustvari, rizikovala je Rusija, pošto su njenim rukama Srbe naterali da kapituliraju pod ponižavajućim uslovima. U Institutu za psihoanalizu i mentalna istraživanja SAD kandidaturu Černomirdina su proučili i došli do sledećih zaključaka: koeficijent inteligencije iznad prosečnog, vlastoljubiv, po potrebi može biti dobar i strpljiv pregovarač, poštuje naredbe, koristoljubiv, pravi diplomata, po potrebi ume da bude grub. Kako su pokazali kasniji događaji, psiholozi nisu pogrešili: Černomirdin je bio potpuno solidaran sa stavom Bele kuće, prema kome će se Milošević odazvati samo ako se sa njim govori jezikom sile.

Posle imenovanja Černomirdin je za sebe formulisao prioritetne ciljeve. Prvim je smatrao da ne sme da se dopusti uvlačenje Rusije u vojna dejstva, drugi je formulisao kao očuvanje celovitosti Jugoslavije. Ostali zadaci su se ticali pregovaračkog procesa i proistekli su iz direktnih naredbi Jeljcina: osuditi agresiju, poštovati Povelju UN, međunarodno pravo, postići široku autnomiju za Kosovo u granicama Jugoslavije. Sve ispravno. Ali bio je još jedan vrlo važan ukaz koji je iz nekog razloga prećutao. Jeljcin je insistirao: prvo treba da bude zaustavljeno bombardovanje, a zatim Srbima treba da budu predstavljeni uslovi mira. U praksi ovaj princip je za nepunih mesec i po dana, korak po korak, bio izneveren od predstavnika Rusije.

PRVO PREKID VATRE Nagovarajući Miloševića da prihvati plan rešavanja krize, predstavnik Rusije ga je uveravao da će prvo biti prekinuta vatra, a zatim će započeti pregovarački proces. Pritom, Černomirdin je znao da nema šanse da se kod NATO postigne prekid bombardovanja. Zato je činio sve kako bi Srbi bez pogovora prihvatili ultimatum protivnika koji se svodio na sledeće: prvo povući sve srpske snage sa Kosova, a zatim dozvoliti NATO trupama da uđu u pokrajinu. I tek tada će biti obustavljena vojna dejstva NATO.

Slično se desilo i sa drugim važnim pitanjem – sastavom međunarodnih snaga na Kosovu i lociranjem ruskih trupa. Zbog popustljivosti Černomirdina Amerikanci nisu za Rusiju izdvojili njen sektor mada su ruski vojnici usaglasili sa američkim kolegama svoje prisustvo u pokrajini u posebnom sektoru. Kako je cinično pisao američki diplomata i učesnik pregovaračkog procesa Strob Talbot, ultimatum je postao snažnija verzija onog koji su pokušali da Miloševiću nametnu u Rambujeu. Kosovo je u očima međunarodnog zakonodavstva ostalo u sastavu Jugoslavije, ali svu svoju doglednu budućnost ostaje protektorat UN, učvršćen NATO snagama. To znači povlačenje srbskih trupa iz pokrajine, postavljanje mirovnih snaga pod komandu NATO i povratak izbeglica i raseljenih lica kućama.

Vašington je stalno insistirao na tim uslovima, upravo oni su bili osnov zahteva G8, rezolucije SB i, na kraju, konačnih zahteva postavljenih Miloševiću početkom juna uz direktno posredovanje Černomirdina. Pritom, stalno se ponavljalo da Jugoslavija na pregovorima nema pravo da zahteva ravnopravan odnos.

Stvarajući plan za Kosovo i Jugoslaviju, postavljajući političke figure i čak planirajući NATO akcije, Vašington se ni sa kim nije savetovao. Kakvi saveti, zašto?Kako kažemo, tako će i biti – objasnio je situaciju Talbot.

Marti Ahtisari i Strob Talbot, članovi pregovaračke trojke (na slici), videli su svoj zadatak u tome da maksimalno približe stav Moskve svom, odnosno NATO stavu. Samo u tom slučaju Černomirdin je mogao da odigra ulogu koju su od njega očekivali – ulogu istrumenta pristika na predsednika Jugoslavije.

