Ko izdaje Kosovo, taj izdaje Srbiju!

Akademik Kosta Čavoški govori o našem izbornom sistemu, neprincipijelnim koalicijama zasnovanih na „braku iz računa“, korupciji kao sastavnom delu tih nagodbi, a sve to utiče na vođenje štetne državne politike. Svi koji odbacuju moguću koaliciju SRS, DSS-NS i koalicije oko socijalista pristaju, zapravo, na odvajanje Kosova i Metohije od Srbije. Pristaju na nezavisnost Kosmeta i na ulazak u EU bez tog stožernog dela naše države i našeg nacionalnog opstanka.

Danas se oni koji su na vlasti trude da namaknu toliki novac sa kojim će moći da žive do kraja života. Kako socijalisti - čiji je šef stranke bio uhapšen i poslat u Hag, gde je nad njim izvršeno sudsko ubistvo - mogu uopšte da razmišljaju o saradnji sa onima koji su Miloševića poslali u Hag?! Svi koji odbacuju moguću koaliciju SRS,DSS-NS i socijalista - pristaju,zapravo,na odvajanje KiM od Srbije,na nezavisnost Kosmeta i na ulazak u EU bez tog stožernog dela naše države i našeg nacionalnog opstanka

U ovom vremenu kada se na našoj političkoj sceni nalazi toliko poltrona i podrepaša koji saleću strane gospodare - vrlo je teško bilo šta reći o našoj demokratiji. Jer, kod nas prave demokratije zapravo i nema, a ovo što danas imamo je - partokratija. Vladavina oligarhijskih stranačkih vođstava koja ne mare ni za izborne rezultate, ni za volju naroda, ni za državu, a kamoli za sudbinu nacije kojoj pripadaju. Ovakva partokratija je, pored ostalog, rezultat i našeg izbornog sistema.

Verovatno se sećate da je u Dejtonu potpisan Dejtonski ugovor i da su stranci posebno insistirali da se u Republici Srpskoj, kao i u celoj BiH, uvede proporcionalni izborni sistem. Zbog toga što proporcionalni izborni sistem usitnjava partije i omogućava da veliki broj stranaka izađe na izbore. Za strance je tada ključni cilj bio smanjivanje uticaja Karadžićeve Srpske demokratske stranke, njeno onemogućavanje da dobija apsolutnu većinu. To su već na drugim izborima i uspeli.
Kod nas proporcionalni sistem koji daje pogubne rezultate praktikuje se zbog njegove navodne veće pravednosti jer omogućava i strankama koje zastupaju manjinske interese da se pojave u parlamentu. Većinski sistem, gde po pravilu samo dve, najviše tri, a ponekad, izuzetno i četvrta stranka uspevaju da uđu u parlament - giljotina je za male stranke.

Većinski sistem je dobar jer omogućava da jedna jedina stranka formira vladu i da zemlja ima odgovornu vladu. Pri takvom izbornom sistemu na jednoj strani postoji vlada, a na drugoj strani - opozicija, i kao što kaže jedna engleska izreka: „Opozicija ne treba ništa drugo da radi, nego neprestano samo da se suprotstavlja, a ništa da ne predlaže.“ Dakle da hvata vladu u grešci, da je kudi pred javnošću i da, naravno, na sledećim izborima eventualno i pobedi.

Neprincipijelne koalicije
U toku vanrednog stanja napisao sam članak pod naslovom „Zoranova zvezda“ koji, nažalost, nije odmah objavljen u Glasu javnosti. U tom članku stajalo je i ovo: „Ako po ičemu Zoran Đinđić bude zapamćen, biće po tome što je Slobodana Miloševića izručio na Vidovdan“. Vidite do čega dovode neprincipijelne koalicije.

Proporcionalni sistem koji se kod nas praktikuje ima ogromne mane. Nijedna stranka, čak ni radikali, koji su imali pristojnu relativnu većinu, prelazila je i 30 odsto, nisu bili u stanju da obrazuju vladu. Stoga su vlade morale da budu koalicione. Imali smo koalicije koje nisu bile principijelne, nego iz interesa, „brak iz računa“. Otuda vlada nije ni mogla da vodi homogenu politiku.

