Nova godina pod vedrim nebom: Rusi fascinirani Beogradom

Novu godinu po moskovskom vremenu smo dočekali u avionu Moskva – Beograd. Na poslednjim sedištima su dva Srbina pevala „Tamo daleko“, a ispred nas je Srbin koji dobro govori ruski prevodio mladom bračnom paru iz Rusije nazive jela u meniju. Nismo znali šta ćemo da radimo kada u 23:45 stignemo u Beograd, jer je ulazak u hotel planiran za 15:00 časova. Čekala nas je noć puna novogodišnje atmosfere, muzike i razdraganih Beograđana u restoranima.

Miris Beograda

Za Novu godinu čak i pojedini odrasli ljudi očekuju čudo. Za nas je bilo čudo što smo uspeli da sednemo u autobus do Slavije i tako izbegnemo taksi, koji je posebno skup „u čast“ Nove godine. U autobusu je, kao i u avionu, bilo mnogo Rusa. Svi smo dočekali 2017. godinu po beogradskom vremenu negde na putu sa aerodroma. Bila je zaista praznična atmosfera. Kroz prozor smo delimično videli vatromet, neko je jeo „novogodišnji“ čips, drugi su pili konjak kupljen u duty free prodavnici na aerodromu. Upoznali smo se sa Pašom, mladićem iz Rusije. On je putovao u Rim, ali je morao dugo da čeka presedanje u Beogradu. Bio je prvi put u Srbiji pa odlučismo da mu pokažemo grad.

Beograd zimi miriše na naloženu peć, da li ugljem, da li drvima... Ne znam čime Beograđani lože svoje peći. Oni sami taj miris verovatno i ne primećuju jer su navikli. I mi smo navikli, i štaviše, poneli smo taj miris sa sobom u koferu i kaputima, kapama i šalovima. Sa tim mirisom smo se šetali kroz novogodišnju noć, pokazivali Paši opusteli Kalemegdan, osvetljenu ulicu Kneza Mihaila, Slaviju, Hram Svetog Save, zdanje Skupštine (koncert ispred nje se već završio i mi smo tu zatekli nekoliko desetina ljudi koji su se još uvek veselili, i veoma mnogo konzervi, papirića i ostalog što su posetioci koncerta ostavili na asfaltu). Negde blizu Saborne Crkve dva mladića shvatiše da govorimo ruski i zaustaviše nas. „Rusi, naši braćuški“ – povikaše oni i počeše nas grliti. Paša nije shvatio šta se dešava, i oni pokušaše da mu objasne koliko vole njega i njegovu veliku zemlju. Nudili su mu cigarete, a zatim su predložili da se svi zajedno fotografišemo. U porivu prijateljskih osećanja išli su sa nama skoro do kraja Knez Mihailove, i sve vreme su sa divljenjem govorili: „Vi, Rusi, došli ste u Beograd da čekate Novu godinu!“ Nisam mogla da im objasnim da bih ja u Beogradu rado slavila svaku Novu godinu i sve ostale praznike.

Skadarlijom

Ne znam koliko smo ulica prošli. Uglavnom, u tri sata ujutru stigosmo u Skadarliju u nadi da ćemo nekoliko časova provesti u toplom i udobnom restoranu. Ali te noći nismo uspeli da uđemo ni u jedan. Na vratima svakog restorana čekala nas je toplota koja izbija iznutra, muzika i miris hrane i pića. I natpis: „Zatvoreno“. Proslava se ili završila ili je nastavljena samo „za uži krug“. Naš trijumfalni obilazak „gastronomskih hramova“ Skadarlije završio se na klupici na samom početku ulice. Tu smo se malo snuždili, posmatrajući kako se skadarlijskom kaldrmom vraćaju kući muškarci i žene u svečanim odelima, umorni od proslave. Najdublji trag u Pašinom srcu te noći su ostavile Beograđanke koje su Skadarlijom hodale na visokim i tankim štiklama. Mnoge od njih su bile u lakim haljinama, i reklo bi se bez čarapa. Kao labudice sa Zemunskog keja „plovile“ su pored nas kroz miris naloženih peći, a Paša je naglas razmišljao o tome kako je to verovatno neka vrsta testa za prave Srpkinje – da prođu Skadarlijom na štiklama.

Ilustracija: Alina Jabločkina

Umesto ruske salate te novogodišnje noći pojedosmo pljeskavicu preko puta Trga Republike, a zatim se oprostismo sa Pašom i poslasmo ga taksijem na aerodrom, u večni Rim, a mi ostadosmo u Beogradu, gde se činilo da je vreme stalo. A zapravo ga je ostalo još mnogo do zore, ali je grad već gotovo opusteo i utonuo u tišinu. U hotel su nas pustili ranije, u 11 časova, ali je nama i to bilo daleko – činilo se da je prošla čitava večnost do tog trenutka. Meni se, kao za pakost, sve vreme dremalo, i sve vreme sam mislila o toploj postelji i vremenu koje me deli od nje, a čekanje me strašno zamara, što kaže jedna poznata pesma. Situacija nam je izgledala bezizlazna, te odlučismo da okušamo sreću i potražimo slobodna mesta u hostelima, i da tamo odspavamo do jutra.