Miloševićev položaj nije bio lak. Postavili su mu ultimatum, nisu reagovali na njegove ustupke i uzvratne gestove, koji su pokazivali dobru volju i fleksibilnost. Polje njegove delatnosti bilo je ograničeno. Nije bilo nikoga ko bi ga branio, međunarodne organizacije su ćutale, odustajući od učešća u rešavanju krize. Osim toga, Međunarodni tribunal za bivšu Jugoslaviju izdao je nalog za hapšenje Miloševića na osnovu optužbi za zločine upravo na Kosovu: tačnije, sa pravne tačke gledišta, od tada su se pregovori vodili sa međunarodnim zločincem. I, kako bi pritisak dobio konačni oblik, SAD su pojačale napade, bombardjujući i danju. Uništavale su vojnu tehniku, železničke pruge, puteve, mostove, bacale bombe na naseljene kvartove, bolnice, kolone izbeglica. Broj civilnih žrtava je rastao.

Jeljcin nije se previše udubljivao u sadržaj sporazuma, njemu su odgovarali referati Černomirdina, ali nije prestao da ponavlja o važnoj ulozi Rusije u mirotvorstvu. Hteo je takođe da pred SAD i NATO postigne poseban status za ruske mirotvorce, što je trebalo da bude uspeh u priznavanju naše uloge. Predsednik je uveravao da će lično kontrolisati to pitanje. Pritom, požurivao je Černomirdina i insistirao na što bržem završetku pregovaračkog procesa, na kraćim rokovima rada na usaglašavanju predloga.

ZAŠTO SE JELJCINU ŽURILO Prema Černomirdinovom mišljenju, uzrok žurbe bio je ekonomski pritisak Zapada, pregovori o kreditima MMF, razmatranje restruktuiranja duga Moskve prema Londonskom klubu. Prema verziji Stroba Tabolta, žurba ruskog predsednika objašnjava se sasvim drugim razlozima: pošto vazdušni napadi nisu slabili, a Milošević nije planirao da popusti, pred Jeljcinom su stajali rđavo izgledi. Najmanje za šest nedelja, 18. juna, trebalo je da se sastane licem u lice sa Klintonom, Širakom, Šrederom i Blerom u Kelnu, na narednom samitu „velike osmorke“. Ako se do tada rat nastavi, Jeljcin neće imati izbora: ili da bojkotuje sastanak ili da pripredi tamo skanal poput budimpeštanskog. Nijedna varijanta mu nije odgovarala. „Velika“ osmorka je dugo očekivani i teško dostignut trofej njegovog predsedničkog mandata. Pretpostavljalo se da će godišnji samit biti apoteoza novog ruskog ugleda i ličnog Jeljcinovog prestiža. Nije hteo da u Kelnu izgleda kao suvišni čovek ili buntovnik – hteo je da doputuje tamo kao mirotvorac, ravnopravan. A to je značilo da mir treba napraviti što pre.

Pregovarački proces završen je 2. juna dramatičnim susretom pregovaračke trojke sa Miloševićem. Na sto jugoslovenskog predsednika pali su predlozi koje su ranije u Bonu formulisale zapadne zemlje. Razgovor je bio težak jer je trebalo objasniti Miloševiću zašto je sadržaj dogovora izmenjen, zašto predložena varijanta više liči na kapitulaciju. Ili mu ne objašnjavati, već ga jednostavno uplašiti, ne ostaviti izbor i naterati na potpisivanje? Kako piše Talbot, Černomirdin je dobio od svog predsednika kart-blanš i upravo zato je bio tako siguran u svoju ulogu, nagao i žestok. Glavnu ulogu prese koja je trebalo da natera Jugoslaviju na kapitulaciju preuzeo je na sebe, ma kako to bilo žalosno, ruski predstavnik. To je bio vešt potez Amerikanaca: Srbima je uvek teško da odbiju Ruse jer im veruju i nadaju se u podršku.