Kad je došla druga vlada Vojislava Koštunice uz spoljnu podršku socijalista, uslov socijalista bio je da se haški optuženici ne hapse. Zbog toga je ta vlada, ako se sećate, uspela da neke nagovori da se kao predaju, a kada je general Lukić uhapšen u bolnici i protiv svoje volje poslat u Hag, socijalisti su jednostavno - ćutali.

Sad je uhapšen Župljanin. Socijalisti zbog Slobodana Miloševića ne priznaju Haški tribunal. Zato su se morali oglasiti i saopštiti da sa onima koji hapse i šalju optuženike u Hag nikakvu koaliciju i vladu neće praviti. A vidite: oni su spremni da uđu u koaliciju i sa Demokratskom strankom koja nije ništa drugo nego produžena ruka stranih okupatora u ovoj zemlji. Postavlja se pitanje: kako socijalisti - koji su pretrpeli takav gubitak da im šef stranke bude uhapšen, poslat u Hag i nad njim bude izvršeno sudsko ubistvo - mogu da uopšte razmišljaju o saradnji sa onima koji su Miloševića poslali u Hag?!

Korupcija je druga strana ovakvih koalicija. Korupcija se nikada neće do kraja iskoreniti. Sve dok se bude više cenio onaj koji ima od onoga koji zna, ljudi će težiti da imaju. Pogotovo oni koji su blizu vlasti ili su na vlasti. No, kad je sistem dvopartijski, onda opozicija neprestano hvata vladu u grešci. A kad je koalicija na vlasti, onda postoji prećutna saglasnost koalicionih ortaka da jedni drugima gledaju kroz prste kada je posredi korupcija. Otuda svi kradu, niko nikoga ne optužuje, preko toga se prelazi.

Danas se oni koji su na vlasti trude da namaknu toliki novac sa kojim će moći da žive do kraja života. Nekadašnji socijalisti su, za razliku od ovih današnjih, verovali da će sistem da traje, da im on obezbeđuje sigurnost. Zato nisu previše uzimali, računajući da će do starosti biti obezbeđeni. Sada se to radikalno promenilo i upravo koalicije omogućavaju korupciju.

Tokom izborne kampanje slušali smo od stranaka kako kod nas postoje dva fronta - kako su jedni za očuvanje Kosova i Metohije u sastavu države Srbije, a protiv pristupanja EU ukoliko bi to značilo Srbiju bez KiM, a drugi su tvrdili da treba ući u Evropsku uniju po svaku cenu jer jedino tako možemo obezbediti nove pare i nova radna mesta. Kao da se za ovih osam godina to nije moglo obezbediti, nego treba tokom sledećih osam.

Frontovi su, dakle, bili oštro podeljeni. Sada imamo malu tročlanu koaliciju, sa Palmom od samo tri poslanička mesta, koja takođe tvrdi da se može i ući u Evropu i sačuvati Kosovo i Metohija. Pa, kako sve to može?! Kako kad je - od 27 članica EU - već njih 20 priznalo Kosovo i Metohiju kao nezavisnu državu?! Jer, one će to imati na umu prilikom ratifikacije. Drugim rečima, može se očekivati, kada se bude formirala, ne daj bože, nova vlada sa socijalistima i „žutima“, da nam iz Brisela kažu: „Dokle god ne uspostavite dobre odnose sa susedima“Ö a to znači diplomatske odnose Beograda sa PrištinomÖ „nećemo moći da nastavimo razgovore o ulasku u EU“.

Oni o tome zasada ćute da bi napravili koaliciju, a kada se ona bude formirala, to će javno reći. A naš narod, takav kakav je, reći će: pa šta se tu može, ne može šut sa rogatim. Međutim, mi koji to sve dobro znamo i sve vidimo - dužni smo da upozorimo da je na delu velika obmana - prevara našeg naroda. Što je najgore, na delu je nacionalna izdaja.

