Predstavljamo književno stvaralaštvo urednika Dijaspore  i pesnika Dušana Nonkovića - Teodorovića  

Dušan Nonković  - Teodorović

Stani , ustukni

Stani putniče, stani

Na ovom svetom mestu

Zemlja po kojoj hodaš

Je s krvlju natopljena

Od Boga datih života

Ni krivih ni dužnih

Bezumljem streljanih

Bez milosti mučenih

Nevinih i nesuđenih

Ničim tuženih ljudi

Da nismo međ žrtvama

Nije sobom zaslužena

Ni zasluga nit istina

Rođenjem, garantovana

Zato stani sine Božiji

Korak ili dva, ustukni

Tiho se na kolena spusti

Pred čovekom u sebi

Poslušaj na trenutak

Vapaj umorene dece

Beba, majki, očeva

Sestara, braće, tetki

Strina ujaka stričeva

Baka, deka i predaka

Za života mučenih

Zenica spaljivanih

Očiju živim vađenih

Ničim ikom krivih

Nedužno poubijenih!

Stani!

Da bi znao putniče

Kako ćeš moći dalje

A da ne uvrediš sebe

I naše upokojene duše

Svaki pedalj zemlje Srpske

Natopljen je krvlju i mukama

Neslućenih razmera i dubina

Srbskog naroda, svih uzrasta

Zato se pomoli, tiho u sebi

Za dušu njihovu i u sebi svoju

Jer smo svi po krvi, čokotu i lozi

Božje delo po duši i žudnji

Razumom, od Boga nam podarenim

Božjim darom darivani

Da po svojoj volji umom upravljamo

Već na zemlji sebi po svojoj nameri

Raj ili pakao da stvaramo

Ne zaboravi istinu ovu

I na sve strane sveta širi

Da se nikad ne zaboravi

I nikad više ne ponovi

Da bolesni umovi

Ovladaju umnim

Autor,

Dušan Nonković-Teodorović

ZLOČIN I KAZNA

Život ima svoju istoriju drevnu

drevnih duša naših što u nama žive

nekad živih životu otetih, od nas danas

zaboravom našim  sahranjenih ljudi

Zločin ima u ćutanju svoju crnu metu

u zaboravu drugih svog semena klicu

a mi živi, svoga zaborava zločin i kaznu

ćutnja, nam postade čemernim opelom

vaskrsnuće greha našeg zločina i kazne

Umorstvo mrtvih našim zaboravom

posta nam opomena i ukletost večna

nama živima, zločin i kazna zaslužena

što ćutanjem svojim zločinu ofiramo

Život ima i u ćutanju svoju istoriju

u bolnoj duši što tako i usred bola ćuti

i u nama živima što ćutanjem ubijamo

što ćutnjom svojom zločin odhranismo

A mi živi što još uvek ćutimo “hrabro”

na duši svojoj nosićemo obeležje večno

svoj prtljag greha zločina i kazni

što ih tako ćutnjom prećutasmo bedno

Kolko može još patit narod, koji mora

tudje zločine za svoje prihvaćati nemo

dželatima ćutnjom na život pravo dati

ubicama, nekad živih ljudi, Jasenovca

plavih grobnica, Jama Like i Korduna...

Uzalud se trudite naši krvni dušmani,

patiće ali zaboraviti neće nikad moći

ubijeni će nas žive večno opominjati

i stihovi pisani istinom duše u boli

ovenčani u večitoj materinjskoj suzi

Na Kordunu grob do groba

majka traži sina svoga…

Dušan Nonković-Teodorović

pripremila : Slavica Jovanović  novinar i književnik