Od hladnih ratova ka deviznim

Kada sam prvi put čuo za devizne ratove, nikakve druge asocijacije osim dobre fantastične knjige Roberta Asprina Hladni finansijski ratovi nisu mi pale na pamet. Ipak valutni ratovi danas nisu iz oblasti fantastike. Ovi ratovi, neprimetni za obične građane, ne prekidaju se već nekoliko godina.

Šta je to devizni rat?

Dobro je poznato i svima jasno da se kurs bilo koje nacionalne valute formira u odnosu prema drugim i na osnovu tržišnih mehanizama. Ima onih koji žele da kupe valutu, ima onih koji žele da je prodaju. Postoji Centralna banka koja planira dinamiku kursa nacionalne valute i izjednačava kolebanja, kupujući i prodavajući valutu u slučaju lokalnih promena kursa, izazvanih tekućim promenama.

Ako država započne devizni rat, ona ruši kurs nacionalne, svoje valute. U odnosu na neku drugu konkretnu ili u odnosu na sve odjednom – zavisi od cilja specijalne operacije. Kurs se ruši prosto: na tržište se izbacuje slobodni (jeftin) novac i faktički se dešava devalvacija nacionalne valute (između ostalog drugi naziv deviznih ratova je konkuretna devalvacija).

Nacionalna valuta pojeftinjuje – raste izvoz produkcije (on postaje mnogo povoljniji nego ranije). Paralelno pada uvoz – strana roba poskupljuje. Dešava se zamena uvozne robe domaćom, raste potražnja za unutrašnjom produkcijom, znači, oživljava nacionalna ekonomija. Svi unutar zemlje su srećni.

Što se, naravno, ne može reći o onima poritv kojih je devizni rat usmeren. Za njih se zatvaraju mogućnosti izvoza robe – njihova roba u granicama rođene države postaje previše supa, pogoršava se ekonomska situacija... I slično.

Prvi put o savremenim deviznim ratovima počelo je da se govori 2010. godine, analizirajući antikrizne mere koje države preduzimaju posle početka globalne ekonomske krize 2008. godine. Prvo su se prema njima odnosili prilično neozbiljno – malo li šta analitičarima može da se učini. Zatim su problem priznali.

Savremeni valutni sistem – Jamajski – zasnovan je na principu slobodne konvertacije valute i na stalnom kolebanju kurseva. Ranije na međunarodnom deviznom tržištu vladale su SAD. Za vreme važenja Breton-vudskog sporazuma od 1944. do 1978. godine američki dolar pored zlata uopšte je bio jedan od vidova svetskog novca. Cijena dolara je bila strogo vezana za zlato. Sada je zlatni standard zvanično ukinut. Formalno na tržištu je ravnopravnost. Ipak stalna emisija Federalnog rezervnog sistema SAD dovodila je do toga da je de-fakto američka valuta najpovoljnije srdstvo obračunavanja – SAD su najveća svetska privreda, najveći finansijski centar i najveći svetski investitor istovremeno. Faktički SAD tokom dugih godina vodile su devizni rat protiv čitavog ostalog sveta. I vodile su uspešno.

Danas na tržištu mnogo je zemalja koje ratuju, između ostalog skoro svi članovi G-20. Neko vodi lokalne, neko globalne devizne ratove. Tek tako da se zaustave one ne mogu ili ne žele. Za SAD stalno je uključena mašina za štampanje novca – to je normalna situacija poslednjih decenija, na koncepciji njegog stalnog rada izgrađen je sistem blagostanja američke ekonomije.

Pred Rusijom koja sada predsedava G-20 zadatak je jasan: ispuniti smislenom temu deviznih ratova, razraditi argumente, navesti dokaze, naći pristalice i partnere koji su spremni da podrže ruski stav. I da ne obraćaju pažnju na one negativne momente, a često prosto izmišljotine, koje dolaze sa svih strana.

Kiril Savicvki,