Šest neobičnih ruskih hramova

Kako postati upadljiv među mnoštvom drvenih crkava i zlatnih kupola?

1. „Hram svih religija“ u Kazanju

Izvor: Wikipedia.org

Na vrhu ovog arhitektonskog objekta su kupole sa muslimanskim polumesecom i hrišćanskim krstovima, ali „Vaseljenski hram“ nije zamišljen kao mesto gde će se zajedno moliti ljudi različitih veroispovesti.

Kazanjski umetnik humanista Iljdar Hanov gradio je svoj hram u nadi da će doći kraj verskim sukobima i da će narodi celog sveta usvojiti monoteizam, i zato se ovde ne vrše službe i obredi. Posle umetnikove smrti 2013. godine neobičan objekat je postao mesto koje privlači turiste i polako se dograđuje novcem od priloga.

2. Vladimirski hram u Bikovu

Izvor: Lori/Legion-Media

Gotički zamak na sprat u selu Bikovu, 40 km od Mosve, uopšte ne liči na običnu seosku crkvu. Krajem 18. veka je sagrađen po naredbi generala Mihaila Izmajlova, vlasnika imanja Bikovo. Gradio ga je arhitekta Vasilij Baženov, onaj isti koji je naljutio imperatorku Katarinu II izgradivši za nju dvorac Caricino u Moskvi. Hram je tokom 1930-ih razoren, a u gotičkim prostorijama je najpre bilo smešteno skladište, a zatim šivara. Otkako je obnovljen 1989. godine hram je svakodnevno otvoren, a subotom i nedeljom se u njemu vrše bogosluženja.

3. Hram Znamenja Presvete Bogorodice u Dubrovicama
Izvor: Lori/Legion-Media

Vaspitač budućeg imperatora Petra I, knez Boris Golicin, podigao je 1703. godine na svom imanju Dubrovice (60 km od Moskve) znamenski hram koji liči na džinovsku krunu. Hram je vršnjak Sankt Peterburga. Početkom 20. veka je pretvoren u muzej, zatim su tokom 1930-ih dignuti u vazduh i hram i zvonik, a 60 godina kasnije je hram obnovljen i u njemu se ponovo vrše bogosluženja.

4. Kostomarovski ženski manastir-pećina
Izvor: RIA Novosti / Ilja Pitaljev

Istoričari još uvek diskutuju o tome ko je iskopao pećine i sagradio hramove u krečnjačkim stenama Voronješke oblasti (800 km od Moskve) – da li ovdašnja zajednica monaha-otšelnika u 17. veku ili hrišćani iz Vizantije koji su ovde našli utočište u doba ikonoborstva u 8. veku. Kostomarovski manastir je jedan od najstarijih centara širenja hrišćanstva na teritoriji savremene Rusije.

Manastir je zatvoren posle revolucije 1917. godine, ali su mnogi podvižnici nastavili da tajno žive u pećinama. Dve i po decenije kasnije počeo je Drugi svetski rat. Žitelji ovog kraja su bili okupirani 1942. i 1943. godine, i tada su se mnogi skrivali u manastirskim pećinama.

Od 1997. godine u manastiru se ponovo vrše bogosluženja: leti u pećinskom Spaskom hramu, a zimi u Hramu ikone Presvete Bogorodice.

5. „Kulič i pasha“ u Peterburgu

Izvor: Wikipedia.org

Nestandardno arhitektonsko rešenje Trojickog hrama iz 18. veka ne pripada projektantu nego naručiocu – knezu Aleksandru Vjazemskom. Zvonik i hram u arhitektonskom ansamblu predstavljaju imitaciju jela koja se u Rusiji spremaju samo za Vaskrs. U pitanju su „pasha“ (tradicionalni slatki desert od mladog rastresitog sira) u obliku piramide i „kulič“ (visoki vaskršnji hleb od mlečnog testa sa maslacem i jajima) sa zaobljenim vrhom.

6. Biserni hram Anastasije Uzorešiteljnice na Krimu
Izvor: mitrofanova-m.livejournal.com

U klancu Taš-Air na obroncima planine blizu pećinskog grada Kači-Kaljona na Krimu (1.500 km od Moskve) krije se mali planinski skit posvećen svetoj velikomučenici Anastasiji Uzorešiteljnici. Do njega se od podnožja planine stiže za 15 minuta stazom od starih automobilskih guma koja se vije kroz rastinje na ivici litice.

I ovaj hram je prošao kroz težak period, kao i većina crkava na teritoriji SSSR-a. Dignut je u vazduh 1932. godine, a obnavljanje je počelo tek 2005. Ruševine hrama su decenijama bile napuštene, u njima je bilo vlažno, a boja se nije držala na zidovima i svodovima. Zbog toga su monasi ručno ukrasili pećinski hram hiljadama perli i raznobojnih kamičaka. Svaki od tih ukrasa je neponovljiv.

Na Krimu su se smenjivali žitelji i vladari, ali hram svete Anastasije podignut u 8. veku je ostao do današnjeg dana. O njemu su pisali putopisci 19. veka, a ne zaobilaze ga ni današnji ljubitelji krimskih staza.

Julija Šandurenko,
Ruska reč