Kakva će biti uloga Rusije u svetu koji dolazi

Da je veliki Solženjicin živ, verovatno bi konstatovao da je to volja Božija. Zbilja, kako drugačije objasniti mogućnost da od države koja je, pre svega, petnaest godina bila na ivici građanskog rata, na čijim granicama su nicali mnogobrojni separatistički pokreti, koja je de facto bankrotirala i čija se javna uprava gotovo raspala, može zavisiti budućnost sveta.

Nova politička elita u Moskvi jeste sprovela mnogobrojne reforme u poslednjih deset godina, jeste počela da sređuje stanje na unutrašnjem planu i vraća Rusiju na mesto koje joj i istorijski i geopolitički pripada na spoljnom planu, možda i brže nego što je bilo ko očekivao. Međutim, to novo postavljanje Rusije u međunarodne okvire nije moglo biti, samo po sebi, dovoljno da bi se Rusija našla u situaciji u kojoj se danas nalazi. Danas se situacija Rusiji „jednostavno namestila“. Na nju su uticali i „zaglavljeni“ NATO u Avganistanu i Iraku, i ekstremni privredni rast Kine, i jačanje antiamerikanizma u islamskom svetu, i jačanje samopouzdanja u jugoistočnoj Aziji i južnoj Americi, i sve veće naprsline među saveznicima u Zapadnom bloku.

Posle decenije i po postojanja svetskog poretka, koji se na Zapadu definisao kao „multipolarizam sa dominacijom SAD“, na Istoku kao „hegemonističko postavljanje SAD“, a u teoriji je tretiran kao završna faza Pax Americana, svedoci smo novog redefinisanja odnosa na globalnom nivou.

U okviru međunarodnog političkog sistema, moguća su četiri potencijalna scenarija redefinisanja odnosa.

SAD će se truditi da održe dominaciju i ostanu jedina globalna sila, i to je svakako prva mogućnost. Ukoliko im to ne pođe za rukom, svet će težiti multipolarnosti, a multipolarnost može biti uređena (definisane zone uticaja velikih sila na osnovu dogovora i saglasnosti) ili neuređena (velike sile definišu samostalno vlastite zone uticaja, bez značajnijih dogovora među sobom, po cenu oružanih konflikata nižeg ili srednjeg intenziteta). Ukoliko režim međunarodnih odnosa uđe u fazu neuređenog multilateralizma, otvara se i opasnost od produbljivanja konflikata i oružanog sukoba velikih razmera (ukoliko jedan ili više oružanih konflikata nižeg ili srednjeg intenziteta eskalira i ukoliko se neposredno vojno angažuju dve ili više velikih sila), što predstavlja četvrtu mogućnost.
[B]
NASTAVAK DOMINACIJE SAD[/B] Ne postoji sila koja nije, što je duže moguće, pokušala da zadrži lidersku poziciju. Zato je i današnje upinjanje SAD da se potvrdi kao globalni lider potpuno razumljivo. Gledano iz ugla Vašingtona, tri su prioriteta koje je neophodno ispuniti: još čvršće i na duži rok vezati u vojnom smislu Evropu za SAD (preko NATO); usporiti ekonomski rast Kine; uspostaviti potpunu kontrolu nad energetskim resursima u Srednjoj Aziji.

