Izbori u Srbiji politikanstvo pod nazivom politika

Sadašnja izborna kampanja u Srbiji pokazuje pravi izgled naših političkih partija, bolje rečeno, politikantskih partija. Sve partije su u, principu, iste, razlikuju se samo po imenu vođe. Krenimo redom.

Izjave svih partijski funkcionera svih partija se svode na to da nedamo Kosovo i das hoćemo u Evropu da hoćemo bolju i bogatu Srbiju. Koliko o tome govore, verovatno, i vrapci o tome znaju a i narod zna (odavno). Na žalost, još ni jedna partija nije  iznela jasni program dejstva kako bi  obećanja, u slučaju da dođe na vlast, ostvarila. Ne postoji konkretni program dejstva sa suvim činjenicama bez suvišne retorike.
Ni jedna partija nezna kako bi  brzo uvela Srbiju u Evropu, vratila Kosovo, obogatila Srbiju. No, to ne smeta ni jednoj partiji da kritikuje drugu partiju ili partije za  nedostatak programa. Princip veoma prost i primitivan,  mi sve znamo, mi sve možemo da uradimo, vi neznate ništa i ništa ne možete da uradite.  I, naravno, svaka politička stranka obavezno uči drugu političku stranku šta treba i kako treba da radi na blago Srbije, bez obzira što sama nezna šta i kako da radi na blago Srbije. I obavezno preti. Ovih dana je vođa jedne poolitičke stranke bio u Rusiji da traži kobajagi pomoć ѕa Srbiju pa je pregovore počeo tako što je upozorio Ruse o svim opasnostima koje su pred njima i koje još mogu da se pojave ako Rusija ne pomogne Srbiji. Naše staro, mi i pomoć tražimo preteći. Neke novine u Rusiji su stradan osvanule sa naslovom “Srbi prete Rusiji”. Jadni Rusi, oni neznaju ni mrvicu o sebi i opasnostima pred kojam se nalaze, hvala bogu, tu smo mi da im otvorimo oči.  Dalje, naše stranke su stranke jednog čoveka, VOĐE! Nema vođe, nema stranke.
Svaki partijski radnik višeg nivoa je bogom dan da kritikuje protivničke partije a naročito partijske rukovodioce suparničke partije višeg nivoa. Ministar odbrane po sredstvima javnog informisanja pljuje Predsednika vlade i ako je njegov podčinjeni. Svaki ministra je zasebna država ili tako nešto, upregli Srbiju, biju jedan drugog i svako vuče državu na svoju stranu i, kako to bično biva, samo razvlače Srbiju koja se klima čas na jenu čas na drugu stranu, nikako da krene napred (makar i u pogrešnom smeru). Predsedni Srbije pljuje po Predsedniku vlade a ovaj po njemu. Da mi je znati, ko finasira njihovu garderobu, koju moraju da menjaju po nekoliko puta dnevno da se ne usmrde od ispljuvaka!

Predsednika Srbije više interesuje sopstvena stranka nego država (pozdravila ga ovih dana Karla Del Ponte i pita da li treba da pošalje nekog da mu “gasi ugalj” da mu istera strahove). I ima za to velki razlog. Jadnik, u životu nije uspeo ništa da zaradi i stekne, stan čovek nema, ali je zato rođen (bogom dan) da bude predsednik Srbije. Ako nestane njegova stranka šta će i gde će. Još malo pa bi ga Crkva proglasila svetim, na nesreću i u boga ne veruje pa će mu i to izmaći.  Predsednik vlade ima slabo pamćenje pa kasno reaguje. Naravno, i on smatra Srbiju svojom očevinom pa ponekad podeli nekome deo očevine,  po neku vilu na Dedinju. Sreća, nije srebroljubac da sve zadržava za sebe.

Ali ima onih koji nešto  znaju, Predsednik parlamenta (ide po Evropi i tužaka sopstvenu zemlju) i  ministri tačno znaju šta žele, (da se sami ili neko njihov što pre i što više obogati, nije važno na čiji račun, može i na račun Srbije, narod je veštačka tvorevina koja nikome nije potrebna).  I to je previše. Zamislite da i oni ništa neznaju.
Srbijom, u stvai, valdaju marginali, misli se na  marginalne stranke (a ne na pojedince)  za koje glasaju samo ukućani; daj bože i poneko od rodbine,  i niko više. Kao krpelji su. Jedni uplaše Tadića da mu je stranka u opsanosti ako ih ne uzme uz sebe (naravno sa ministarskim mestima) a drugi uplaše Koštunicu sa istim  stvarima.  I tako preživljavaju svoj život krpelja od izbora do izbora i, najčešće nestanu. Tako je nestala Građanska stranka, za koju nismo znali koga više mrzi Srbiju ili Srbe. Doduše, bili su toliko pametni da pokupe sve one koje su odbacile druge stranke i napravili novu “jednodnevku” (to su vam  firme koje žive jedan dan za obavljalje jednog posla, najčešće krimialnog). Nestala je stranka Draškovića. Očigledan primer kao jedan vođa može da uništi stranku za kratko vreme.  I, opet Vuk  veliki pametnjaković, nije znao kako da sačuva i ojača sopstvenu stranku  ali zato zna da sve ostale stranke ne valjaju ni pet para i to je razlog da se pojavljuje u srdstviam javnog informisanja.
Nše stranke, bolje rečeno, naši nazovi političari (stranke su samo drugo ime za njih) su kao naši  pevači novokomponovane narodne muzike. Izvornu muziku neznaju, muzički (politički) nepismeni, neznaju note, ne umeju da pevaju, drugi im pišu tekst, treći aranžmane,  jedan ima sve to obardi “mikserom” i bog te veselio,  drmaju političkom scenom Srbije i sami sebe sve više i više uveravaju  da bez njih Srbija ne može da preživi. A nama ostaje da se molimo bogu da se posle sto godina pojavi na političkoj sceni Srbije čovek  kome će Srbija biti osnovni životni kredo i da će raditi i dušom i telom na blago Srbije.