Beograd 1. januara. Ilustracija: Alina Jabločkina

Mi ovde nismo stranci

Vrata su bila otvorena, i kada uđosmo, devojke na recepciji nas pogledaše sa čuđenjem. To je bio prvi hostel na koji smo naišli. Tu niko nije očekivao goste jer nije ni bilo slobodnih mesta. Objasnismo devojci Sanji i druželjubivom džentlmenu u kariranoj košulji i papučama (pomislili smo da je menadžer ili vlasnik hostela) da nemamo kud da idemo i ne znamo šta da radimo.
„U drugim hostelima takođe nema mesta. Sanja je proveravala. Vi niste prvi koji tražite mesto ove noći. Probajte u hotelu ’Moskva’“, nasmeja se domaćin. „Sanja, šta da radimo sa njima? Neka sede ovde sa nama do zore. Ja ću im skuvati kafu. (Sanja sleže ramenima, što je značilo da nema ništa protiv). Gde ste dočekali Novu godinu?“

​„Jednu u avionu, a drugu u autobusu“.

„Joj! A odakle ste došli?“

„Iz Moskve“.

Kao da smo izgovorili neku lozinku! Srećna okolnost je bila ta što smo naišli na Miću Miladinovića, čoveka zaljubljenog u Rusiju. Ispostavilo se da on nije vlasnik hostela nego turista iz Ljubljane, koji je u njemu odseo i već je pre toga nagovorio Sanju da u kuhinji hostela primi još nekoliko promrzlih i zalutalih Rusa. Oni su sedeli za velikim stolom u kuhinji i pomalo im je bilo nelagodno. Nisu baš najbolje shvatali šta im govori srećni Mićo na mešavini srbskog, ruskog i engleskog jezika. On i nas smesti za taj veliki sto, a zatim nas posluži kao najdraže goste i iznese sve što je imao. Mićo i njegova sestra su dočekali Novu godinu u Beogradu. Sreli su se, kako je on sam rekao, „u sredini“, jer je sestra doputovala iz Niša, a on iz Ljubljane. Mićo se „rastrča“ po kuhinji da skuva kafu i usput ispriča koliko voli Rusiju. U školi je učio ruski, ali ga je sada pomalo zaboravio. Međutim, već ovog leta će otići u Moskvu na ceo mesec. Već je izabrao datum leta i hostele. U Rusiji će mu biti dovoljno samo tri dana da se seti školskih časova i ponovo progovori ruski. U Moskvi će Mićo upoznati život Rusije, a prvo što će učiniti kada izađe iz aviona je da poljubi rusku zemlju. To mu je velika želja.

Autorka teksta i Mićo. Ilustracija: Griša Maslov

„Moja žena je Slovenkinja. Ja njoj i sinovima govorim da sam u duši više Rus nego Srbin. A oni se smeju i kažu: ’Evo opet prikazuju tvoje Ruse na televiziji’. Moje Ruse! Kako sam srećan što sam danas sreo prave Ruse! Sećam se kako su nam nekada preko razmene dolazile mlade ruske učiteljice i mi smo sa njima pevali ruske pesme. Još uvek ih se sećam. One uvek odzvanjaju u mojoj svesti“, priča Mićo i tiho pevuši nešto nerazumljivo, široko se osmehujući. Slušam ga dok jedem štrudlu sa makom i razmišljam o tome kako je Beograd neobičan grad, i kako u njemu uvek sretneš onoga ko ti baš tada treba.
„A kako će mene Rusi zvati?“, upita Mićo. „Koje rusko ime liči na moje?“

"Verovatno Miša“, odgovorismo mu.



„Miša! To ću i da promenim u pasošu. Biću Miša Miladinović. Hoću da umrem sa ruskim imenom. Doduše, još sam mlad, iako imam 60 godina“.



Slikali smo se sa mladim Mićom Miladinovićem za uspomenu. Tog prvog januara se oprostismo sa njim u hostelu u 8 sati ujutro, a zatim prošetasmo po skoro pustom centru jutarnjeg Beograda i po Dunavskom keju. On, doduše, uopšte nije bio pust. Ljudi su već bili izašli na jutarnje trčanje ili da prošetaju kućne ljubimce. Bilo je veoma toplo, možda od sunca koje je sijalo kao da je proleće, ili od toga što nam je u sećanju još uvek bilo lice čoveka koga smo prvi put videli, a koji nas je dočekao kao svoje stare prijatelje... Dragi Mićo Miladinoviću, u Rusiji si uvek dobrodošao!

Alina Jabločkina,
Ruska reč