DOL TURKI ! (Dole, Turci !)

DOL TURKI ! (Dole, Turci !)

Braćo i sestre,

Sinošnji izlivi „zapadne kulture, hrabrosti i ljubavi” začinjeni sa paganstvom, a pogotovo svesnim manipulisanjem, dezorjentacijom i razvratnošću guzoljubih vatikanskih smradova, toliko su (voz)ljubili dolazeće leto da su pucali iz svih oruđa i oružja kako bi ga što pre dotukli, (vatikanski razvratnici, amero-iskoti i ostali zapadnjaci uživaju jedino u čoporativnoj histeriji, samo tad su „Jaki”„) su mi po ko zna koji put inicirali nešto čime sam se dugi niz godina bavio, pokušavao da odgonetnem zašto je to upravo tako i da pronađem najprikladniji način kako pomoći tim jadnicima koji ne mogu da preuzmu kontrolu nad racijom svojim, obuzdaju životinjske porive i umom ukorote amorfno obličje ljušture svoje. Pre dvadesetak i kusur godina kada još bejah asistent na fakultetu najveću muku su mi pričinjavali brucoši, najviše oni kojima očevi behu političari, ”duhovnici„ ili medicinari, kojima su roditelji ”pomagali„ tako što su ih pogrešno (na)učili. Nikada neću zaboraviti kćerku jednog veoma poznatog političara kojoj sam pokušavao da objasnim smisao, suštinu, funkciju i potrebu KATAREVUS-a u grčkom jeziku. Na moju izričitu naredbu da u dve reči kaže šta sama reč KATAREVUS znači kao iz topa je odgovorila: ”DOL TURKI !« ( dole Turci!). Kao Srbinu, naravno, uvek mi se sviđa kada neko nešto tako kaže za porobljivače našeg naroda, no kao tek nabudženog intelektualca koji htede postati neko i nešto to me je veoma iritiralo. Dugo sam sa tom svojom studentkinjom razgovarao kako bih je ubedio da zahvali „pomići” roditelja svojih, jer kad se nešto pogrešno nauči gotovo nemuguće je to ispraviti.

Braćo i sestre, upravo tom zapažanju, kao što rekoh , posvećivao sam dugi niz godina posebnu pažnju. Verovatno sam prvi profesor na svetu koji je svojim učenicima davao dodatne časove potpuno „gratis”, ali verovatno sam i jedini kojemu je upravo zbog toga posle bilo najlakše formirati, voditi i izgraditi u prave prosvetitelje svoje učenike. Naročito su mi u sećanju ostajali prvi dani svakoga od mojih studenata. Mnogi od njih su dolazili na klasiku i ne znajući šta je to u stvari. Gotovo svi na početku su mi govorili da ih je kod mene dovela želja da postanu profesori latinskog ili grčkog jezika. Dakle, svi, ama baš svi, su želeli nešto postati nešto, a niko nije nije ni razmišljao o mogućnosti da u sebe ugradi deo ljubavi do nečega. Namerno sam im , možda i preterano potencirano, na samom početku akademske karijere navodio nebrojene primere „fondumentusa” latinskog i grčkog jezika u svim evropskim jezicima kako bih im utuvio u glavu da je poznavanje klasike zapravo „poliglotizam”. Takođe sam im, to sam pokupio od o. Momirovića, protojereja-stavrofora, mog nekadašnjeg divnog profesora klasike iz Bogoslovije u Sr. Karlovcima, na početku mnogo govorio o svojim kriterijumima ocenjivanja govoreći im da se samo znanje može oceniti, a ne gluposti, nerad i „faktor sreće”. Svi oni studenti koji su bar prvi semester proveli na mojoj katedri su redovno završavali fakultet. Veoma sam ponosan na činjenicu da su moji dragi učenici znali da se kod mene može ne znati odgovoriti na pitanje, ali da se ne sme „tamburati”, talambaniti i za ne znanje tražiti izgovor.

Braćo i sestre, sve ovo vam ispričah iz razloga da i sami shvatite koliko je pogubno kada se neko pogrešno „nauči”, zlonamerno usmeri i kada mu se u ljudskost usadi mržnja umesto ljubavi, u srce useli kukavičluk – umesto junaštva i (samo)poštovanja, samoga sebe ako ništa drugo, u dušu paganstvo, gej-paraderstvo i demon – umesto Gospoda Isusa Hrista, a u umu neum. Gospode, kako bih voleo da svi punoletni Srbi i Srpkinje prođu kroz moj prosvetiteljski kabinet. Svestan sam da svi ne bi postoali „klasičari”, ali postali bi, u to sam zaista siguran, razumni ljudi kojima je nemoguće prodati rog za sveću, nuditi šargarepu na štapu i dokazivati još uvek da će posle Slobodana Miloševića teći med i mlekom potocima po svetoj našoj majci Srbiji. Saznali bi, siguran sam u to, da kada želimo da se obratimo Gospodu okrećemo se istoku, a kada želimo da pljunemo na sotonu samo tada se okrećemo zapadu. Za Srbe je Istočnik bio, jeste i ostaće na istoku, a sumrak i nestajanje na zapadu. To što je DOS-manlijskoj stoglavoj aždaji draže „Zajdi, zajdi” (volim tu melodiju, mada je tekst mngo glup) od „Tamo daleko” govori sve o njima, ali bogme i nama koji sa njima sve više to pevušimo umesto da ridamo od žalosti. E, drage moje i poštovini moji, da mi je bar jedno predavanje da održim DOS-manlijskim izdajnicima, kriminalcima, mafijašima, kukavicama, buljoljubima i svakovrsnim razvratnicima, bogohulnicima i neljudima – da mi se je bar za nekoliko sati dočepati žutih smrdibuba Bobija Taćija - Pederovića. Više nego ubeđen sam da bi od njih stvorio prave Srbe i Srpkinje, ili bih ih posve izludeo. To najveće zlo, živu ranu u dušama našim, je potrebno što pre sanirati, obrazovati i izvesti na pravi put. Verujem da tada niko od Srba i Srpkinja ne bi ni pomišljao na ovo što nam se ovih dana događa, jer ovo stanje se može nazvati jedino ropstvom od strane sopstvenog dupeta, upravljanje animalnim instiktom nad umom i razumom i sve dublje tonenje u ljudima nedoličnu razvratnost koju nam nameću vatikanski pedofili, krvoloci i kukavice najpoganijeg soja. Osvestite se, otreznite i gledajući u ogledalo sopstvene savesti, braćo i sestre, pokušajte da sami sebi postavite makar pitanje. „Zašto, do kad i zbog čega rugati se Stvoritelju svome!?” Zar je „nova godina” nekakav naš novi vatikansko-komunjarski bog ?

Postanimo i ostanimo ljudi, braćo i sestre ! Molim Gospoda da nam svima pomogne da se to zaista i dogodi.

Krstan Đ. Kovjenić

P.S.

Ovaj prilog sam napisao "inspirisan" dočekom "SRPSKE NOVE GODINE "