BitLab hosting
Početna stranica > Novosti

Reditelj koji je voleo svet oaza

03.11.2015. god.


Reditelj, scenarista i snimatelj Petar Lalović preminuo je u 83. godini, rečeno je juče u Udruženju filmskih umetnika Srbije, saopštio je Tanjug.

Lalović je završio pozorišnu i filmsku akademiju u Zagrebu, a diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Napravio je preko 200 dokumentarnih filmova, a takođe je snimao igrane filmove i tv serije. Lalovićeva vokacija su bila snimanja metaforičnih filmova o prirodi za koje je osvojio preko 150 nagrada kako u bivšoj Jugoslaviji tako i u inostranstvu. Vreme i mesto komemoracije i sahrane, biće naknadno objavljeni.

                                                       ***

Još se sećam tog uzbuđenja iz 1983. godine ispred blagajne bioskopa „Kozara”, gde se bio otegao zmijoliki red za kupovinu karata za novi filmski hit. Ne, nije bila reč o nekakvom novom holivudskom filmu, sa do nebesa velikim glumačkim zvezdama. Ta gužva pred „Kozarom” danima se stvarala zbog jednog domaćeg filma. Za rubriku „Verovali ili ne”, ali istorijska je činjenica – zbog dugometražnog dokumentarnog filma „Poslednja oaza” scenariste, reditelja i snimatelja Petra Lalovića. Čudo neviđeno i neprevaziđeno!



Bioskopa „Kozare” više nema, odlukama i delanjem nekih gramzivih ljudi otišao je u prošlost. Nema više ni velikog Petra Lalovića – otišao je u večnost. Zbog svojih izuzetnih filmskih dela, i u nezaborav filmske istorije. Pokolenjima je ostavio oko 300 kratkih dokumentarnih filmova – „Priča o šumi”, „Paukova mreža”, „Ukus meda”, „Zulumćari”, „Mravi”, „Balegar” i mnogi drugi, nekoliko dugometražnih i igranih – „Poslednja oaza”, „Svet koji nestaje”, „Beogradska oaza”, „Ptice koje ne polete”... Za njih je osvojio 150 nagrada domaćih i inostranih: petnaestak gran-prija, Sedmojulsku, Avnojevu, Vukovu nagradu, pa sve do japanske nagrade „Najbolji od najboljih” za najbolji film iz divljine...

Japanci su baš kao i mi ostali fascinirani filmom „Balegar”, osmominutnom pričom o sićušnom insektu skarabeju, u kojoj se ogleda neprocenjivo Lalovićevo majstorstvo. Ostale su zabeležene i Petrove reči na vest o osvajanju velike nagrade: „Mnogi su u mom balegaru pogrešno videli imitaciju Sizifa, to je izlizano, puki kliše. Kroz priču o ovom marljivom insektu prikazao sam, zapravo, epizodu iz života ljudi. Jer, on se jadnik muči da tu loptu od balege izgura uz brdo, a gore se nalaze čekači koji neće da prljaju ruke nego samo uzimaju na gotovo. E, sad, ko kako shvati, u filmu nema teksta. Žiri u Japanu je očigledno shvatio.”

Sa shvatanjem i prihvatanjem i nije uvek išlo sasvim glatko u bogatoj Lalovićevoj stvaralačkoj karijeri najviše posvećenoj dokumentarnom filmu i životinjama, a manje ljudima. Prema sopstvenom priznanju, nije on to tako unapred planirao. Slučajno je ispalo. Ovaj Subotičanin rodom prvo je u Beogradu studirao istoriju umetnosti, dogurao čak do četvrte godine, pa se zbog dosade predomislio, otišao u Zagreb, završio tamo odsek kamere na Akademiji za kazalište i film, a posle diplomirao i na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. U početku je radio kao snimatelj na koprodukcijama poput „Marka Pola” i „Stele”, ali nije video budućnost u tome da „bude negde četrdeseti u nizu, onaj što pomera kameru”.  U filmu „Mlad i zdrav kao ruža” Jovana Jovanovića, sa Draganom Nikolićem u glavnoj ulozi, bio je direktor fotografije. Bio, pa nadrljao. Zbog nekih političkih i pornografskih sekvenci u stilu neorealizma i još po nečeg – film je bio zabranjen, a Lalović izbačen iz partije. Nije mu tu pomoglo ni što je sa svojim tečom, generalom Milutinom Moračom, kao dečak bio u partizanima.

Međutim, ispostavilo se da to partijsko izbacivanje i nije bilo tako loše. Petar se okrenuo prirodi i životinjama, radeći serije za ondašnje Šumsko gazdinstvo „Jelen” (sada „Srbijašume”), o vevericama, gubarima, jelenima, i to mu se dopalo – postao je kompletan autor. Često sam, ali nezavisan. Pravi fenomen strpljenja što je po tri godine umeo da provede u Kopačkom ritu, snimajući skrivenom kamerom rađanja, borbe, ljubav i smrt stanovnika oaze prirode, dokazujući da se i pored stalnog uništavanja taj čudesni svet divljine, u kome prirodni zakoni podsećaju na ljudske norme i ponašanja, večno obnavlja.

Imala sam tu sreću da sa Petrom Lalovićem i njegovom suprugom Vitkom, putujem u daleku Indiju. Zahvaljujući njemu imam najbolju kolekciju fotografija na kojima me je Petar „hvatao” uz krotitelje zmija u Nju Delhiju, sa dosadnim malim majmunima na glavi ispred Tadž Mahala i čudesnim pticama na ostacima crvenog grada u Agri, u društvu iranskog reditelja Madžida Madžidija i američkog profesora filma Džeralda Džerija Perija...Od sreće smo se grlili i smejali što nam je pošlo za rukom da film „Ptice koje ne polete” prodamo za bioskopsko i televizijsko prikazivanje u Šri Lanki.

Uspomena na Petra je mnogo. Tu je i ona kada mi je tokom jednog beogradskog „Kratkog metra”, a kao moj verni čitalac, veoma ozbiljno rekao da se pazim  – „Svaki film duboko proživljavaš, pišeš sa puno emocija”. Ni tada a ni danas ne znam da li je to dobro ili loše, jer drugačije znam, ali ne mogu. I zato se sa Vama Petre danas opraštam sa puno emocija. Tužna što Vas nema. Srećna što ste bili deo mog i ličnog i profesionalnog života. Neka Vam je slava i hvala.

Dubravka Lakić,



  • Izvor
  • / vostok.rs


Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost

NOVOSTI IZ RUBRIKE

U Galeriji Narodnog univerziteta u Vranju otvorena je izložba slika jednog od najpoznatijih vranjskih slikara Zorana Petrušijevića Zopa.  Postavka pod nazivom 'Retrospektiva' obuhvata veliki broj Petrušijevićevi


Nemojte od Vučića praviti entitet koji personifikuje Srbiju, niti izjednačavati srbski narod sa onim što Vučić radi, koga su Zapad i NATO postavili da nama vlada, poručio Gajić u...

Tlingitsko selo uništeno 1882. godine prihvatilo je „odavno zakasneli” gest



Iako naš zakon jasno definiše da je dovoljan samo jedan akt nasilja kako bi se pokrenula procedura za zaštitu žrtve, žrtve u Srbiji u velikom broju slućajeva ne prijavljuju...


Ostale novosti iz rubrike »