Gde je, u stvari, fašizam

Javnosti zapadnih zemalja sve češće se čuju reči „fašizam” i „fašisti”. Rezervisane su za Donalda Trampa, Gerta Vildersa, Marin le Pen i ostale „desne populiste”. Pri tome, korišćenje tako teških reči pravda se pozivanjem ovih političara na nacionalne vrednosti, zahtevima da se zaustave masovna useljavanja u njihove zemlje i ksenofobičnim ispadima njihovih pristalica.

Fašizam je, međutim, pojam čije značenje se ne može brzo i lako odrediti. Tako je, uostalom, sa svim političkim ideologijama. Nema opšteprihvaćene definicije liberalizma, socijalizma ili konzervativizma. Poznato je da se pod pojmom „fašizam” kriju tako raznoliki pokreti kakvi su italijanski fašisti, nemački nacisti ili hrvatske ustaše. Sve to, ipak, ne bi trebalo da nas zbuni i spreči u nameri da razumemo ovu važnu istorijsku pojavu.

U tome bi, više od političkih pojednostavljenja i teorijskih obrazloženja, moglo da nam pomogne istorijsko iskustvo. Postoji jedna ključna osobina fašizma na koju se, u opštoj graji protiv Donalda Trampa ili Marin le Pen, namerno ili ne, prečesto zaboravlja. Fašisti su, ipak, ostali upamćeni po agresijama na druge, suverene zemlje, po beskrajnim ratovima, razbijanju država i po nasilnim promenama granica. I Luj XIV i Napoleon vršili su agresije na susede, vodili neprekidne ratove, razbijali zemlje i menjali granice. Hitlerove agresije su, međutim, bile praćene masovnim uništavanjem celih ljudskih populacija, kakve su bili Jevreji, Romi ili Srbi. Kao takav, fašizam je upamćen naročito u Centralnoj, Istočnoj i Jugoistočnoj Evropi.

Agresije na susedne zemlje, beskrajni ratovi, razbijanje država, nasilne promene granica? Da li nas to podseća na Donalda Trampa i Najdžela Faraža ili na njihove političke protivnike, klanove Klinton i Buš, na Tonija Blera i Dejvida Kamerona? Treba li podsećati na razaranje Jugoslavije, Avganistana, Iraka, Libije, Sirije, opkoljavanje Rusije, provociranje Kine, Irana? Tramp, naprotiv, ako je verovati najavama, zagovara tradicionalnu diplomatiju interesa i pregovora između suverenih država, kakvu svet poznaje još od Vestfalskog mira iz 1648, nasuprot beskrajnim krstaškim ratovima u ime „vrednosti”, koje neumorno vode njihovi liberalni protivnici.

Masovno, etnički motivisano uništavanje celih ljudskih populacija? Ovi ljudi uspeli su u onome što je Hitleru i Paveliću izgledalo kao nedostižni ideal: pobili su i proterali srbsko stanovništvo u Hrvatskoj, delovima Bosne i Hercegovine, na Kosovu i Metohiji. To su, naravno, sproveli rukama svojih lokalnih saradnika, baš kao što su to učinili s hrišćanima u Iraku ili Siriji. Ne bi trebalo zaboraviti ni medijsku antisrpsku histeriju koja je omogućila potonje, nekažnjene, masovne zločine nad Srbima. Ta operacija uporediva je samo s onim što je nacistička Evropa učinila s Jevrejima.

Mark Mazauer, profesor na Kolumbija univerzitetu u Njujorku, u knjizi Hitlerova imperija, utvrdio je da su se Hitler i nacisti, u zločinima počinjenim u Istočnoj Evropi, ugledali na kolonijalna iskustva liberalnih država, Velike Britanije i SAD. Oni su, jednostavno, na Evropljanima primenjivali ono što su liberalni kolonizatori činili u Africi i Aziji. Hitler se divio promišljenosti i bezobzirnosti Britanaca u Indiji, kao i rasističkoj brutalnosti SAD prema crncima i Indijancima. Otvoreno je govorio da će slovenski svet, naročito Rusija, u budućnosti biti Indija ujedinjene, nemačke Evrope. U germanskom kolonizovanju slovenskih teritorija na istoku Evrope Hitler je želeo da se ugleda na iskustva SAD. Tamo su se enklave „rasno i civilizacijski superiornog stanovništva” u indijanskom moru postepeno povezivale, spajale i otimale zemlju domorocima.

Po mišljenju Mazauera, pokušaji liberalnih imperija da prisile kolonizovane zemlje da usvajaju njihove modernizacijske i kulturne modele samo su drugo lice neuništivog, drevnog rasizma. I Hitler i Gebels pozivali su na ujedinjenje Evrope oko Nemačke, da bi se zaštitile i odbranile njene rasne, ali i kulturne vrednosti. Pri tome, otvoreno su tvrdili da su ključne svrhe ujedinjenja Evrope odbrana od Rusije i pohod na nju. Retorika odbrane od Sovjetskog Saveza bila je korisna i u posleratnom procesu ujedinjavanja Evrope, pri čemu su, kako Mazauer pokazuje, na tom poslu marljivo radile, kao visoki činovnici, i dojučerašnje Hitlerove pristalice. Ruska opasnost bila je važan deo kampanja pristalica EU na referendumu o bregzitu u Britaniji i pristalica Hilari Klinton na izborima u SAD.

Neko će reći da, na kraju krajeva, NATO liberali ne osvajaju svet u ime rase, nego ljudskih prava. Bombe su, po Republici Srbskoj, Srbiji, Iraku, Libiji i Siriji ipak padale uz američki i britanski rok end rol, a ne uz nemačke vojničke marševe. Zaista, lepa uteha za milione njihovih žrtava.

Miloš Ković,
Docent na Odseku za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu

Politika