Svi koji odbacuju moguću koaliciju Srpske radikalne stranke, Demokratske stranke Srbije, Nove Srbije i socijalista pristaju, zapravo, na odvajanje Kosova i Metohije od Srbije. Pristaju na nezavisnost Kosmeta i na ulazak u EU bez tog stožernog dela naše države i našeg nacionalnog opstanka.
Oni su, dragi prijatelji, izdajnici i mi to ne smemo dozvoliti.
To ne sme proći!

Iz izlaganja istoričara dr Slavenka Terzića

EU je produžena ruka Amerike!

Velika liberalna demokratska Evropa, koja je bila uzor svima nama i svim balkanskim narodima, polako nestaje. Čini mi se da se naše proevropske snage najtačnije mogu nazvati natovskim snagama. Naše takozvane proevropske snage u potpunosti su kompromitovale ideju liberalno-demokratske države za koju su se zalagale sve demokratske snage srpskog naroda, uključujući i Kostu Čavoškog i sve one koji su osnivali DS.

Moramo po svaku cenu sprečiti sve što bi moglo voditi novim tragičnim sukobima među Srbima. Okupili smo se zbog toga što smo kao odgovorni ljudi iskreno zabrinuti za budućnost naše zemlje i našeg naroda.
Kao istoričar znam da je Austrougarska pre sto i nešto godina planirala da okupira Srbiju i da otme Kosovo i Metohiju. Takođe, da je njen ministar spoljnih poslova u to vreme govorio: da bismo bili gospodari u BiH, u Raškoj, na samom Kosovu i Metohiji i na Dunavu - moramo biti gospodari Srbije. Pri tom je precizirao i upozoravao: ako ne budemo gospodari Srbije - uvek ćemo biti u defanzivi na Dunavu, Drini i Limu. Ukazujem na ovo da bih učinio jasnijim i politički ambijent u kome mi danas živimo.

Političku anatomiju mišljenja koje je danas dominantno i kod nas, možda najbolje ilustruje izjava američkog predsednika Džordža Buša od pre nekoliko dana u Ljubljani. On je doslovno rekao: „Irak i Avganistan su prošli mukotrpan put od tiranije do demokratije“. Ljudi koji danas vode ovu našu zemlju, a pre svega politički blok koji je sam sebe proglasio evropskim, gube iz vida da je Srbija smrtno ranjena i da se - otimanjem Kosova i Metohije - i dalje nalazi u smrtnoj opasnosti i pored svakodnevnih obećavanja zlatnog puta u Evropu.

Umesto državničke odgovornosti za budućnost zemlje, taj politički blok sve više podseća na Luja 14. koji je rekao: „Država, to sam ja“. Svakoga dana slušamo putem medija: „Ja kao predsednik sam Srbija, Srbija - to sam ja, Beograd - to sam ja, demokratija - to sam ja“.

Umesto zrelog i odgovornog političkog života, stabilnih ustanova, razvijene kulture dijaloga i demokratskog mišljenja imamo privid demokratskog političkog života i politiku kao mađioničarenje. Sećate se kako su obećavali oni naši mladi ministri: ući ćemo u Evropu 2006. godine, a 2008. sasvim sigurno? Sada nam ti isti obećavaju 2012, dodajući - rekao je Oli Ren, rekao je Solana...A sve je to daleko od odgovorne i ozbiljne politike.

Za takozvani demokratski politički blok karakteristični su nepoštovanje zakona koje je sam donosio, tesna sprega sa kriminalom i fenomeni lustracije i denacifikacije. Ubijanje bilo kakve svesti sebi, svome poreklu i istoriji, o svojim kultovima i svojim svecima.

Dobili smo i potpunu zatvorenost medija. U vreme Slobodana Miloševića pripadnici demokratskog bloka su kukali da su mediji zatvoreni, a danas imamo potpunu uniformnost javnog mišljenja. Takozvani „javni servis evropske Srbije“ zapravo je javni servis Demokratske stranke.

