Hram pomirenja

Bez obzira na to što izgradnja hrama Novomučenika i Ispovednika Ruskih na Lubjanki još uvek traje, već se u potpunosti može oceniti njegov veličanstveni spoljašnji izgled. Danas razgovaramo s autorom ovog projekta – arhitektom Dmitrijem Smirnovom. On je u intervjuu za portal „Pravoslavie.ru“ govorio o neponovljivosti arhitektonskih oblika hrama Novomučenika, o spoju modernih tehnologija i klasičnih materijala, kao i o obnovi stilova iz vremena pre revolucije i stvaralačkoj slobodi u izgradnji hramova. 

* * *

— Dmitrij, želeli bismo da vam postavimo tradicionalno pitanje: kako je uopšte sve počelo? Kako ste angažovani za rad na ovom projektu?

— Ja sam pre svega svetovni dizajner-arhitekta. Radio sam na projektima modernih privatnih kuća i javnih zdanja, i nisam imao iskustva u radu na
crkvenoj arhitekturi.

I kad smo se prijavili za učestvovanje na konkursu mislili smo da je to na izvestan način avantura i da ćemo teško uspeti da pobedimo na konkursu za objekat od takvog značaja.

Ali dok je naša ekipa radila na projektu, a praktično smo radili danonoćno, osećali smo snažno nadahnuće.

Prvo smo pokušali da se uklopimo u okolne objekte i ništa nam nije polazilo za rukom. Izgled hrama je bio neproporcionalan.

Onda sam doneo odluku: hajde da zamislimo da gradimo hram na velikom trgu, da nas ništa ne ograničava i pokušajmo da napravimo remek-delo crkvene umetnosti. A onda ćemo ga uklopiti u postojeće građevine i videćemo gde šta treba da smanjimo.

— Odnosno, odlučili ste da jednostavno na izvesno vreme apstrahujete spoljašnje faktore?

— Čovek ponekad treba da ih apstrahuje kako postojeća ograničenja ne bi ometala čisto stvaralaštvo. Kasnije, kad smo ga postavili na postojeći trg, on se izuzetno dobro uklopio i psihološki nam više ništa nije smetalo.

— Da li ste kasnije proučavali neke druge projekte? Možete li nam reći koja su originalna rešenja pronađena u ovom hramu?

—Prilikom upoznavanja s ovim hramom obične arhitekte će doći do mnogobrojnih otkrića. Svaki njihov korak će biti praćen otkrićima, zato što je to spolja hram s osnovom upisanog krsta, a unutra je Sveta Sofija. Tako se uopšte ne gradi. Neki će reći da je to profanacija, ali hram zapravo spolja izgleda manji nego iznutra.

Tako da površina objekta nije mnogo velika, ali je ipak trebalo da se dobije takav hram koji bi zadovoljavao sve potrebe manastira, da narod ne stoji napolju, i morali smo da upotrebimo maksimalan broj detalja kako bi se vizuelno stvorila skladna konstrukcija.

I ako smo dobili spoljašnji izgled sa osnovom upisanog krsta, iznutra je to vizantijska bazilika. Takvi hramovi se ili skoro nikad ne grade ili mi jednostavno nismo na njih nailazili. Dobili smo takav spoj stilova i arhitektonskih oblika.

Pošto mi, uslovno govoreći, nismo postupali kao profesionalci u crkvenoj arhitekturi, uspeli smo da napravimo projekat slobodan od uslovnosti i ograničenja.

 — A da li je bilo mnogo kritičara koji su govorili da se tako ne sme raditi i da nećete imati uspeha?

Prvobitni projekat je imao vrlo mnogo kritičara, i ja ih, iskreno govoreći, razumem. Posebno kad gledam prvu varijantu projekta koju još uvek dorađujemo.

Sve ove tri godine poboljšavamo proporcije i detalje kako bi to bilo pravo remek-delo svetske arhitekture i to je neprekidan proces. Sve vreme, do poslednjeg trenutka, stalno poboljšavamo ono što se može poboljšati i dorađujemo svaki kamenorezački detalj sve dok ne krene na obradu, a iz proizvodnje već telefoniraju i pitaju gde je fajl s detaljima! I tek onda mirne duše šaljemo projekat ovog ili onog detalja u proizvodnju. Hvala Bogu, u tom pogledu smo imali sreće s izvođačima kamenorezačkih radova, kompanijom „Jusa-gran“. Momci se s razumevanjem odnose prema stvaralačkom procesu i prema odgovornosti koja na nama počiva za spoljašnji izgled i kvalitet dekoracije hrama. 

— Ako se uzme unutrašnji prostor hrama koliko ste u procentualnom odnosu odstupili od prvobitnog projekta? Kolike su razmera ovih promena u toku rada?

— Verovatno četrdsetak procenata. Razume se, konstruktivni delovi su ostali isti, a u unutrašnjim rešenjima smo se potrudili da izvučemo maksimum iz postojećeg obima i prostora.

— A da li po vašim podacima ima nekih novih tehnologija koje nigde nisu primenjivane?

Cela fasada i enterijer su prvo napravljeni u 3D modelima, koji su se kasnije slali na freze za obradu prirodnog kamena. Odnosno, ispostavlja se kao da je ceo hram nerukotvorni. Kompletno stvaralaštvo, jedinstveni ukrasi i profili hrama plod su rada 3D-umetnika. Ovi elementi su tek posle obrade, kao ogromne lego-kocke dovezeni na gradilište. Moj zadatak od početka je da ceo hram bude napravljen pomoću najsavremenijih tehnologija.

— Koliko ljudi je radilo na projektu?

