BitLab hosting
Početna stranica > Novosti

Čovečni prema pobeđenom neprijatelju

Čovečni prema pobeđenom neprijatelju
12.05.2018. god.

U Velikom ratu, a i pre njega, srbska vojska je prema pobeđenom neprijatelju neretko iskazivala viteško ponašanje i čovečnost. Naše vojskovođe su, kako piše zlatiborski istoričar Milisav R. Đenić, svoju oficirsku čast prenosile na svoje ratnike zahtevajući poštovanje međunarodnih pravila o ratovanju, što je dovelo da kao narod budemo od protivnika poštovani, a od saveznika cenjeni i voljeni.

U prilog tome Đenić najpre pominje 1885. godinu, vreme najžešćih borbi između Srbije i Bugarske, kada je po Evropi prikupljana pomoć u lekovima i sanitetskom materijalu za našeg protivnika. Konvoji su bili spremni da robu prevezu do Sofije, ali se isprečio front sa srbskom vojskom. Tada na molbu Međunarodnog crvenog krsta kralj Milan Obrenović odobrava Vojnoj komandi da za jedan dan prekine rat, otvori liniju fronta i propusti pomoć iz Beča upućenu u Sofiju. Naša država se pridružuje apelu Evrope i otvara svoje vojne magacine, pa zemlji sa kojom tada ratuje isporučuje lekove, ćebad, krevete i drugo za opremanje jedne bolnice u Bugarskoj. Za ovaj gest plemenitosti i milosrđa Međunarodni crveni krst u Ženevi dodeljuje priznanje srbskom društvu Crvenog krsta, a u holu postavlja tablu sa natpisom: „Budite tako humani kao što je Srbija bila humana 1885. godine.”

Srbi su, nastavlja Đenić, ovako ratovali i kroz oslobodilačke ratove s početka 20. veka. Pred Prvi balkanski rat 1912. na srbsko-turskoj granici kod Ristovca regent Aleksandar Karađorđević, kao vrhovni komandant, reče vojsci: „Junaci, prema pobeđenom neprijatelju i neprijatelju koji se preda budite čovečni i milostivi, jer on tada prestaje biti neprijatelj, nego ostaje samo čovek, a prema čoveku treba biti čovečan. Kuće, imanja, čast i obraz pobeđenog neprijatelja i njegove porodice štedite i štitite kao i kuće, imanja i čast sopstvenog naroda, jer to ne zahteva samo čovečnost i naša pravoslavna vera, nego tako i dolikuje junacima!”

U vreme balkanskih ratova „Politika” piše: „Sinoćnim transportom ranjenika došla su u Beograd i dva turska oficira, koji su u bici kod Kumanova teško ranjeni. Oba oficira operisali su sinoć češki hirurzi i operacija je srećno ispala. Veruje se da će obojica ostati u životu, te će bar moći pričati kad se vrate svojim kućama kako se u jednoj kulturnoj zemlji postupa sa ratnim zarobljenicima.” Sutradan je stigla nova vest: „Noćas u 11 časova došao je jedan transport ranjenika sa raznih bojišta. U ovom sanitetskom vozu bilo je 319 srbskih i 38 turskih ranjenika.”

U Velikom ratu sjajna pobeda srpske vojske na Ceru bila je i prva pobeda Antante. Iznenađen i ponižen porazom neprijatelj u odstupanju prema Drini čini zverstva po Mačvi, Jadru, Loznici... Naše trupe tokom gonjenja nailaze na prizore koje ljudski razum ne može da shvati: zaklani ljudi, žene, deca, slike varvarstva i užasa. Čitav civilizovani svet bio je zgrožen. Svi su strepili od srpske odmazde, ali Srbija nije uzvratila udarac. Tih dana o ovome piše Anri Barbi, dopisnik pariskog „Žurnala”: „Ja drhtim pri pomisli na svu tu zločinačku gnusobu, koju ćemo imati da konstatujemo kada definitivno bude odagnata ta vojska koja se smatra za civilizovanu. Za sada su njeni ranjenici smešteni zajedno sa Srbima u srbskim bolnicama. Neguju se kao i Srbi. Prema njihovim zarobljenicima postupa se kao sa ljudima. Srbija ovog puta bolno pati i kipti krvlju... ona ječi od užasa, ali se ne sveti nad obezoružanim neprijateljem.”

Tada je, navodi Đenić, u užičkoj vojnoj bolnici lečeno 500-600 Austrougara koji su imali isti tretman kao i Srbi. Izlečeni su dočekali svoju vojsku krajem 1915, a umrli su, zajedno sa Srbima, po hrišćanskim obredima sahranjeni u vojničko groblje, delu užičkog groblja na Dovarju.

Posle proboja Solunskog fronta Drinska divizija je nezadrživo gonila neprijatelja. Ispred Kumanova odigrao se rasplet rata sa Bugarskom čija je vojska, u ratu podmukla i divlja, sada bila razbijena ordija koja skrušeno polaže svoje osramoćeno oružje pred noge srbskih ratnika. Pukovniku Krsti Smiljaniću dopala je čast da razoruža najbolji deo bugarskih trupa, četvrtu Trakijsku diviziju, odobravajući njenom komandantu generalu Kiselevu 100 pušaka na svaku brigadu. Na pitanje šta će mu oružje, odgovorio je: „Bojim se nereda, jer je disciplina bila jako opala, a sada kada se budu kao razoružana rulja vraćali kućama nema te sile koja bi mogla održati red i disciplinu i zaštititi usputno stanovništvo.”

„Ovde su se rastali neprijatelji, a pobednik nije pokazao ni najmanju želju za osvetom. Naši ratnici gledali su tu jadnu, potučenu i moralno rastrojenu armiju koja žurno, nemirne savesti i ponižena žuri ka svojim granicama kako bi što pre pobegla sa teritorije svojih gnusnih zločina”, beleži Milisav R. Đenić.

Branko Pejović,
Politika


  • Izvor
  • Regent Aleksandar sa oficirima u Velikom ratu, foto: Politika/ vostok.rs


Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost

NOVOSTI IZ RUBRIKE

U Galeriji Narodnog univerziteta u Vranju otvorena je izložba slika jednog od najpoznatijih vranjskih slikara Zorana Petrušijevića Zopa.  Postavka pod nazivom 'Retrospektiva' obuhvata veliki broj Petrušijevićevi


Nemojte od Vučića praviti entitet koji personifikuje Srbiju, niti izjednačavati srbski narod sa onim što Vučić radi, koga su Zapad i NATO postavili da nama vlada, poručio Gajić u...

Tlingitsko selo uništeno 1882. godine prihvatilo je „odavno zakasneli” gest



Iako naš zakon jasno definiše da je dovoljan samo jedan akt nasilja kako bi se pokrenula procedura za zaštitu žrtve, žrtve u Srbiji u velikom broju slućajeva ne prijavljuju...


Ostale novosti iz rubrike »