Černomirdin je odabrao sledeću taktiku: da hvali konačni dokument, da pokaže da on nema alternativu, da se žali na teškoće u svom poslu, zatim da pritisne i da Miloševiću ne ostavi nikakav izlaz. Osim toga, Černomirdin je računao na prethodno dejstvo presinga na Miloševića iz više pravaca. Šveđanin Peter Kastenfeld je, po zadatku specijalnih službi, predao Miloševiću poruku u kojoj su mu savetovali da prihvati Černomirdinov i Ahtisarijev predlog i objasnili da Rusija ne može da pomogne Jugoslaviji, pa zato bolju ponudu neće dobiti.

Milošević je nekoliko puta pitao šta će biti ako Jugoslavija odbije da potpiše ovaj kapitulantski sporazum. Tražio je savet kako da postupi u takvom slučaju. Černomirdin ga je samo plašio: vas će dokrajčiti, bombardovati, zauvek ćete izgubiti Kosovo i neće biti nikakve celovitosti. Srbska vojska je pitala Ruse: da li ćete nam pomoći ako ne potpišemo ultimatum i počnemo da ratujemo sa NATO? Naši generali su spuštali glave i ćuteći odmahivali glavama: „Ne!“

ŠTA JE RUSIJA POSTIGLA Milošević je 3. juna 1999. godine saopštio da se konsultovao sa svim političkim strankama i objavio da, pošto su Srbi ostali sami, bez podrške, doneli su odluku da prihvate dokument.„Prihvatamo predlog kao ponudu za mir. Mi ne smemo da odbacimo mirovni predlog iza kojeg stoji predsednik Rusije“, govorio je Milošević. Narodna skupština Republike Srbije 3. juna je odobrila dokument za postizanje mira, koji između ostalog niko nije video.

NATO je proslavljao pobedu i nastavljao da bombarduje Jugoslaviju. Černomirdin nije mogao da postigne glavni uslov koji je odredio predsednik Rusije: prekidanje bombardovanja kao uslov za početak pregovora. Evropa se opraštala od sistema međunarodnog prava. Rusija se pravila da je uspela da donese mir u Jugoslaviju i pokušala da za UN vrati prethodnu ulogu u procesu regulisanja međunarodnih konflikata.

Posledice sporazuma koji je Jugoslavija potpisala pod pritiskom Černomirdina su sledeće.

Agresija je stekla zakonitu snagu pošto nije bila osuđena. Jugoslavija je proglašena za krivca za krizu na Kosovu. NATO i njegova politika su ojačali svoje pozicije, dokazavši efikasnost ultimatuma i kazni.

U Moskvi Černomirdina nije očekivao topao prijem. Da li je imao sastanak sa predsednikom u Kremlju, ne zna se jer Jeljcin nije bio zadovoljan radom Černomirdina i sastanke sa svojim sad već bivšim specijalnim predstavnikom je izbegavao. A Al Gor je zvao da zahvali Černomirdinu za sve što je uradio. Černomirdin je obećao da posao neće propasti.

Bio je zadovoljan time što Milošević nije postavio nikakve zahteve, potpisao je ultimatum za koji je glasala Skupština Jugoslavije. Ali da li je mogla da bude zadovoljna Rusija, koja nije uspela da u konačnom dokumentu realizuje nijedan unapred postavljeni zahtev?

Pod pritiskom predstavnika Rusije Srbija je bila primorana da ode sa Kosova, i to je bio početak procesa gubitka atonomne pokrajine.

Autor je doktor istorije, šef Centra za proučavanje savremene balkanske krize Instituta za slavistiku RAN

Glas Rusije

Izvor
Tanjug
/ vostok.rs

Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost

PREDHODNA NOVOST

SLEDEĆA NOVOST

NOVOSTI IZ RUBRIKE

O novom raketnom udaru na Krim – Ribar

Ukrajinske formacije pojačavaju intenzitet raketnih napada na Krim. Za nedelju i po izvršeni su napadi na Džankoj i rt Tarhankut, a večeras - na Simferopolj i ponovo na Džankoj....