Ako i predstavlja dilemu kojim redosledom utvrditi drugi i treći cilj SAD, onda oko cilja broj jedan uopšte nema dileme. To je dalje vojno učvršćivanje SAD u Evropi i vezivanje evropskih država kroz NATO za SAD. Bez vojnog prisustva u Evropi, i bez saveza sa evropskim državama, koji im omogućava slobodan prelet, stacioniranje vojnih baza, i mogućnost nesmetanog prolaska (ali i značajno učešće evropskih država u zajedničkim akcijama, pa samim tim i smanjenje troškova vojnih operacija), SAD nemaju šta da traže na Bliskom Istoku ili u Srednjoj Aziji, a samim tim jednostavno prestaju da budu globalna sila. Glavni problem u daljem pozicioniranju SAD u Evropi predstavlja Nemačka. Geopolitički interesi SAD i Nemačke se ne poklapaju, a i već duže vreme je vrlo teško objasniti Nemcima zašto moraju da plaćaju, direktno ili indirektno, troškove vojnih akcija u kojima uopšte ne učestvuju. Nemačka će smoći snage da politički uđe u konfrontaciju sa SAD, samo ukoliko ima partnera koji joj u toj političkoj borbi može pomoći. Kao jedina adresa na koju se Berlin može obratiti, i gledano istorijski, ali i shodno aktuelnim prilikama u svetu, jeste Moskva. Tekstovi koji se poslednjih meseci mogu pročitati u američkoj štampi, a koji ukazuju na mogućnost rusko-nemačkog partnerstva i posledice po poziciju SAD, su gotovo histerični i izražavaju sve frustracije koje u Vašingtonu nastaju poboljšavanjem odnosa između Berlina i Moskve[1]. SAD mogu pokušati da utiču na ove stvari direktnim pritiskom na Nemačku, što može ostaviti dugoročne posledice po odnose dve zemlje; mogu i pokušati opstruiranjem Nemačke preko manjih članica EU i NATO, što im daje veće izglede na uspeh, ali što istovremeno može biti vrlo spor i skup proces; ali mogu i pokušati ulaskom u partnerstvo sa Rusijom. Ukoliko preseku liniju komunikacije između Berlina i Moskve, Nemačka gotovo sigurno ostaje vojno i politički izolovana u okviru EU i NATO, bez nekih većih mogućnosti za samostalnim spoljnopolitičkim nastupom.

Osiguravanjem vojne pozicije u Evropi, SAD mogu da razmišljaju o sledećim koracima. A prvi naredni je: kako zaustaviti ekonomski rast Kine. Kina je 2010. godine postala prvi svetski izvoznik roba[2], iako je pre samo 25 godina njen izvoz u svetskim razmerama bio zanemarljiv. Kina je sa sobom povukla i ostale zemlje jugoistočne Azije, tako da danas zona koju obuhvata multilaterala APT (ASEAN plus tri-Kina, Japan i Koreja) osnovana 1997. godine predstavlja središte svetske proizvodnje roba široke potrošnje, a sedište svetske ekonomije se sa severno-atlantskog regiona neverovatnom brzinom preseljava u pacifičko-azijski region. Veliki privredni rast uzrokovao je da Kina krene u ozbiljno planiranje i realizaciju programa jačanja i u ostalim oblastima, pre svega na vojnom planu. Od kraja 70-ih pa do sredine 80-ih godina prošlog veka, vijetnamska i kineska mornarica su nekoliko puta ulazile u sukobe oko ostrva Spretli. Danas, četvrt veka kasnije, Vijetnamu na pamet ne bi palo da se upušta u takvu avanturu sa nekoliko puta jačim i opremljenijim kineskim oružanim snagama. Odnosno, ukoliko bi do sukoba i došlo, ishod bi bio više nego izvestan.

Još 1994. godine, Li Kvan Ju, koji je preko tri decenije bio premijer Singapura, je proročki primetio da „je veličina kineskog pomeranja sveta takva da svet mora da nađe novu ravnotežu. Nemoguće je pretvarati se da je Kina još samo jedan veliki igrač. Ona je najveći igrač u ljudskoj istoriji“[3].

Kineska ekonomija je generator i vojnog, i političkog, i diplomatskog jačanja Kine, i ukoliko SAD žele da zadrže primat na međunarodnom planu, poslednji je trenutak da nešto preduzmu. Pokušaji unutrašnje destabilizacije Kine preko koordiniranih akcija na Tibetu i Singđangu, kineske vlasti su brzo i efikasno ugušile. A pokušaj nekog vida spoljne destabilizacije Kine u Aziji jednostavno nema ko da izvede. Japanu i Koreji ekonomski ne odgovara destabilizacija Kine, jer svake godine beleže značajne poraste razmene sa Kinom[4], a o vojnoj reakciji ni ne razmišljaju. Ostale azijske zemlje su gotovo u potpunosti zavisne od kineskog tržišta i investicija i kao jedina kakva-takva mogućnost za otvaranje fronta protiv Kine, ostaje Tajvan. Tajvan, međutim, i pored ogromne vojne pomoći koju dobija od Vašingtona i koja će samo za 2010. godinu iznositi preko 6 milijardi dolara[5], niti svojom veličinom, niti brojem stanovnika ne može predstavljati ravnopravnog suparnika, a i u tajvanskom javnom mnjenju ne postoji gotovo nikakva podrška zaoštravanju odnosa sa Pekingom[6]. Dakle, jedini oslonac u tihomorskom regionu, koji može biti SAD stabilna tačka za akciju protiv Pekinga, jeste ruski Daleki istok. Najelegantnija akcija, koju bi mogli zajednički da izvedu Vašington i Moskva, mogla bi se ticati definisanja nove energetske strategije, kojom bi nafta i gas iz Rusije postali teže dostupni kineskim potrošačima.