Upozoravam na ovo i zato što je u svim situacijama teškim ili manje teškim - a Srbija ih je imala jako mnogo - izuzetno važno očuvati elementarne stubove države. Vojsku, policiju, vladu, Akademiju nauka, Srpsku pravoslavnu crkvu...Umesto očuvanja i učvršćivanja, u toku je proces razgradnje i podrivanja svih temelja naše nacionalne države.

Sjedinjene države Evrope
Citiraću Jovana Skerlića od pre 160 godina. Čoveka koji je, na neki način, izražavao nadu svih naših pokolenja: „Srpska omladina 1848. godine veruje da je došlo vreme pravde, slobode i mira u Sjedinjenim Državama Evrope“. Zato što želim da verujem da će doći vreme mira u tim državama Evrope. A doći će onoga dana kada svi narodi, pa i Srbi, budu ravnopravni. Kada Srbi ne budu narod drugog ili trećeg reda i kada ne bude više američkog protektorata nad Evropom!

Satelitski blok
Naše demokrate ne veruju u svoj narod, a ni u duhovnu moć svoga naroda, u njegovu veliku istorijsku misiju. Veruju samo u svoje protektore i slušaju samo Brisel i Vašington. Mi, zapravo, u demokratskom bloku nemamo autentično srpsko političko mišljenje, već jednu vrstu satelitskih partija, satelitskih političkih blokova i satelitskog političkog mišljenja koje dolazi izvana.

Lažni demokratizam takozvanog evropskog bloka demistifikuje to što se ne bori ni za političke ni za socijalne slobode, a najmanje za unutrašnje slobode građana. Iz dana u dan taj blok „ide na strah“. U izbornoj kampanji, strah je bio osnovni politički motiv jednog dela građana koji su glasali za te ljude.

Na političkoj sceni i u javnom životu je potpuna pometnja. U toku je prebrojavanje: „ko je demokrata, ko nije demokrata, ko je za Evropu, ko nije za Evropu“. Takozvani demokratski blok je od Evrope napravio religiju. EU je naše božanstvo.
Niko od nas, naravno, nije protiv Evrope. Svi znamo da su Srbija i srpski narod deo Evrope i evropske civilizacije. Ali, da li se može staviti znak jednakosti između Evrope i Evropske unije?

Velika liberalna demokratska Evropa, koja je bila uzor svima nama i svim balkanskim narodima, polako nestaje. Evropska unija je produžena ruka američke politike u Evropi i svetu. Takozvane proevropske snage, odnosno evropski blok je u potpunosti kompromitovao ideju liberalno-demokratske države za koju su se zalagale sve demokratske snage srpskog naroda uključujući i Kostu Čavoškog i sve one koji su osnivali Demokratsku stranku.

Da li je neko demokrata, to ne treba da govori on sam, to kazuju njegova dela. A sve što je radio „evropski blok“ - jako je daleko od bilo kakvog koncepta liberalno-demokratske države. Zato mi se čini - pogotovo što je Evropska unija produžena ruka Amerike - da se naše proevropske snage najtačnije mogu nazvati natovskim snagama. Te snage - iako tvrde da je njihov zadatak da rade na društvenom preporodu Srbije - žele da je dalje destabilizuju zagovaranjem teze o takozvane „dve Srbije“.

Pa, zar nije bilo dosta građanskih ratova i sukoba između nas samih?!
Neodgovorno je svako zaoštravanje političkih sukoba, svako pozivanje na ulice. Sve to nije ništa drugo nego opasna igra mogućim građanskim ratom. Moramo zato po svaku cenu sprečiti sve što bi moglo voditi novim tragičnim sukobima među Srbima.

Ne bih hteo da sugerišem bilo kakvo naše odvajanje od Evrope. Sve ono što su Srbija i srpski narod postigli tokom proteklih vekova - i u parlamentarizmu, i u političkom životu, i liberalizmu, i književnosti i umetnosti - bilo je u prožimanju naše i evropskih tradicija. Ali, nema znaka jednakosti između Evrope i Evropske unije!