Radikali radikalono gube birače

 Danas je pravi trenutak da  Radikali  postave sanmi sebi pitanje, da li će doživeti sudbinu partije Draškovića (kada se partija svodi na besmrtnog vođu, familiju i sto članova) ili će krenuti novim putem i postati vodeća partija (i sami da nađu odgovor na pitanje).  Većina analitičara političke scene Srbije je pred izbore ”promašila”, precenjujući elektorat Radikala. Na žalost, ni sami Radikali ni analitičari nisu čuli uznemirujuće zvono  za Radikale. A ono nije bilo jedno, bilo ih je dosta, jedava čujnih ali za one koji imaju politički sluh dovoljno glasnih. Pokušaćemo da ukažemo na simptome ”bolesti” Radikalne stranke a lečenje prepuštamo njima.

1. Radikali su ostali, spolja posmatrano, isti kakvi su bili na početku osnivanja, znači sa svim dečjim bolestima kao što su: maksimum retorike, minimum dejstva, odsustvo Suslova (idologa koji je u senci ali opredeljuje ideologiju partije neopterećen unutra  partiskoj borbi za vođstvo), odsustvo  jasnog formiranja unutar partijskog sklopa (recimo, politički blok, ekonomski blok, finansiranje partije, itd). Za više od 15 godina postojanja partije bilo bi prirodno (i obavezno) da se partija menja,  reformira, raste.
2. Na žalost, Radikalna stranka je, kao i ostale stranke, svoju ideologiju uvek plasirala suprostavljanjem ideologiji drugih partija, uvek je bilo mi smo ”ovakvi”, oni su ”onakvi”, nisu  dozvolili biračima da sami nađu tu raziku između drugih partija.  A birači su, ipak, dovoljno pametni da sami mogu da opredele gde su razlike i ako ime neko silom nameće kako da misle,  javlja se otpor.
3. Radikalna stranka uvek svoju izbornu kampanju vodi previše agresivno, preteći svima i biračima i partnerima, sve se svodi na to ”vama će biti jako loše ako ne budete sa nama” objašnjavajući (apsolutno nepotrebno) ko je biračima i partnerima neprijatelj i da će samo sa Radikalnom strankom  biti zaštićeni. Apsurd, svako zna (manje više)  ko mu je prijatelj a ko neprijatelj i svako želi da sam bira prijetelje. I, što je još poraznije, kad se nešto od tih pretnji i ostvari, Rdaikali nisu u stanju da preduzmu odlučne poteze za eliminisanje nastale situacije ili ublažavanja posledica.
4. Radikali su pokazali vrhunac neznanja i neumenja (o drugima ne govorimo, nisu ni oni bolji) u  sticanju političkih poena u situaciji kada nisu na vlasti. Nisu iskoristili ni jednu mogućnost da pokažu i Vladi i drugim strankama kako treba delovati u nekoj kriznoj situaciji (bilo političkoj, recimo Kosovo i Metohija, bilo ekonomskoj, recimo kriza u stočarstvu prošle godine)
5. Radikali nisu u stanju da procene razvoj događaja  unapred makar za pet ”koraka”, verovatno niko od njih ne igra šah pa i nezna za pojam ”procena situacije i priprema unapred bar pet poteza”. Da ne ulazimo u nedostatke procena prošlih godina, nevešćemo najnovije:

• odvajanje Kosova i Metohije (kao delovati kad se to dogodi, šata raditi, itd)
• raspored i odnos političkih sila posle izbora (s kim u koaliciju i kako obezbediti čvrstoću kolaicije)
• osnova za pravljenje koalicije za formiranje Vlade i na lokalnim nivoim (ne može se na početku govoriti, ne prihvatamo podpisani dkument sa Evropom pa govoriti da ga prihvatamo ako se doda neki aneks i, verovatno, ako SPS krene da vodi jače ljubav sa Tadićem biće prihvaćen dokument onakav kakav je, bez ikakvih uslova)
• pozicija Rusije oko formiranja Vlade (ne da se traži ljubav od Rusije preteći joj Amerikom već da se realno pita Rusija kakvu vladu bi želela da vidi u Srbiji)
• kontakti partije sa Evropskim partijama, sa svetom, i to javni, traženje partnera u svetu a ne samo neprijatelja
• sutrašnjica partije
• osipanje partije

     Radiklana stranka je poterbna Srbiji ali ne ovakva kakva je danas. Ili će se menjati  (na bolje)  ili ćemo je spominjati i prekrstiti se (kao kad spomenemo vladavinu Miloševića ili Građansku partiju, pokoj joj duši, bilo ne povratilo se) i još može da dođe do uvećanja liberala, oni su formiarni i uvećani na račun svakojakog ”otpada” iz bivših partija, a to je još opasnijej po opstanak Srbije!