Nafta i gas su centralna tema i pozicioniranja SAD u srednjoj Aziji. A pored Avganistana, u kojem NATO ne bi mogao da funkcioniše ako bi Moskva uskratila pravo preleta za NATO avione preko vlastite teritorije, sve više se aktualizuje i pitanje Irana. Zapravo, pravo pitanje je: zašto do vojne akcije protiv Irana još nije došlo[7]? Medijska kampanja protiv Teherana i priprema javnosti na Zapadu da će do vojne akcije doći traje već nekoliko godina; demonstracije opozicije protiv predsednika Ahmedinedžada, prema tvrdnjama iranskih vlasti, su dobro potpomognute spolja, tako da je i faktor mogućeg izazivanja unutrašnje nestabilnosti „u igri“; a izgleda da Zapadne službe nisu mirne ni oko organizovanja separatističkog pokreta u jugoistočnoj provinciji Baludžistan[8].

Odgovor na ovo pitanje je: zato što ne postoji šira podrška u međunarodnoj zajednici. Odnosno, zato što ne postoji podrška Rusije. Zato je poslednje izjašnjavanje Saveta bezbednosti UN o uvođenju novih sankcija Iranu, za koje je glasala i Rusija, doneo ogromno olakšanje u Vašingtonu[9]. Dan posle glasanja, SAD i EU su novouspostavljene sankcije tumačile na jedan način[10], Rusija na drugi (portparol ruskog MID-a je čak tvrdio da „izglasane mere ne znače prekid vojne saradnje sa Iranom“), ali sama činjenica da su se kako-tako, Velika Britanija i Francuska s jedne, i Rusija s druge strane usaglasile oko novih mera protiv Irana, dala je povoda „dobro obaveštenim izvorima“ da počnu da kalkulišu sa mogućim dogovorom na relaciji Vašington-Moskva. Prema tim kalkulacijama, Rusija navodno neće reagovati na buduće akcije SAD protiv Irana, na isti način na koji Vašington uopšte nije reagovao na pobedu Viktora Janukoviča na predsedničkim izborima u Ukrajini i potonjim odlukama koje su Kijev ponovo vratile na „moskovski kolosek“. U prilog ovoj merkantilističkoj tezi, Iran za Ukrajinu, navodi se i to, da je do sada Iran polovinu svojih energenata izvozio Japanu, oko trećinu Kini i petinu EU. Potencijalnom krizom u Iranu, cena nafte i gasa na svetskom tržištu bi enormno porasla, a Japan, Kina i EU bi morali takvu skuplju naftu i gas negde da kupe. Dakle, prema ovoj školi mišljenja, intervencija SAD protiv Teherana, automatski znači i novi ekstra profit za Gaspromnjeft u naredne dve do tri godine i smanjenje konkurentnosti kineskih proizvođača u istom periodu. Ono što isti izvori međutim previđaju, jeste da, kada govore o vojnoj intervenciji protiv Irana, „zli jezici“ najavljuju i da je to jedinstvena prilika da SAD isproba novu vrstu oružja-tzv. „tektonsko“ i/ili „meteorološko“ oružje[11], na šta niti Rusija, niti bilo koja druga zemlja mimo NATO jednostavno ne može da pristane.