— Tridesetak – arhitekata, dizajnera, 3D modelara, slikara, projektanata…

— A koji materijali se primenjuju?

— Fasada je od prirodnog kamena iz vladimirskog kraja, od kojeg je sagrađen, na primer i hram Pokrova na Nerli, Uspenski sabor. I granit je naš, ruski. Odlučili smo se za klasiku zato što to odmah oplemenjuje hram. Za godinu dana će ljudi imati osećaj da se uvek tu nalazio.

— Kakvo je vaše lično iskustvo u radu na hramu Novomučenika?

— U ovom projektu se trudim da svaki detalj propustim kroz sebe: to je vrlo odgovoran momenat – hram Novomučenika na takvom mestu. Sve treba da bude izvedeno na najvišem nivou, važan je svaki element, sve treba da bude usklađeno, zato je vrlo važno da sve bude urađeno u istom duhu. Važan je svaki detalj, svaki element projekta. Ponekad se prilikom izgradnje hrama dobija izvesna papazjanija kad se od jednog arhitekte naruči enterijer, a od drugog nešto drugo, a mi se trudimo da sve bude u jedinstvenom stilu.

Kad sam počeo da radim na hramu saznao sam da moj rođendan pada na dan osnivanja manastira – 8. septembar. I tada sam shvatio da sve treba da radim vrlo odgovorno i pažljivo.

— Recite nam, u kom stilu se gradi novi hram?

— To je za mene vrlo zanimljivo pitanje. Hram Novomučenika je posvećen tragičnim događajima koji su usledili posle 1917. godine, i to za nas arhitekte takođe ima značaja.

Pre revolucije su hramovi u Rusiji građeni u klasičnom stilu, u neoruskom, neovizantijskom stilu, u stilu moderne i secesije. U principu, stilom moderne je završena gradnja hramova u HH veku.

Međutim, malo je savremenih neimara koji su svesni da je posle secesije 20-ih godina HH veka nastupio procvat stila pod nazivom art deko. Međutim, pošto je posle revolucije 1917. godine Crkva bila proganjana i nije dozvoljena izgradnja novih hramova, a stari su rušeni, u našoj izgradnji hramova ovaj stil nije našao odraza. A u to vreme je u celom svetu cvetao stil art deko. I mislim da je naš hram izgrađen u stilu crkvenog art dekoa, odnosno stila u kojem bi se gradili hramovi u Ruskom carstvu 1920-ih i 1930-ih godina i kasnije, da je ono postojalo, odnosno da nije razoreno iznutra u revolucijama 1917. godine. Dakle, ovaj hram, između ostalog, ima smisao ugradnje nedostajuće cigle, koja kao da predstavlja osnažujući i pomiriteljski temelj naše zemlje. 

— Ispostavlja se da je u smislu razvoja crkvene arhitekture ovo vreme, sovjetski period, za nas izgubljeno?

— Očigledno, postojalo je takvo iskušenje. U principu, ispostavlja se da to nije hram samo narodnog, već i arhitektonskog pomirenja. Možda će mnoge arhitekte shvatiti ovu misao koja je utkana u arhitekturu hrama.

U našem projektu posebno mesto imaju vertikale, ovih elemenata ima mnogo: vertikale, vertikale, vertikale… Površina je mala, a hram je velik, i zahvaljujući vertikalama on je vizuelno skladan. Ceo hram se pruža ka nebu, čak su i krstovi na kupolama usmereni ka nebu.

— Koliko ljudi će hram otprilike moći da primi?

— 2000 ljudi.

— Da li ste razmišljali o tome kakav stav arhijereja, sveštenika i ktitora je ispravan, a šta je po vašem mišljenju pogrešno?

— Mislim da je zadatak arhijereja, ktitora i uopšte naručilaca objekata visoke umetnosti pre svega da ukažu na pravac, da ukažu na emocije, da na izvestan način ukažu na zvezdu-vodilju umetniku, kako bi on sa svoje strane tražio put za dostizanje ove zvezde. Čini mi se da je naš rad upravo tako organizovan.

Nije dobro kad naručilac koji nije profesionalac prosto mehanički koristi stručnjaka i govori mu šta gde treba da radi.

Ali se u nekim situacijama to ne može izbeći, na primer, kad arhitekte formalno pristupaju zadatku po principu „učiniću sve što kažete i ništa više“, ili kad naručilac do detalja zna šta želi: možda je nešto negde video i želi da ponovi neko umetničko rešenje.

— Zanimljivo je da li ste uspeli da na ovom projektu izbegnete klasičan i stalni ruski momenat – našu omiljenu stvar da sve radimo u poslednji čas?

— To nam tek predstoji. U izvesnim sitnicama, naravno. Ali sigurno ćemo nešto raditi u poslednji čas, i što je najinteresantnije, u ovom poslednjem ruskom času Rusi upravo stvaraju, u poslednjem trenutku im naviru neke genijalne ideje koje im prosto ne bi pale na pamet da rade polako, a ovde se iznenada rađaju i treba ih ostvariti. U poslednji čas radimo zbog nepredvidivosti ruske duše.

Ali u našem slučaju je mnogo toga već proizvedeno i pripremljeno, čeka u magacinu. Gradimo jedinstven objekat i treba mu pristupati na jedinstven način, ovde nema ni jednog jedinog šablonskog, gotovog rešenja. Svako rešenje je povezano stvaralačkim nitima inženjera, konstruktora, dizajnera i naručioca. Svako rešenje! Tako da mislim da ćemo uz Božiju pomoć sve stići da uradimo.

Dmitrij Smirnov
Sa ruskog Marina Todić,
Pravosvalje