Grad kao život

 Mnogi mislioci su predstavljali gradove u obliku mitskih životinja da bi dočarali duh jednog grada – urbanog organizma gde su ljudi samo sitne ćelije. Sa jedne strane grad se sastoji pre svega od ljudi, pa od brojnih građevina, spomenika, ali i reka... Puno gradova leži na rekama, prvo su nicali na rekama i oko reka jer su reke izvor vode i hrane, ali i mogućnost brze komunikacije. Reke i gradovi žive u simbiozi. No iako ljudi grade gradove od gradova istovremeno i beže, i u gradove se još češće vraćaju. Koga ima više? Onih koji beže ili onih koji im se vraćaju? Nije lako odgovoriti i svako ima svoj odgovor na to pitanje.

 Moskva je grad za svakog. U Moskvu dolaze svi iz svih krajeva Rusije i sveta. Za mnoge je ona izvor trajnog blagostanja, velikog uspeha i najnovije mode. Za druge večna buka, žurba, gužva, stres, loša ekologija. Šta je zapravo Moskva? Nije lako reći jednostavno, ali ono što je sigurno ako je jednom budeš probao nećeš moći više bez nje. Hoćeš da pobegneš od nje, ali opet te zove i mami sebi. Ono što toliko mrziš u ovom velikom gradu postaje ti vremenom nekako milo i blisko. Definitivno nije lako živeti u Moskvi. Višesatni zastoji na putevima kad peške stižeš brže no kolima, špic u metrou kad ne možeš da se pomeriš (moskovski metro dnevno prevozi više od 9 miliona ljudi), vazduh zagađen od miliona kola, a i nervoza i bezobrazluk gradskih ljudi.

 Jedna od osobina ljudi koji žive u Moskvi je da ne gledaju u oči druge ljude, a i retko se smeju na ulici. U metrou oči su uperene u knjige, novine, mobilne, ali ne u druge oči, ne u drugog čoveka, jer to nije uobičajeno. Verovatno da ne gledajući jedni u druga štiti sebe i svoju privatnost. Tamo gde je velika gužva, puno ljudi oštro i jako oseća usamljenost. Najusamljeniji se čovek može osećati u najvećoj gužvi.

U Moskvi ima ljudi mnogo nacionalnosti. Ona je centar velike mnogonacionalne države. Poznato je da su na mestu Hrama Hrista Spasitelja za vreme Sovjetskog Saveza hteli da sagrade novu Vavilonsku kulu (zgrada Internacionale) sa mauzolejem Lenjinim na vrhu. Projekat spomenika III Internacionale arhitekte Tatlina se pojavio u međuratnom periodu kada je Rusija teško stradala od gladi. Prema projektu visina spomenika je trebala da bude 400 metara. Ideja arhitekte je bila da sagradi kulu do neba da „se ne bi posle rasejali po zemaljskoj kugli“ kako kaže biblijska priča o Kuli. U ovoj zgradi trebalo je da budu smešteni visoki predstavnici svesvetske socijalističke države „Savez radnika i seljačkih deputata Zemaljske Kugle“. Projektanti ove nove Vavilonske kule „prenosili“ bi poruke proletarijata do neba i po čitavom svetu. Srušivši glavni hram Rusije, Hram Hrista Spasitelja, i na njegovom mestu hteti sagraditi ovu građevinsku „himnu“ socijalističkom novom svetskom poretku nije stvar slučaja. To je imalo duboku simboličnu podlogu. Ali ideja se nije ostvarila. Dugi niz godina na mestu Hrama je bila velika „bara“ – otvoreni bazen. Toliko o velikim i megalomanskim zamislima revolucionara koji su na svoj čudan i bizaran način demonstrirali velike zamisli i ideje koje može da iznedri ovaj grad.

 U savremenoj Moskvi, posle kraja SSSR, kao da se „gradi“ «Novi» Sovjetski Savez u minijatjuri. Stanovnici bivših republika dolaze u grad da traže svoju „sreću“ i da bar nečime hrane svoju porodicu u Otadžbini, drugoj ili prvoj (no to je već pitanje ugla posmatranja). Četiri aerodroma, 7 železničkih stanica – sve se stiču u grad, ali Moskva se suštinski ne menja. Moskva ipak ostaje Moskva, uporno odoleva promenama i reformama.

U centru je teško naći stambene zgrade. Ljude iseljavaju u novije delove Moskve, jer su nekretnine u centru izuzetno skupe. Jednosoban stan košta kao vila u Evropi na obali mora. Isto tako su skupe i usluge, restorani, kafići, hoteli. Svako u gradu ima svoju „nišu“ i svoje puteve koje se ne mešaju međusobno. Siromašni imaju svoja mesta i kafiće, bogataši svoje. Postoji više paralelnih svetova o ovom velikom gradu. Rekli smo da centar nije ni malo jeftin. Recimo, u centru je baš teško naći samoposlugu sa hranom. Ako ste gladni, poneseti nešto sa sobom ili izvolite u restoran gde prosečan obrok košta od 5 evra do 10 evra u toku radnog dana od 12 do 17.

 Ritam grada liči na maratonsku trku. Ovde je sve užurbano i brzo. Navikavate da brzo hodate (skoro trčite). Nerviraćete ljude ako budete sporo hodali, posebno u metrou.

 Ali sve to bledi kad pogledate stvarnu lepotu Moskve, gde još uvek ljudi pecaju ribu i šetaju pse u centru. U zvucima kola nestrpljivih vozača koji stalno negde kasne i u zvonu zvona pravoslavnih hramova osetiš zvuk grada koji struji tobom. Osećaš kako ti venama ljudi pulsira i teče veliki grad, kako si spojan s tim gradom, s tim asfaltom i vazduhom. Moskva te napuni snagom, ako je zavoliš. Kremlj će ti reći sve o ruskoj istoriji, lepoti ako ga pogledaš sa Moskvoreckog ili Velikog Kamenog mosta. Stari deo grada gde u neočekivanim mestima niče crkvene kupole, uliva ponos stanovnicima ovog istovremeno drevnog i vrlo modernog grada. Taj spoj privlači ljude i uverava ih da neće voleti nijedan grad tako kao Moskvu, nijedan grad te neće vući sebi kao Moskva, njene stare ulice, istorija, kaldrme Crvenog trga ali i moderni delovi megapolisa.

Turistička Moskva i Moskva u kojoj se živi imaju različita lica. Jedno je lice lepotice iz modnog časopisa, doterano i skockano, a drugo – ruske žene u marami, dubokih očiju bez šminke, tužno lice sa borama. No i jedno i drugo je Moskva. Sve je to jedan grad, grad od kojeg se ne možeš odvići. Sanjaćete ga čak i ako te razbesni i teško razočara.

 Od ovog grada je teško pobeći i stoga što je sav u krugovima. Beg, beg, beg po Moskvi. Bežanje u krug. Po Bulevarnom prstenu, Sadovom, Trećem transportnom, Moskovskim kružnim autoputom koji okružuje prestonicu. Sve u krug. Svi u uvelikom krugu u koncentričnim krugovima, u čarobnim moskovskim krugovima.

 PS. Iako srpski jezik nije moj maternji dugo sam nosila ovu priču o mom gradu Moskvi baš na srpskom jeziku. Valjda me je na to ovaj veliki grad inspirisao. U sledećim člancima nastavićemo šetnje po prestonici Rusije.

 Ana Travkina