Sve u svemu, na koju god stranu da krene, SAD se sreće sa Rusijom i više je nego jasna želja Vašingtona da sa Moskvom „resetuje odnose“[12] i uredi ih na jedan novi način. Pitanje je da li je to i u interesu Moskve i šta ona time dobija, a šta gubi? I ukoliko Moskva ne podrži dalje akcije SAD u Iranu, energetsko, ekonomsko i vojno okruživanje Kine i izolovanje Nemačke, Vašington će se naći pred izborom. Ili će, zajedno sa voljno i nevoljno prikupljenim partnerima, moći da krene u realizaciju geopolitičkih planova, što bi se verovatno pretvorilo u „silovanje rešenja“ poput vojne okupacije Iraka, uspostavljanje civilne uprave u Avganistanu ili proglašenja nezavisnosti Kosova. Ili, prihvatiti činjenicu da se faza globalne dominacije završava i da svet ulazi u novo razdoblje-uređenog multilateralizma.
[B]
UREĐENI MULTILATERALIZAM [/B]Unajkraćem, to bi podrazumevalo definisanje nespornih zona uticaja regionalnih sila, oko kojih bi se regionalne sile saglasile. Ostala otvorena pitanja mogla bi se rešavati pregovorima i kontrolisanim procesima, a mogući sukobi bi, u takvim okolnostima, mogli da se razviju samo na lokalnom nivou. U takvoj situaciji, naravno, otvorilo bi se pitanje šta može biti regionalna sila i koliko ih na svetu može postojati, a da sistem bude funkcionalan? Ako u obzir uzmemo predviđene stope rasta nacionalnih ekonomija[13], elementarne parametre koji se tiču jačine vojnih snaga pojedinih država[14], kao i geopolitičku poziciju i prirodne resurse[15], nesumnjivo se ističe nekoliko zemalja: SAD u Severnoj i Srednjoj Americi, Brazil u Južnoj Americi, Evropska Unija u Evropi, Kina i Indija u Aziji, i eventualno Južnoafrička Republika u Africi. Moguće je još očekivati i uzdizanje do nivoa velike regionalne sile jedne od muslimanskih država - Pakistana, Saudijske Arabije, Irana ili Turske, ali za sada svaka od navedenih ima određene ograničavajuće faktore da to bude.

U takvom svetu, SAD bi ostale vojno dominantne, Kina bi bila prva svetska ekonomska sila i najveći proizvođač roba na svetu, Indija bi bila najveći pružalac usluga, a Evropa bi mogla da se fokusira na razvoj inovacija i tehnologija. Međutim, samo Rusija bi mogla svojim postavljanjem da igra ulogu balansera i tako stvara ravnotežu u ukupnim međunarodnim odnosima.

Po pitanju globalne bezbednosti, Rusija i SAD su upućene na međusobnu saradnju, ako ni zbog čega drugog, onda zbog rešavanja sve kompleksnije situacije u srednjoj Aziji. Rusija takođe ima više nego uspešnu vojno-tehničku saradnju sa Indijom[16], a sa Kinom (i ostalim partnerima) je formirala Šangajsku organizaciju za saradnju.

U oblasti ekonomije, članica je multilaterale - BRIK (Brazil, Rusija, Indija i Kina), koja okuplja četiri ekonomije sa najvećim potencijalom i ima status specijalnog partnera u odnosima sa EU[17].

U oblasti energetike predstavlja nezabiolazan faktor i kada se govori o budućoj energetskoj bezbednosti Evrope, ali i jugoistočne Azije.

Politički gledano, to je jedina zemlja prema kojoj postoji minimum poverenja u svim delovima sveta. SAD bi teško mogle da posreduju u političkim stvarima u arapskom ili latinoameričkom svetu, Evropa tu ulogu ne bi mogla da odigra u Aziji i Africi, a Kina u Evropi. Jednostavno, pri izboru balansera se ne traži najbolje rešenje, već najmanje loše rešenje.

Rusija, za koju važi pravilo da nikada nije bila onoliko slaba koliko su njeni neprijatelji hteli, niti onoliko jaka koliko su njeni prijatelji želeli, jeste rešenje, između ostalog, i zato što nema ambiciju za globalnim liderstvom.

Na kraju, geopolitička pozicija je takva da Rusiju čini regionalnom silom sa globalnim uticajem i igračem koji je nezaobilazan partner ostalim regionalnim silama u pojedinim segmentima.

EU se pokazala kao delotvorna ekonomska integracija, ali je, opterećena brojnim unutrašnjim problemima i nepostojanjem zajedničkih spoljnopolitičkih ciljeva i nezavisnih vojnih snaga, politički preslaba da bi se postavljala kao neko ko treba da stvara ravnotežu među ostalim silama. SAD i Kina bi na period uređenog multilateralizma verovatno gledali kao na privremeno stanje, trudeći se da SAD-povrate, a Kina-ostvari globalnu dominaciju i jedni bi drugima osporavali mogućnost da postanu svetski posrednici. Indija se još uvek bori sa ogromnim procentom vlastitih građana koji žive na ivici siromaštva i na rešavanje tog problema će biti fokusirana barem još nekoliko decenija, a Brazil je ipak na geopolitičkoj periferiji.

