Očaran zavijanjem vukova: Kako je sovjetski naučnik dve godine živeo u divljini sa vučjim čoporom

Sovjetski naučnik Jason Badridze tokom 1970-ih je proveo dve godine u vučjem čoporu. Zajedno sa vukovima je išao u lov, i istovremeno vršio krajnje neobična istraživanja.

„Osećao sam se kao vuk“, rekao je uz osmeh sovjetski i gruzijski etolog Jason Bardridze u intervjuu kada su ga pitali kako se osećao dok je išao u lov na jelene. Ovaj naučnik je 1974-1976. živeo sa vukovima. Jeo je i spavao zajedno sa njima. U njegovom prvom čoporu je bilo šest vukova.

Sve je počelo još u detinjstvu kada ga je otac odveo u šumu u Gruziji. „Čuo sam zavijanje vukova. To me je uzdrmalo i preokrenulo sve u mojoj duši“, rekao je on u razgovoru sa „Ruskim reporterom“. Posle toga je Badridze znao da će postati naučnik i šta će proučavati.

Polulegalna nauka 

Jason Badridze (rođen 1944.) sada živi i radi u Gruziji. Proučavanje vukova i njihovo ponašanje je važan deo njegovog života počev od 1970-ih.

„Usmena priča“ („Ustnaя istoriя“)

Etolozi proučavaju ponašanje životinja. Još 1970-ih sovjetski naučnici nisu ništa znali o vukovima u divljoj prirodi. Naučnih publikacija je bilo malo, a žitelji Sovjetske Gruzije su ih uglavnom istrebljivali. Kada je diplomirao na biologiji, Badridze je odlučio da nešto u tom pogledu promeni. On je svoje istraživanje obavio u tajnosti.

Otišao je u Boržomski klanac u Gruziji i tamo pronašao odgovarajući čopor koji je živeo na teritoriji od 100 kvadratnih kilometara. Badridze kaže da je platio tamošnjim šumarima da više ne pucaju u vukove i da ih ostave na miru, i „zapretio da će ih isprebijati“ ako prekrše dogovor.

Susret sa vukovima

Kako čovek komunicira sa grabljivim divljim životinjama? To je bio težak zadatak čak i za Badridzea koji je bio lovac i umeo je mesecima da živi duboko u šumi. „Jedini način je bio da ih polako naviknem na svoje prisustvo“, rekao je on novinaru časopisa „Kot Šrёdingera“.

Trebalo mu je četiri meseca da to postigne. Badridze je oprezno pratio vukove po tragu bez direktnog kontakta, kako bi se čopor navikao na njega. Zatim je počeo da baca unaokolo komadiće tkanine koju je nosio. Vukovi su najpre izbegavali tu tkaninu, ali su zatim prihvatili njen miris kao poznat. Kada je čopor navikao na Badridzeov miris i prisustvo, usledio je najopasniji korak – direktan susret.

Badridze se još uvek dobro seća prvog susreta sa odraslim vukom, oči u oči na rastojanju od pet metara. „Gledao me je u oči nešto manje od minuta, ali to je izgledalo kao čitava večnost. Zatim je nabrao njušku i pokazao zube, a onda se vratio svome drugaru i oni su otišli u šumu“, seća se naučnik.

Badridze je stajao kao ukopan, nije mogao da se mrdne. Sada se i ne seća koliko je to trajalo, ali tada je shvatio da je kontakt uspostavljen – vukovi su ga prepoznali i prihvatili.

Navikavanje na divlji život 

Jason Badridze kaže da su odnosi u vučjem čoporu bili izuzetno topli i prisni.

Global Look Press

U čoporu kome se pridružio Badridze bila su dva odrasla vuka (par), njihova tri šteneta i stari vuk koji je bio predvodnik čopora. Ubrzo posle prvog kontakta vukovi su prihvatili Badridzea i on je spavao blizu njihove jazbine.

Naučnik je svuda pratio čopor. Kada su vukovi trčali, trčao je i on. Zaostajao je za njima, ali ne mnogo jer je bio u dobroj formi. Čopor ga je čak pozvao da učestvuje u lovu i on je mnogo puta lovio sa njima. Naravno, on nije ubijao jelene – to je bio posao odraslog vuka – ali je zajedno sa štencima pomagao u gonjenju plena.

Vukovi su ljubazno delili svoje meso sa Badridzeom. Naravno, on nije jeo sirovo meso. Svoj deo je nosio preko reke i pripremao ga na vatri. Pored toga, uglavnom se hranio hlebom i mesnim nareskom. „Još uvek mrzim mesni narezak. Ne mogu ni da ga gledam“, kaže Badridze sa osmehom.

Intenzivno druženje 

Vukovi su tretirali Badridzea kao člana svog čopora. Čak su mu spasli život rizikujući sopstvene živote.

Global Look Press

Tokom višemesečnog života sa vukovima (a živeo je sa nekoliko vučjih čopora), Badridze je saznao mnogo toga o njihovom ponašanju, ponekad sa velikom mukom. Jednom se uverio da vukovi mogu biti čak i čovekoljubivi. Oni su ga tretirali kao svoga i spasli su ga od medveda.

„Vraćali smo se iz neuspešnog lova umorni. Ja sam sedeo na velikom kamenu, a tamo je spavao medved. Iznenada se medved pojavi i pođe prema meni. Vukovi to čuše i napadoše ga, iako je on jednim udarcem lako mogao ubiti svakoga od njih“, priča Badridze.

Ko je agresivniji, životinje ili ljudi? 

Naučnik smatra da su ljudi u izvesnoj meri čak i agresivniji od vukova i da se manje rukovode logikom.

Global Look Press

Badridze je ostao veran svojim divljim prijateljima. Još uvek mu je poznat i jezik zavijanja i režanja. Kasnije, kada se on već vratio u „civilizaciju“, vukovi iz pomenutog čopora su pobijeni, a Badridze i dalje radi sa vukovima nekoliko decenija pokušavajući da obnovi ovu životinjsku vrstu u Gruziji.

Uzimao je vučad od lovaca, gajio ih u kavezu, a zatim učio kako da se ponašaju u divljini i puštao na slobodu. Ukupno je odgajio 22 vuka, ali možda je još bolja stvar sve ono što je učinio (i još uvek čini) kako bi ljudi upoznali istinsku prirodu vukova i odbacili polumitološku predstavu o njima kao o krvožednim zverima.

„Ja smatram da su ljudi izuzetno surova bića. Samo ljudi uživaju u agresiji. Za druge vrste je agresija isto što i strah. Ljudi svoje sopstvene loše osobine projektuju na životinje“, kaže Badridze.

Oleg Jegorov,
Russia beyond