Multipolarni svet može funkcionisati i bez balansera, ali je onda rizik od pogoršavanja ukupnih međunarodnih odnosa u svetu veći.

Takav multilateralizam bi se mogao nazvati-neuređenim multilateralizmom. Ukoliko ne postoji posrednik i garant sprovođenja sporazuma, nepoverenje među velikim regionalnim silama samo će se povećavati. U takvom sistemu, međunarodni odnosi se regulišu nizom bilateralnih sporazuma koje sile među sobom postižu, što bi u igru uvuklo značajno veći broj igrača.

Sistem neuređenog multilateralizma se zato ne može ograničiti na svega nekoliko velikih regionalnih sila, kao što bi to bilo u sistemu uređenog multilateralizma. U tom slučaju, pored SAD, Rusije, Kine, Indije, Brazila i JAR, sebe bi kao regionalne sile verovatno videli i Japan, Pakistan, Turska, Saudijska Arabija, Iran, Nigerija, Meksiko, Evropa bi se verovatno podelila na dva krila: britansko-francusko i nemačko, a značajnu ulogu bi još mogli igrati i Egipat, Indonezija i Argentina.

Ovakav sistem bi se mogao okarakterisati kao difuzan i u njemu bi bilo vrlo teško kontrolisati procese. Odnosno, eskalacija bilo koje krize u svetu mogla bi da uvuče u konflikt veći broj regionalnih sila, a samim tim i mogućnost izbijanja sukoba širih razmera je izvesnija.

A opet, ukoliko dođe do tako dramatičnog razvoja situacije na globalnom planu, država koja je u najvećoj početnoj prednosti je Rusija. Iz jednostavnog razloga jer je Rusija regionalne ciljeve, postavljene pre nekoliko godina, već ostvarila. Partnerstvo sa Kazahstanom i Belorusijom je produbljeno stvaranjem carinske unije[18] (novonastale nesuglasice sa Minskom ipak ne mogu da ugroze strateško partnerstvo), novi sporazum o korišćenju crnomorskih luka i priobalja za brodove ratne mornarice je potpisan sa Ukrajinom za narednih četiri decenije[19], granica sa Kinom i Mongolijom je preko savezništva u Šangajskoj organizaciji za saradnju obezbeđena[20], bilateralnim sporazumima o vojno-tehničkoj saradnji sa Iranom, i energetsko-privrednoj sa Turskom[21], definisan je okvir za miran suživot i saradnju sa dve najveće muslimanske zemlje u regionu, a značajno su povraćene pozicije i uticaj na periferijama ruskih interesa u Srbiji, Grčkoj, Jermeniji, Siriji, Uzbekistanu i Azerbejdžanu, a kako stvari stoje, posle narednih izbora, slična situacija će biti i u Gruziji. Dakle, manje-više, Rusija predstavlja zemlju koja je zadate geopolitičke prioritete ispunila i u mogućim sistemima neuređenog multilateralizma ili difuznog haosa, može zauzeti poziciju potpune neutralnosti i nemešanja, što joj donosi komparativnu prednost u odnosu na druge zemlje.

[B]ZAKLJUČAK[/B] I dok su potrebe drugih za saradnjom sa Rusijom više nego jasne, postavlja se pitanje kakve su potrebe Rusije za saradnju sa drugima. U ovom trenutku, čini se da zvanična Moskva više pažnje posvećuje unutrašnjoj politici i da će se to nastaviti najmanje još desetak godina. S jedne strane, to jeste razumljivo. Privredni oporavak zemlje, obnavljanje ogromne infrastrukture, rešavanje problema odliva stanovništva i negativnih demografskih trendova, pre svega u istočnim krajevima zemlje, jesu prioritetni problemi kojima se sadašnja administracija mora pozabaviti. Međutim, s druge strane, pitanje je kada će se Rusija ponovo naći u situaciji u kojoj se nalazi danas. Jer, kao što joj se šansa da odlučuje o tome kako će izgledati sutrašnjica sveta ukazala danas, isto tako može nestati već koliko prekosutra.

Očigledno, Rusija je u traganju za jednim ili više partnera koji joj najefikasnije mogu pomoći na polju modernizacije proizvodnih kapaciteta i diversifikacije nacionalne ekonomije, koja bi bila manje zavisna od eksploatacije prirodnih dobara, a više od proizvodnje roba široke potrošnje. Možda od izbora tog/tih partnera zavisi i niz stvari političkog karaktera koje će se desiti u budućnosti.